„Znam da je moralo ali ne mogu da prihvatim stomu“: Najveći psihički izazov posle operacije raka debelog creva

Operacija raka debelog creva ili rektuma nekim pacijentima donosi još jednu veliku životnu promenu - stomu (kesu za prikupljanje sadržaja iz creva). Iako je to često neophodan deo lečenja, čoveku koji se prvi put pogleda posle operacije medicinska objašnjenja ponekad malo znače. „Ne mogu ovako da živim“, „Kako će me partner sada gledati?“, „Šta ako se kesa primeti?“ ili „Nikada više neću biti isti“ samo su neke od misli koje mogu da se pojave.

„Znam da mi je operacija bila potrebna, ali ne mogu da prihvatim stomu“

Prihvatanje stome zato nije samo pitanje učenja kako se menja kesa i neguje koža. Za neke ljude ono podrazumeva ozbiljan proces prilagođavanja promenjenom telu i životu nakon raka. Čovek može istovremeno da bude svestan da mu je operacija pomogla u lečenju raka i da teško podnosi njene posledice. Te dve stvari nisu u suprotnosti.

Posle formiranja stome mogu da se jave tuga, ljutnja, stid, gađenje, strah ili osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim telom. Neko izbegava pogled na stomu, drugi ne želi da je dodirne, a neko ne može ni da zamisli povratak na posao, odlazak u goste ili intimnost sa partnerom. Posebno teško može da bude pacijentima koji su pre bolesti bili veoma aktivni i samostalni. Iznenadna potreba za novom rutinom oko pražnjenja i menjanja kese može da se doživi kao gubitak dela dotadašnjeg identiteta.

Promenilo se telo, ali često i način na koji čovek vidi sebe

Rak već sam po sebi predstavlja veliki psihološki teret. Dijagnoza donosi strah od smrti, lečenja, operacije i povratka bolesti. Kada se tome pridruži stoma, pacijent se suočava i sa vidljivom promenom tela. Ožiljak i stoma mogu da utiču na sliku koju čovek ima o sebi. Osoba koja se ranije osećala privlačno može odjednom da počne da skriva telo čak i od partnera. Neki pacijenti izbegavaju ogledalo ili biraju široku odeću samo zato što strahuju da će neko primetiti kesu.

Važno je razumeti da prihvatanje novog izgleda tela obično nije jedan trenutak u kojem čovek „prelomi“ i odjednom se pomiri sa stomom. Češće je reč o postepenom procesu.

Strah da će se kesa videti, osetiti ili procuriti može čoveka da zatvori u kuću

Jedan od najvećih psiholoških problema nije nužno ono što se zaista događa, već stalno iščekivanje neprijatne situacije. Šta ako kesa procuri na poslu? Šta ako se napuni dok sam među ljudima? Da li drugi osećaju miris? Da li se vidi ispod odeće? Gde ću promeniti kesu ako nisam kod kuće?

Takva pitanja mogu toliko da opterete čoveka da on počne da izbegava restorane, putovanja, druženja, posao, fizičku aktivnost ili čak kratke izlaske iz kuće. Svako izbegavanje trenutno smanjuje strah, ali dugoročno može dodatno da učvrsti uverenje da je život sa stomom nesiguran i da je jedino kod kuće moguće zadržati kontrolu.

Upravo zato povratak svakodnevnim aktivnostima često najbolje funkcioniše postepeno - prvo kratka šetnja ili odlazak do prodavnice, zatim duži boravak van kuće, druženje i druge aktivnosti, u skladu sa oporavkom i savetima medicinskog tima.

„Kako da se skinem pred partnerom?“

Intimnost je tema o kojoj se ponekad ćuti čak i na kontrolnim pregledima, iako mnogim pacijentima predstavlja jednu od najvećih briga. Strah da partner stomu smatra odbojnom, nelagoda zbog izgleda tela, bojazan od curenja kese ili zvukova iz stome mogu ozbiljno da utiču na seksualnost. Neko izgubi interesovanje za seks, dok druga osoba i dalje želi bliskost, ali se plaši odbijanja.

Partner takođe može da bude nesiguran. Ponekad iz straha da ne povredi operisanu osobu izbegava dodir ili seksualni odnos, što pacijent može pogrešno da protumači kao gubitak privlačnosti. Otvoren razgovor u takvoj situaciji često je važniji od pokušaja obe strane da pogode šta ona druga misli.

Bliskost ne mora odmah da znači seksualni odnos. Dodir, zagrljaj, ležanje jedno pored drugog i postepeno ponovno upoznavanje sa promenjenim telom nekim parovima pomažu da povrate osećaj sigurnosti. Ako problemi sa seksualnošću potraju, važno je da pacijent razgovara sa lekarom i zato što iza njih ne moraju da stoje samo psihološki razlozi. Operacija i onkološko lečenje mogu da imaju i fizičke posledice koje utiču na seksualnu funkciju.

Psihološka podrška ne znači da neko treba da ubeđuje pacijenta da „mora da bude pozitivan“

Čoveku koji prolazi kroz lečenje raka malo pomažu rečenice poput „najvažnije je da si živ“, „naviknućeš se“ ili „samo misli pozitivno“. Čak i kada su izgovorene sa najboljom namerom, takve poruke mogu da ostave utisak da pacijent nema pravo na tugu, ljutnju ili strah.

Psihološka podrška ima drugačiji cilj. Ona može da pomogne čoveku da prepozna šta mu je u vezi sa stomom najteže, da razdvoji realne probleme od strahova koji su postali preplavljujući i da postepeno vrati osećaj kontrole nad životom. Nekome je najteži promenjeni izgled tela. Drugoga najviše plaši curenje kese. Treći se boji reakcije partnera, a četvrti povratka na posao. Zato ni psihološka podrška nije ista za svakog pacijenta.

Iskustvo drugih ljudi sa stomom može da ima posebnu vrednost

Razgovor sa osobom koja već živi sa stomom može da pruži ono što medicinski priručnik teško može - konkretan dokaz da svakodnevni život nije završen operacijom.

Grupe podrške i udruženja pacijenata mogu da budu mesto za pitanja koja je nekome neprijatno da postavi lekaru ili porodici. Kako putovati? Šta poneti kada se izlazi iz kuće? Kako razgovarati sa partnerom? Kako se vratiti na posao? Šta obući? Saznanje da su i drugi ljudi prolazili kroz sličan strah, a zatim pronašli način da ponovo rade, putuju, druže se i ostvaruju intimne odnose može da smanji osećaj izolovanosti.

Dobra edukacija o stomi može da smanji i psihički teret

Psihološki i praktični problemi često su povezani. Osoba koja nije sigurna kako pravilno da postavi kesu razumljivo će više strahovati od curenja. Ako ne zna kako da zaštiti kožu oko stome ili šta može da očekuje tokom dana, svaki izlazak iz kuće može da izgleda rizično. Zbog toga važnu ulogu imaju medicinske sestre i drugi zdravstveni radnici obučeni za negu stome.

Kako pacijent postaje sigurniji u menjanje i pražnjenje kese, negu kože i rešavanje svakodnevnih problema, tako često raste i osećaj samostalnosti. Stoma postepeno prestaje da bude nešto potpuno nepoznato što upravlja životom i postaje deo rutine kojom osoba ume da upravlja.

Kada je vreme za razgovor sa psihologom ili psihijatrom?

Tuga, strah i teško prihvatanje promena mogu da budu očekivani tokom oporavka. Međutim, stručna pomoć posebno je važna kada psihičke tegobe postanu toliko izražene da ozbiljno remete svakodnevno funkcionisanje. Pažnju zahtevaju dugotrajna potištenost, gubitak interesovanja za gotovo sve aktivnosti, intenzivna anksioznost ili napadi panike, nesanica, povlačenje iz društva, potpuno odbijanje izlaska iz kuće zbog stome ili osećaj beznadežnosti.

Posebno ozbiljno treba shvatiti izjave da život više nema smisla ili razmišljanja o samopovređivanju i smrti. Takva stanja zahtevaju brzu stručnu procenu. Psiholog ili psihoterapeut može da pomogne u prilagođavanju na promenu tela, radu sa strahovima i postepenom povratku aktivnostima. Kada postoje izraženi simptomi depresije, anksioznog poremećaja ili drugih psihičkih teškoća, u lečenje se po potrebi uključuje i psihijatar.

(eKlinika.rs)