Ana je u invalidskim kolicima 15 godina, a sada otvoreno govori o seksualnosti i želji za detetom

Ana Ilić, diplomirani filozof i pesnikinja, pravi je izbor sagovornika za jednu od brojnih tabu tema o kojima se kod nas ćuti - seksualnosti i emocionalnim potrebama osoba sa invaliditetom. Zašto je u našem podneblju čudno ako kod njih uopšte postoji interesovanje za ljubavni život, zašto se smatra da je „bolesno“ ako neko želi da bude partner osobe sa invaliditetom, kako se razbijaju raširene predrasude da neko ko koristi invalidska kolica ili ima status OSI ne može da bude poželjan, da nema seksualne potrebe, da za njih takve teme nisu primerene...?

Ana Ilić: Ko sam ja?

Na pitanje kako bi sebe opisala nekome ko se njenom životnom storijom, energijom i autentičnom ličnošću nije susreo do sada, sagovornica eKlinika portala odgovara da su njene reči o njoj samoj veoma oskudne u odnosu na to ko je zaista Ana Ilić:

- Odnosno, ja sebe vidim samo kao osobu, devojku, koja je pre više od 20 godina saznala da boluje od neizlečive i teške, progresivne, neurološke bolesti (Fridrajhova ataksija), koja je više od 15 godina korisnik invalidskih kolica, koja ima naklonosti ka umetnosti i stvaranju, pa je izdala 5 zbirki pesama, koja smatra da je od velike važnosti da bude osoba u svakom smislu, pa nije odustala ni od obrazovanja i završila Filozofski fakultet u Nišu na departmanu za filozofiju, koja se oprobala u nekoliko struka i menjala poslove, koja takođe nikad nije odustala od ljubavnog ispunjenja sebe pa je našla pravog i verila se 2024, i koja ima još mnogo planova, i profesionalnih i ličnih. Sve te moje preferencije i poduhvati u životu mene ne razlikuju previše od bilo koga, zar ne misliš?

Umesto odgovora: autor ovog teksta Anu poznaje duže od decenije i sa zanimanjem prati njen neobičan, uzbudljiv životni put, daleko bogatiji i ispunjeniji od mnogih koji su na papiru zdravi.

Osobe sa invaliditetom nisu samo „bolesni ljudi koji traže lekove, terapije i prava“, već ljudi u punom smislu te reči

Netipično za osobe sa invaliditetom, pa i njihove porodice, Ana se uvek bavila pitanjima i odgovorima o kojima se najčešće ćuti kada se govori o životu i statusu OSI. Među njima je i emocionalno stanje osoba koje imaju neku kompleksnu dijagnozu.

Imaš li utisak da je, pored brojnih problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom, to za mnoge "suvišna" tema?

- Mnogi misle da jeste. Čak me je i moj otac kritikovao, govoreći da je „smešno“ da pričam o tome kada, navodno, postoje veći problemi sa kojima se obolele osobe suočavaju. Ali meni to nikada nije bilo smešno. Naprotiv, to je tema o koju sam se često spoticala. Za mene je to dugo bio neki „svet čuda“ - prostor u kojem nisam znala ni kako da vrednujem sebe, ni da li uopšte imam pravo na to, jer sam imala utisak da me ni drugi ne vide na taj način. A zapravo, kao i u mnogim drugim stvarima u životu, ljudi često počnu da prepoznaju tvoju vrednost tek kada vide da je i ti sama prepoznaješ. Zato sam želela da budem prisutna i da, kroz savete i anegdote, pružim podršku devojčicama koje prolaze kroz ono kroz šta sam i sama prolazila. Meni je tokom odrastanja takva vrsta smernica nedostajala. Nije bilo nikoga da mi kaže da su i ta pitanja važna, da nisu ni sramotna ni nebitna. Zato danas želim da sledećoj generaciji devojčica sa invaliditetom bar malo olakšam taj put - ima jasan cilj filozof i pesnikinja.

Istovremeno, naglašava u razgovoru za eKlinika portal, želi i da podigne svest kod drugih ljudi da osobe sa invaliditetom nisu samo „bolesni ljudi koji traže lekove, terapije i prava“, već ljudi u punom smislu te reči, sa emocijama, potrebama, željama i pravom na ljubav, bliskost i dostojanstven život.

Bilo je i neprijatnih iskustava: U svetu prepunom pretvaranja, laži i neiskrenosti želim da budem iskrena i dosledna

Sputavanje emocija, kažu stručnjaci, vodi u bolest. Potvrđuje to i Ana Ilić, mišljenjem da kod onih koji su se fizički razboleli to može da prouzrokuje mentalnu obolelost, i obratno. Ona je, pored ostalog, i zbog toga odabrala drugačiji pravac. Nije krila svoje partnere, niti su oni krili nju.

Vidljiva je i uticajna na društvenim mrežama, pa je time učinila mnogo za brojne osetljive kategorije. Da li je bilo neprijatnih iskustava od strane potencijalnih partnera i od strane drugih ljudi, koji uvek znaju kako bi nešto trebalo da uradimo?

- Uvek sam vodila otvoren i transparentan život. Zato mi nikada nije bilo prirodno da bilo šta u vezi sa sobom krijem ili prilagođavam tuđim očekivanjima. Iskreno, iako znam da je ta potreba česta, meni je oduvek bila pomalo nejasna. Jer kako neko zaista može da te prihvati takvu kakva jesi, ako nikada ne pokažeš ko si zapravo? Pored toga, verujem da ne mogu ni da pomognem drugima, niti da podižem svest o važnim temama, ako o svom životu, iskustvima i onome što proživljavam ne govorim otvoreno. Za mene su iskrenost i vidljivost deo istog stava. Naravno da je bilo neprijatnih iskustava, i od potencijalnih partnera i od drugih ljudi koji uvek misle da znaju kako bi nešto „trebalo“ raditi. Ljudi prosto nisu navikli na toliku otvorenost, posebno u svetu koji je i dalje prepun pretvaranja, laži i neiskrenosti. Ali upravo zato mislim da je važno ostati dosledan sebi - jasna je sagovornica eKlinika portala.

U lavirintu predrasuda: Ljudi sebi previše daju za pravo, a nemaju predstavu o tome kako neko zaista živi

5) Koje su najveće predrasude kada govorimo o ovoj temi?

- Najveće predrasude su to da osobe sa invaliditetom uopšte ne bi trebalo da se interesuju za ljubavni život. Zatim, da je „bolesno“ ako neko želi da bude sa osobom sa invaliditetom, da osobe sa invaliditetom ne bi trebalo da osnivaju porodice i da svojim postojanjem ne bi trebalo da „opterećuju“ druge, a kamoli da sa nekim grade partnerski odnos. Tu je i vrlo raširena predrasuda da osobe sa invaliditetom ne mogu da budu poželjne, da nemaju seksualne potrebe, ili da za njih takve teme nisu primerene. U glavama mnogih ljudi sve se to meša: ono što osoba navodno ne može, sa onim što, po njihovom mišljenju, ne bi trebalo da želi ili ima. Mene je to oduvek nerviralo, jer je apsurdno da neko nema predstavu o tome kako neko zaista živi, šta može, šta oseća i šta mu je potrebno, a ipak sebi daje za pravo da o tome donosi sud i propisuje mu granice - kaže Ana Ilić.

Možda ne mogu sve na isti način kao drugi, ali to ne znači da ne mogu da ostvarim smisao, dubinu, ljubav, uspeh...

Sa kojim se lično najvećim problemima suočavaš, a uspela si da se ostvariš na brojnim poljima na kojima ne uspevaju ni osobe bez neke dijagnoze?

- Došla sam do tačke u kojoj svoje takozvane probleme više ne posmatram isključivo kao probleme. Češće ih vidim kao prilike da postanem bolja osoba, a ponekad čak i kao neku vrstu blagoslova koji me je možda sačuvao od nečega što mi ne bi donelo dobro. Ako bih to sažela, rekla bih da sam svoje fizičke nemogućnosti nadoknadila emotivnim mogućnostima. Upravo zato danas nemam utisak da postoji nešto što suštinski ne mogu - možda ne mogu sve na isti način kao drugi, ali to ne znači da ne mogu da ostvarim smisao, dubinu, ljubav, stvaranje i uspeh.

Koja je tvoja najveća želja?

- Dete.

(eKlinika.rs)