„Ja te volim i ti nama trebaš“: Marijina priča o strahu, podršci i životu posle operacije

Godinama je gubila kilograme, pa ih ponovo vraćala. Kada je jedne noći osetila snažan pritisak u grudima, prvi put je, kaže, pomislila da možda neće biti tu za svoju decu. Marija Zarić, urednica portala Ona.rs u razgovoru za eKliniku koja je objavljena na youtube govori o životu sa gojaznošću, odluci da ode na operaciju i trenutku u kojem joj je suprug pokazao da kroz sve to neće prolaziti sama.

– U životu ti se desi život. Dese ti se stvari s kojima ne znaš da se nosiš i one se jednostavno nižu jedna za drugom – kaže Marija, pokušavajući da objasni kako su kilogrami postajali sve veći deo njenog života.

Preporučujemo

Nije se, priča, jednog jutra probudila sa 50 kilograma viška. Svake godine dolazila su po dva ili tri, dovoljno polako da se na promenu navikne. Mršavila je više puta, nekada i znatno, ali bi se posle vratila istim obavezama i stresu, a kilogrami bi se vraćali.

– Svaki put bih jako lako i jako brzo smršala, ali problem je bio posle. Jer ti se vratiš u isti krug, u isti stres, u iste probleme, u istu nebrigu o sebi, i vratiš i te kilograme i dobiješ dodatne kilograme – kaže Marija.

Kada više nije mogla da prati decu

Rad u redakciji donosio je preskočene obroke, mnogo sedenja i dane u kojima nije stizala da misli o sebi. Marija se čak šali da su „pekare broj jedan neprijatelj novinarstva“. Posle dve trudnoće, kaže, njena težina je u jednom trenutku dostigla skoro 140 kilograma. Ono što ju je najviše bolelo nije bio broj na vagi.

– Ja sam već patila što moja deca idu u parkić i igraju se sa tatom i trče ili se zezaju – priseća se. I ona je želela da bude deo tih trenutaka, ali joj je prolazilo kroz glavu: „Ja bih to volela, ali kao ja to ne mogu.“

Jedne noći probudio ju je snažan pritisak u grudima. Sećanje na taj trenutak i danas izgovara bez smeha kojim često ublaži teške delove priče.

– Kao da mi slon sedi na grudima. I moja prva pomisao je bila deca. Ja nisam snimila gomilu stvari koje bi možda deci trebalo da ostanu da oni znaju u životu. I bukvalno sam se prvi put uplašila – kaže Marija.

Tada je počela ozbiljno da razmišlja o operaciji želuca. Pokušala je još jedan režim ishrane, ali ga, objašnjava, nije mogla dugoročno da priušti. Posle tog razočaranja ponovo se vratila ideji operacije. Pred njom je, međutim, stajala prepreka za koju nije znala kako da je prevaziđe: novac.

Poklon za 8. mart koji nije očekivala

Marija o tom periodu govori i kao o vremenu u kojem se sve više povlačila. Imala je utisak da ljudi iza njenog izgleda ne vide ni nju kao majku, ni ono što ume da uradi kao novinarka.

– Taj moj izgled je davao pogrešan utisak o meni i mojim sposobnostima, od sposobnosti da budem majka do sposobnosti da budem novinar. I ja jesam postajala nevidljiva i počela da se sve više krijem iza toga – kaže Marija Zarić u svojoj ispovesti za eKlinika portal.

Onda je došao 8. mart. Ljutila se što je koleginica dobila cveće, a ona nije. Suprug joj je kod kuće pružio paketić umotan u novinski papir. Pomislila je da je unutra bombonjera i ostavila ga po strani. Tek kasno uveče, na njegovo uporno nagovaranje, otvorila je paket. U njemu je bila koverta sa rečima „Volim te“ i novac za operaciju.

– On je meni samo tada rekao: „Ja te volim i ti nama trebaš.“ Mi dan-danas ne znamo, niti sam ga pitala odakle je nabavio taj novac – priča Marija.

Ubrzo je sa najboljom drugaricom otputovala u Tursku, gde je operisana. O onome što ju je tamo iznenadilo, kako je izgledao oporavak i kakav je odnos prema hrani morala da preispita govori otvoreno, često uz humor. Kaže da je izgubila oko 50 kilograma, a da danas ima nekoliko kilograma više nego kada je dostigla najnižu težinu.

„Potrudi se da upoznaš čoveka“

Mariji su posebno ostali u sećanju trenuci u kojima je shvatala koliko drugi ljudi sude po izgledu. Jednom je, prolazeći sa ćerkom Drinom kroz park, primetila poglede žena koje su sedele na klupi. Ćerki je tada rekla:

– Sine, nemoj nikada da gledaš čoveka kako izgleda, potrudi se da ga upoznaš.

Sutradan su ponovo prošle istim putem. Drina joj je prišla, uzela je za ruku i ponosno prošla s njom pored klupe. Marija kaže da je kod kuće nikada nisu posmatrali kroz broj kilograma. Njoj je najviše značilo da ponovo može da učestvuje u svemu što želi da radi sa porodicom.

– Ja mogu da se penjem uz stepenice, ja mogu da radim vežbe, ja mogu da potrčim iz čistog mira zato što mi se trči – kaže Marija.

Marijina priča ne završava se gubitkom kilograma. U celom razgovoru govori i o strahu pred operaciju, iskustvu koje je nije pripremilo za ono što je osetila po buđenju, promenama u ishrani i navikama koje je gradila polako, jednu po jednu. Pogledajte ceo razgovor na YouTube kanalu eKlinike.

(eKlinika.rs)