Iva Kostov je posle nesreće izgubila pamćenje: U bunilu je zapisala pet teza od kojih je nastao roman

Iva Kostov vraćala se s posla električnim skuterom kada se dogodila nesreća koje se ni danas ne seća. Probudila se u bolnici, ne znajući gde je, dok je neprestano dozivala majku koja je bila hiljadama kilometara daleko. Nekoliko dana kasnije, u svom telefonu pronašla je beleške kojih se takođe nije sećala. Bile su to teze za roman o kojem je razmišljala pet godina. O nesreći, gubitku pamćenja i životu koji je nakon toga počela drugačije da posmatra, Iva je govorila u emisiji „Moja priča“, objavljenoj na YouTube kanalu eKlinike.

Preporučujemo

„Nisam znala gde sam, samo sam pitala gde je moja mama“

Iva je u vreme nesreće živela u Majamiju. Vraćala se s posla električnim skuterom, a poslednje čega se seća jeste vožnja i neodređeni zvuk koji ni danas ne može jasno da opiše. Pretpostavlja da ju je udario automobil čiji je vozač nastavio dalje, ali okolnosti nesreće nikada nisu sa sigurnošću utvrđene.

Neko ju je pronašao na ulici i pozvao Hitnu pomoć. Prema onome što su joj lekari kasnije rekli, izgubila je mnogo krvi i posledice su mogle da budu kobne da je pronađena kasnije.

– Kada sam se probudila u bolnici, nisam znala ni gde se nalazim, ni da li je to bolnica. Ljudi oko mene, odnosno doktori, pokušavali su da me smire, ali ja sam bila van sebe. Stalno sam postavljala jedno pitanje: „A gde je moja mama?“ Bila sam potpuno nesvesna gde sam i šta se dogodilo, a moja mama je bila hiljadama kilometara daleko – ispričala je Iva Kostov.

Imala je potres mozga i povredu glave. Lekari su joj objasnili da bi pamćenje trebalo postepeno da se vrati, ali niko nije mogao da kaže kada će se to dogoditi.

Telefonski poziv kog se ne seća

Iva nije bila u stanju da razume šta se događa oko nje. Prepoznavala je lica, ali je njen tadašnji dečko kasnije ispričao da je ponavljala samo nekoliko pitanja. Ipak, upravo je njega uspela da pozove iz bolnice i zatraži pomoć, iako danas nema nikakvo sećanje na taj razgovor.

– Rekao mi je da sam ga pozvala i kazala: „Ja ne znam gde se nalazim, hajde, molim te, pomozi mi.“ Prvo je pomislio da se šalim. Pitao me je da li vidim neki prozor, vrata ili natpis. Negde sam pročitala „Mount Sinai“ i rekla mu, pa je uzeo taksi i došao u bolnicu. Iako se ničega nisam sećala, setila sam se da pozovem njega. To mi je i danas fascinantno – kaže Iva.

U bolnici je provela četiri dana, a zatim je puštena kući uz obavezno mirovanje i nadzor druge osobe. Ne seća se ni izlaska iz bolnice, vožnje niti trenutka kada je ušla u svoj stan. Prvih dana uglavnom je spavala, a kada bi se probudila, znala je samo da se nalazi u svom krevetu.

Kada je počela jasnije da govori sa porodicom, pokušavala je da uteši roditelje, iako ni sama još nije bila potpuno svesna težine onoga što joj se dogodilo.

– Govorila sam im: „Biće sve dobro, ne morate da dolazite, vratiće se pamćenje, evo kako lepo pričam sa vama.“ Verovatno sam tako tešila sebe, a usput i njih – priseća se.

Pet teza zapisanih u bunilu postale su osnova romana

Oporavak je trajao nedeljama. Iva oko mesec i po dana nije smela da radi, trči niti da se izlaže suncu. Smetali su joj buka, ekran telefona i televizija. Pamćenje se najvećim delom vratilo, ali su pojedini događaji iz perioda pre nesreće ostali izbrisani.

Upravo dok je još bila u bunilu dogodilo se nešto što će njenu nesreću neočekivano povezati sa pisanjem. Iva je pet godina razmišljala o romanu, ali nije uspevala da pronađe strukturu priče. Kada joj se pamćenje vratilo, u telefonu je pronašla pet zabeleženih teza kojih se nije sećala.

– Uzela sam telefon, otvorila beleške i rekla: „Bože, pa ja imam roman!“ Niko drugi nije mogao da napiše te beleške na mom telefonu. Imala sam početak priče koju sam godinama zamišljala, ali nisam znala odakle da krenem. Tada sam pomislila: „Zašto ne bi krenula od nesreće?“ – govori Iva.

Tako je nastao roman „Žena koja je volela prošlost“, koji je Iva napisala za približno šest meseci, još dok je živela i radila u Majamiju. Glavna junakinja Nija takođe doživljava saobraćajnu nesreću i gubi pamćenje, ali se delovi njene prošlosti koje počinje da otkriva ne podudaraju sa životom koji je do tada vodila.

Roman nije Ivina autobiografija, ali u njemu postoje delovi inspirisani njenim iskustvom. Nastavak je već u pripremi, a trebalo bi da donese još više misterije.

„Prošlost treba ceniti, ali je ostaviti tamo gde pripada“

Nesreća je promenila način na koji Iva posmatra prošlost, uspomene i sadašnji trenutak. Kaže da je ranije možda previše živela u onome što se već dogodilo, razmišljajući šta je mogla da učini drugačije.

– Mislim da me je nesreća naterala da više cenim sadašnjost. Ljudi, čak i kada znaju da bi trebalo da žive sada, stalno se vraćaju na ono: „Možda sam mogao ili mogla drugačije.“ Ne treba čekati da se dogodi nešto strašno da bismo počeli da živimo u sadašnjosti – ističe Iva.

Ni tugu ne doživljava samo kao nešto što treba potisnuti. Kao kreativna osoba, često upravo u teškim osećanjima pronalazi inspiraciju za pisanje.

– Ja na tugu gledam kao na najboljeg prijatelja. Kažem sebi: „Dobro, sada sam tužna, hajde da to iskoristim za pesmu.“ Uvek pokušavam da iz tuge napravim nešto dobro – objašnjava.

Danas kaže da je naučila da voli svoju prošlost, uključujući poslove i iskustva koja joj u trenutku dok ih je proživljavala nisu bila laka. Međutim, njena najvažnija poruka jeste da se uspomene čuvaju, ali da nam ne oduzmu život koji se događa upravo sada.

– Šta bi čovek bio bez prošlosti i bez uspomena? Prošlost treba ceniti, ali je ostaviti u prošlosti. Sadašnjost je trenutak koji treba da iskoristimo i da naučimo kako da ga živimo, jer kasnije može da dođe kajanje – poručila je Iva Kostov.

Kako je izgledalo buđenje bez sećanja, zbog čega se Iva nakon nesreće ipak ponovo vratila vožnji električnog skutera i šta priprema u nastavku svog romana, pogledajte u celom razgovoru u emisiji „Moja priča“ na YouTube kanalu eKlinike.

(eKlinika.rs)