Marija s mužem otišla na izlet, doživela nesreću i ostala nepokretna od vrata nadole: „Sanjam kako hodam”

Ono što je trebalo da bude bezbrižno letovanje pretvorilo se u borbu koja traje već više od decenije. Marija Milošević iz Smedereva od 2014. godine živi sa kvadriplegijom nakon nesreće koju je doživela tokom izleta u Sahari. Iako od vrata na dole ne može da pomeri ništa i živi sa čežnjom da nekog dodirne i zagrli, ona ne odustaje, već se trudi da se prilagodi okolnonostima i stvori nove uspomene - uz ljubav supruga i oca, bez kojih, kako sama kaže, ovo ne bi pregurala.

Pre 12 godina, mladi bračni par iz Smedereva krenuo je na odmor u Tunis. Drugi dan letovanja odlučili su da, zajedno sa još nekoliko turista, obiđu Saharu. Ništa nije nagoveštavalo da će se samo nekoliko stotina metara pre kraja izleta dogoditi nesreća koja će zauvek promeniti njihove živote.

Preporučujemo

Danas, kada se osvrne na taj jul 2014. godine, govori o njemu otvoreno i iskreno, ali snimke sa putovanja nikada nije pogledala. U ispovesti koju možete pogledati na eKlinika YouTube kanalu, prisetila se svega što se dogodilo - trenutka saobraćajke, borbe za život i života koji je morali iznova da izgradi.

Jedan trenutak promenio je sve

Povratak sa izleta kroz Saharu trebalo je da bude samo još jedna uspomena sa odmora. Međutim, vožnja se pretvorila u tragediju kada je vozač džipa, pokušao da izbegne automobil parkiran nasred magistrale.

– U jednom trenutku naglo je skrenuo da bi izbegao automobil koji je bio parkiran nasred magistrale i džip se prevrnuo. Tada sam zadobila prelom trećeg i četvrtog vratnog pršljena i od tog trenutka živim sa kvadriplegijom – priča Marija.

Dok je ona zadobila povredu vratne kičme zbog koje je ostala nepokretna od vrata nadole, njen suprug Ivan zadobio je višestruke prelome ruke. Ostali putnici prošli su sa lakšim povredama.

„Mislila sam da ću biti u bolnici dve nedelje”

Posle operacije u Tunisu usledio je period kog se Marija i danas seća kroz maglu. Seća se glasa svog supruga, ljudi oko sebe i osećaja da ne može da udahne.

Međutim, nije bila svesna težine povreda.

– Bila sam zahvalna što sam preživela. Mislila sam da ću biti u bolnici dve ili tri nedelje i da ću se vratiti kući. Ivan mi je govorio da neću moći da pomeram ruke i noge, ali ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim. Tek posle dva ili tri meseca počela sam da shvatam koliko je moje stanje ozbiljno – kaže Marija.

Iz Tunisa je prebačena u Srbiju, gde je usledio dug oporavak na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Mesecima je bila priključena na respirator, učila je ponovo da diše, da sedi i da drži glavu.

– Najveća pobeda bila je kada su lekari uspeli da me skinu sa respiratora. U početku su prognoze bile veoma loše. Govorili su da možda nikada neću moći samostalno da dišem, ali se ispostavilo da nerv za disanje ipak nije bio potpuno oštećen – priča Marija.

"Bez tate i Ivana ne bih sve ovo pregurala"

Dok je Marija vodila najtežu životnu bitku, njen otac i suprug razmišljali su kako da joj omoguće život kada se vrati kući. Nisu razmišljali samo o terapijama, već o tome kako da prilagode prostor u kojem će živeti, kako da organizuju negu i kako da joj olakšaju svakodnevicu.

– U početku je bio šok i neverica. Nekako mislite da se takve stvari dešavaju nekom drugom. Posle dva meseca krenulo je suočavanje sa celom situacijom. Bila sam besna, pitala sam se zašto drugi mogu da hodaju, a ja ne mogu. Došla je i depresija, ali mislim da psihički ne bih uspela da preguram sve da nije bilo tate i Ivana . Oni su svakog dana dolazili kod mene i već tada razmišljali kako će izgledati naš život kada izađem iz bolnice. Dok sam ja pokušavala da prihvatim šta mi se dogodilo, oni su rešavali sve praktične stvari – ističe Marija.

Upravo zahvaljujući toj podršci, kaže, uspela je da pronađe novu motivaciju.

"Sebe uvek sanjam kakva sam bila pre"

Jedan deo priče posebno je dirnuo sve koji su imali priliku da je čuju, a sigurni smo da nikog ne može ostaviti ravnodušnim.

– Sebe uvek sanjam kakva sam bila pre. Mislim da sam za ovih 12 godina možda samo dva puta sanjala sebe u kolicima. Uvek sanjam da hodam, da radim sve ono što sam mogla ranije. Ne znam da li to znači da moj mozak još nije prihvatio šta se dogodilo ili je to prosto zato što gledam da živim što normalnije i ispunjenije – iskrena je.

Novi život nije značio kraj

Iako joj je potrebna dvadesetčetvoročasovna pomoć, Marija danas radi kao prevodilac. Koristi glasovne komande za rad na računaru, prevodi tekstove i trudi se da ostane aktivna koliko god joj zdravstveno stanje dozvoljava.

– Bavim se prevođenjem i radim za računarom. Imam terapije, vežbe, ali trudim se da pronađem vreme i za knjige, muziku, filmove i stvari koje volim. Najvažnije je prihvatiti realnost i pronaći nešto što vas pokreće. Ne možemo da promenimo ono što se dogodilo, ali možemo da odlučimo kako ćemo živeti dalje – kaže ova hrabra žena.

I danas odlazi na rehabilitacije, planira putovanja i, uprkos strahu koji je ostao posle nesreće, ne želi da odustane od života.

Postoje uspomene koje nikada nisu otvorili

Iako je od nesreće prošlo više od jedne decenije, postoje stvari koje Marija i Ivan nikada nisu mogli da urade. Fotografije i snimke sa tog putovanja ostavili su po strani.

Za čim Marija danas najviše čezne, u čemu najviše uživa, kako je izgledala komunikacija sa suprugom u trenucima kada nije mogla da izgovori nijednu reč, ali i kako je njen otac za samo dva meseca uspeo da izgradi novu kuću potpuno prilagođenu njenim potrebama - pogledajte u emotivnoj video ispovesti.

(eKlinika.rs)