„Nemoj čekati da dobiješ rak da bi naučila da budeš srećna”: Selena se razbolela sa samo 24 godine

U novoj epizodi eKlinika serijala „Moja priča”, koju možete na YouTube kanalu eKlinike, Selena Ribić je otvoreno govorila o dijagnozi raka jajnika koju je dobila sa samo 24 godine. Njena ispovest nije samo priča o bolesti, operaciji i hemoterapiji, već i o strahu, ljubavi roditelja, izgubljenoj mogućnosti da prirodnim putem postane majka i snazi koju ponekad pronađemo tek kada pomislimo da je više nemamo.

Kada je čula rečenicu „Ovo je rak”, Selena nije najpre osetila strah, već olakšanje. Mesecima je znala da joj telo šalje znakove, iako tada još nije mogla ni da nasluti koliko će joj dijagnoza promeniti život. Usledili su operacija, hemoterapija, strah od smrti i bol koji je, kako kaže, bio jači od svakog straha. Danas svoj ožiljak nosi kao orden, a ženama koje prolaze kroz lečenje poručuje da ne moraju svakog dana da budu hrabre.

„Znala sam da sam bolesna, samo nisam znala od čega”

Selena je dijagnozu dobila tokom pandemije korona virusa, na konzilijumu u GAK „Narodni front”. Trenutak kada joj je profesor Pažin saopštio da je u pitanju rak, pamti do najsitnijih detalja.

– Iskreno, u tom trenutku sam osetila olakšanje zato što su sve moje sumnje i moja intuicija napokon potvrđeni. Znala sam da sam bolesna, samo nisam znala od čega, kako i koliko – ispričala je Selena u ePodcastu.

Zbog tadašnjih epidemioloških mera roditelji nisu mogli da uđu sa njom. Čekali su je napolju, a ona je pre izlaska iz bolnice pokušavala da prikupi snagu.

– Kada sam izašla iz ordinacije u čekaonicu, sakrila sam se u ćošak, isplakala se, dala sebi nekoliko minuta i rekla: „Zbog njih moraš da budeš hrabra.” Sećam se kako su me zagrljeni čekali, naslonjeni na ogradu, i kako smo se zagrlili na tom pešačkom prelazu. Moja mama je rekla: „Razbićemo mi ovo.”

Simptomi su ličili na probleme sa bešikom i varenjem

Pre postavljanja dijagnoze Selena je osećala bol u predelu bešike. U početku nije bio stalan, pa ga nije doživljavala kao znak ozbiljne bolesti. Vremenom su se pojavili i drugi simptomi.

– Krenulo je nadimanje, pa određene reakcije na hranu, barem smo mislili da je hrana, zatim gubitak apetita i problem sa stolicom. Ciklus mi je bio neredovan, ali nikada nije bio bolan. Tada je postao i bolan – navela je Selena.

Prve analize urina i stolice nisu pokazale šta je uzrok tegoba. U razgovoru sa majkom odlučila je da potraži pomoć ginekologa. Ispostavilo se da je reč o raku jajnika.

Simptomi raka jajnika često nisu specifični i mogu da podsećaju na mnogo češća i manje opasna stanja. Nadimanje, bol ili pritisak u stomaku i karlici, brzo zasićenje hranom, gubitak apetita, promene u pražnjenju creva ili mokrenju ne znače automatski da žena ima rak. Ipak, ako su tegobe nove, uporne, pogoršavaju se ili se često ponavljaju, važno je da ih ne zanemarimo i da obavimo pregled.

„Mislila sam da sam izdala roditelje jer im neću dati unuke”

Operacija je za Selenu značila život, ali joj je oduzela mogućnost da prirodnim putem postane majka. Sa lekarom je, kaže, imala samo jedan dogovor.

– Profesor i ja smo se dogovorili samo da glava ostane na ramenima. A tog jutra mi je najteže bilo da javim roditeljima. Mislila sam da sam ih izdala, jer im neću dati unuke. Ali ostali smo živi i oni su uz mene.

Prihvatanje nije došlo odmah. Bilo je dana kada je izbegavala drugarice koje su postale majke, jer ju je njihova sreća podsećala na ono što je izgubila.

– Vremenom sam prihvatila. Možda mi je oduzet taj prirodni izbor, ali izbora i te kako imam – poručila je.

Gubitak kose i obrva bio je suočavanje sa bolešću

Tek kada je tokom hemoterapije počela da joj opada kosa, Selena je, kako kaže, pogledala sebe u ogledalo i priznala da je bolesna. Ipak, najviše su joj nedostajale obrve.

– Obrve su nekako prvo što ljudi primete na meni i one u velikoj meri određuju izraz mog lica. Najteže mi je bilo što sebi nisam mogla da delujem hrabro bez njih. Kada su ponovo počele da rastu, shvatila sam da sam mogla i bez njih. Čak i da se nisu vratile, snagu sam pronašla usput.

Kosa koja je izrasla posle lečenja bila je potpuno drugačija, kovrdžava i kuštrava. Selena je i u tome pronalazila prostor za humor, šaleći se da je izgledala kao „mali pudlin”, pa čak i kao Zdravko Čolić sa jednom od njegovih prepoznatljivih frizura.

Ožiljak na stomaku danas ne skriva.

– Svaki put kada ga pogledam, podsetim sebe na sve što sam preživela. Zaista ga nosim kao orden.

Porodica ju je bodrila i kada je mislila da više ne može

Tokom lečenja roditelji su bili uz nju. Otac je masirao dok je trpela bolove posle hemoterapije, a majka ju je negovala. Jedna slika iz porodičnog doma i danas joj vraća emocije.

– Jednom sam ušetala u kuću, a njih troje su bili zagrljeni i šaputali su jedno drugom. Bodrili su se. To je bio trenutak kada sam rekla: „I kad ne možeš, moraš.”

Pre prve hemoterapije najviše se plašila smrti. Napisala je čak i pismo za slučaj da se ne probudi. Umiranje pre 25. godine nije mogla da prihvati.

A onda je došao fizički bol.

– Kada sam primila prvu hemoterapiju i osetila bol u kojem svaka koska boli i gori, shvatila sam da je strah od bola najveći. Razumem ljude koji u svom tom bolu kažu da ne mogu više da izdrže.

Život posle lečenja je, uprkos svemu, nije plašio.

– Znala sam da više nikada ništa neće biti isto, a to mi je bilo potpuno u redu.

Snovi je i dalje vraćaju u bolničku čekaonicu

Završetak lečenja ne znači uvek i kraj straha. Selena i danas sanja da sedi u čekaonici Instituta u Sremskoj Kamenici. U snovima ponovo oseća metalni ukus u ustima, koji je povezivala sa hemoterapijom.

Posle takvih noći, priznaje, krišom odlazi da izvadi krv i proveri tumorske markere.

Tumor markeri ne bi trebalo da se proveravaju proizvoljno niti da se njihovi rezultati tumače bez lekara. Njihove vrednosti mogu da budu promenjene i kod benignih stanja, dok uredan rezultat sam po sebi ne može uvek da isključi bolest. Plan kontrola posle lečenja određuje onkolog, u skladu sa vrstom tumora, primenjenom terapijom i individualnim rizikom.

Selenu posebno pogađa kada njoj bliski ljudi izbegavaju lekare.

– Osećam ogromnu odgovornost za njihove živote. Iako je to izvan moje moći i moje volje, sa tim veoma teško živim.

„Nemam vremena da dva dana budem ljuta, a da neko ne zna da ga volim”

Na svoju bolest Selena danas gleda istovremeno kao na kletvu i kao na blagoslov.

– Kletva je jer više ništa nije isto. Čovek, dok je zdrav, živi u iluziji da će zauvek biti zdrav. A blagoslov je baš zato što stvari više nisu iste i što nemam vremena za svu onu nervozu za koju sam nekada imala vremena.

Više ne želi da troši dane na ćutanje, ljutnju i neizgovorene emocije.

– Nemam vremena za jednu noć u kojoj sa nekim spavam leđa o leđa. Nemam vremena da dva dana budem ljuta na nekoga i da sa njim ne pričam, a da ne zna da ga volim. Naučila sam da pronađem sreću oko sebe. I kada sam na dnu, umem sama da se podignem. Više niko ne mora da mi pruža ruku.

Kada bi danas mogla da sedne pored one 24-godišnje Selene, rekla bi joj ono što joj je majka govorila mnogo pre bolesti: da je život dragocen, da zdravlje ne treba podrazumevati i da sreća ne dolazi spolja.

– Bila sam veoma mlada i veoma tužna pre nego što sam se razbolela. Rekla bih joj: „Selena, nemoj čekati da dobiješ rak da bi naučila da budeš srećna.”

„Danas ne moraš da budeš hrabra”

Kao predstavnica Udruženja „Progovori”, Selena razgovara sa ženama koje su tek saznale dijagnozu. Ali kada joj neka od njih kaže da više ne može, ne govori joj kao predstavnica udruženja, već kao žena koja je bila na istom mestu.

– Za mene je bilo lekovito to što sam sebi dozvoljavala da se sažalim nad sobom i kažem: „Nije fer.” U redu je da ne možeš. Danas nemoj. Danas plači, budi tužna, pusti da sve to prođe kroz tebe i veruj mi, sutra će biti drugačije.

Ne veruje u prisilni optimizam niti u rečenice poput „ko zna zašto je to dobro”.

– Ne može na silu. Dajte sebi jedan dan, pa i pet ili sedam. Budite tužni zbog svoje sudbine. Ali onda se podignemo, obrišemo kolena, vratimo krunu na glavu i idemo dalje.

Selenine reči snažno odjekuju i kada ih pročitamo, ali njena emocija, zastajkivanje, suze, osmeh i hrabrost sa kojom govori ne mogu u potpunosti da se prenesu tekstom (iako se autor zaista svojski potrudio).

Zato pogledajte celu Seleninu ispovest u eKlinika serijalu „Moja priča” na YouTube kanalu eKlinike. To je razgovor koji ne slušamo samo ušima, već i srcem.

(eKlinika.rs)