Imate sebične kolege koje vas gaze da bi imali veći komfor: Ovako postavite granice i zadržite profesionalizam

Gotovo svako radno okruženje ima osobu koja rado prihvata pomoć, ali je retko pruža drugima, kolegu koji prisvaja zasluge ili nekoga ko sopstvene obaveze neprimetno prebacuje na druge. Sebični ljudi na poslu nisu uvek otvoreno neprijatni, pa njihovo ponašanje ponekad postaje jasno tek kada se isti obrazac ponovi mnogo puta.

Kako izgleda sebičluk na radnom mestu

Sebičnost na poslu ne mora da znači da je neko „loša osoba“, niti svako insistiranje na sopstvenim potrebama predstavlja sebičnost. Problem nastaje kada neko redovno ostvaruje svoje interese na račun drugih, zanemaruje tuđe vreme i trud ili očekuje privilegije koje sam nije spreman da pruži kolegama.

Sebično ponašanje može da bude veoma upadljivo, ali često ima mnogo suptilniji oblik. Neko može stalno da govori o svojim obavezama kao najvažnijim, da očekuje da mu kolege izađu u susret ili da se povuče baš onda kada je drugima potrebna pomoć.

Takva osoba često veoma dobro pamti šta su drugi učinili za nju, ali ne oseća istu obavezu da uzvrati. U timskom radu to vremenom stvara neravnotežu jer jedni zaposleni neprestano daju više, dok drugi od zajedničkog rada uglavnom imaju korist.

Prisvajanje tuđih zasluga jedan je od prepoznatljivih znakova

Posebno neprijatna vrsta sebičnosti pojavljuje se kada neko pokušava da uspeh tima predstavi kao sopstveni. Ideja koju je dao kolega odjednom postaje „naša“, a pred nadređenima ponekad čak i „moja“, dok se doprinos drugih lako zaboravlja.

Sličan obrazac vidi se i kada stvari krenu loše, samo što se tada odgovornost mnogo lakše deli. Osoba koja prva staje ispred tima kada treba primiti pohvalu može da bude među prvima koje će potražiti tuđu grešku kada se pojavi problem.

„Samo mi ovo završi“ može da postane pravilo

Povremeno pomaganje kolegama normalan je deo zdravog radnog okruženja i ne treba svaku molbu posmatrati kao iskorišćavanje. Razlika se primećuje kada usluga prestane da bude izuzetak i postane očekivanje. Sebičan kolega može veoma vešto da predstavi sopstveni problem kao zajedničku hitnu situaciju. Ako zbog njegovih rokova, propusta ili loše organizacije drugi stalno odlažu svoj posao, ostaju duže ili preuzimaju dodatne zadatke, postoji razlog da se takav odnos preispita.

Sebični ljudi često imaju drugačija pravila za sebe i za druge

Jedan od jasnijih obrazaca jeste primena dvostrukih standarda. Osoba može da očekuje trenutno razumevanje kada kasni, pogreši ili ima privatne obaveze, dok za istu situaciju kod kolege pokazuje vrlo malo tolerancije.

Isto se događa sa vremenom, raspodelom posla, godišnjim odmorima ili promenama smena. Sopstvene potrebe doživljavaju se kao opravdane i hitne, dok se potrebe drugih predstavljaju kao komplikacija.

Zašto nas sebični kolege toliko iscrpljuju

Problem nije samo u dodatnom poslu koji neko zbog njih mora da obavi. Mnogo više iscrpljuje osećaj nepravde i stalna potreba da osoba procenjuje da li će ponovo biti iskorišćena. Takva dinamika može da dovede do frustracije, ljutnje i postepenog udaljavanja među kolegama. Ako dugo traje, može da naruši poverenje u celom timu, jer ljudi postaju manje spremni da sarađuju čak i sa kolegama koji se ponašaju korektno.

Sebičluk ne treba mešati sa zdravim granicama

Osoba koja kaže „ne“ dodatnom zadatku nije nužno sebična, kao što ni kolega koji ne želi stalno da ostaje prekovremeno nije loš timski igrač. Postavljanje granica zapravo može da bude znak odgovornog odnosa prema sopstvenom vremenu i obavezama.

Važna razlika nalazi se u uzajamnosti i poštovanju. Zdrava granica podrazumeva da čovek štiti svoje potrebe bez sistematskog prebacivanja posledica na druge, dok sebičnost često znači da je sopstvena korist važna bez obzira na cenu koju će platiti kolege.

Kako postaviti granicu sebičnom kolegi

Duga objašnjenja nisu uvek najbolji način da odbijemo zahtev koji smatramo neprimerenim. Jasna rečenica da imamo svoje obaveze i da ne možemo da preuzmemo dodatni posao često je korisnija od opravdavanja koje drugoj strani ostavlja prostor za pregovaranje.

Granica je posebno važna kada se isti zahtev ponavlja. Ako svaki put prihvatimo nešto što nam ne odgovara, kolega može da zaključi da takva raspodela posla zapravo predstavlja prihvatljiv deo vašeg odnosa.

Ne treba ulaziti u svaku raspravu

Pokušaj da sebičnoj osobi dokažemo da je sebična često ne daje željeni rezultat. Razgovor se lako pretvori u raspravu o karakteru, namerama i tome ko je kome koliko puta pomogao.

Mnogo korisnije može da bude fokusiranje na konkretno ponašanje i njegove posledice. Umesto optužbe „uvek misliš samo na sebe“, jasnije je navesti koji zadatak nije završen, šta je prethodno dogovoreno i šta očekujemo ubuduće.

Kada problem više nije samo odnos između dvoje kolega

Ako ponašanje jedne osobe redovno utiče na raspodelu posla, rokove ili rezultate čitavog tima, problem više nije samo pitanje ličnih simpatija. Tada može da bude opravdan razgovor sa nadređenim, posebno ako direktna komunikacija nije dovela do promene.

U takvom razgovoru korisnije je izneti konkretne primere nego procenjivati nečiju ličnost. Podaci o zadacima, rokovima, dogovorima i ponovljenim situacijama mnogo jasnije pokazuju problem od tvrdnje da je određeni kolega jednostavno sebičan.

Ponekad je najvažnije prestati očekivati da će se neko promeniti

Ljudi mogu da menjaju ponašanje, ali kolege nemaju obavezu niti moć da prevaspitavaju jedni druge. Ako je neko godinama navikao da sopstvene interese stavlja na prvo mesto, stalno očekivanje da će sledeći put postupiti drugačije može samo da poveća razočaranje.

Realnije je promeniti način na koji odgovaramo na takvo ponašanje i jasno odrediti šta prihvatamo, a šta ne. Na poslu ne možemo uvek da biramo ljude sa kojima sarađujemo, ali možemo mnogo pažljivije da biramo granice koje im postavljamo.

(eKlinika.rs)