„Šta će reći drugi?”, strah od samoće… : Zašto ostajemo u toksičnim odnosima

Često se vraćamo ljudima koji su nas već razočarali, uveravajući se da će ovog puta biti drugačije iako nema stvarnih dokaza da će se njihovo ponašanje promeniti i da će ikada biti bolje

Jedno od čestih psiholoških pitanja koja nas često muče bez obzora na životnu dob, status ili pol je zašto ne možemo da izađemo iz odnosa koji nas iscrpljuje, ili zašto se iznova vraćamo onome što nas je već povredilo? Odgovor nije jednostavan, ali često se krije u načinu na koji doživljavamo sopstvene greške, kažu psiholozi.

Samokritika, ispravljanje grešaka i ulazak u začarani krug

Preporučujemo

Kada donesemo odluku koja se ispostavi kao loša, bilo da je u pitanju izbor partnera, prijatelja ili bilo koji drugi odnos, skloni smo samokritici. Umesto da grešku prihvatimo kao sastavni deo života, doživljavamo je kao dokaz da sa nama „nešto nije u redu“. I upravo ta stroga unutrašnja kritika može da nas zarobi pod razmišljanjem: ako sam pogrešio, onda moram da ispravim grešku, makar to značilo da ostajem u vezi koja me povređuje.

Tako, objašnjavaju stručnjaci za mentalno zdravlje, ulazimo u začarani krug: vraćamo se ljudima koji su nas već razočarali, uvereni da će ovog puta biti drugačije, iako nema stvarnih dokaza da će se ponašanje promeniti. Time samo produbljujemo bol, verujući da upornost može da popravi ono što je suštinski nefunkcionalno.

Mogući koreni ovakvog ponašanja: Detinjstvo, osećaj neadekvatnosti, spoljašnji pritisci...

Razlog za ovakvo ponašanje često leži u detinjstvu. Ako smo odrastali uz stroge ili previše zahtevne roditelje, navikli smo da ljubav dobijamo tek kada ispravimo neke svoje greške. Ta dinamika kasnije postaje obrazac: žrtvujemo svoje potrebe, trudimo se da udovoljimo drugima, potiskujemo sopstvenu autentičnost samo da bismo zaslužili pažnju i odobravanje. A kada pogrešimo, unutrašnji kritičar preuzima ulogu tih strogih glasova iz detinjstva i ne dopušta nam da budemo nežni prema sebi.

Pored unutrašnjih obrazaca, tu su i spoljašnji pritisci: strah od samoće, stid pred okolinom, briga o tome „šta će reći drugi“. Sve to čini da i kada prepoznamo da odnos nije zdrav, ostajemo u njemu duže nego što bi trebalo i ne poštujemo signal da je vreme da krenemo dalje.

Pravo na grešku

Da bismo izašli iz toksičnih odnosa ključno je da sebi damo pravo na grešku. Greške nisu dokaz naše nesposobnosti ili slabosti već putokazi za nova iskustva, prilika da učimo i da gradimo zdravije, kvalitetnije veze i odnose. Tek kada ih prihvatimo kao sastavni deo života, oslobađamo se potrebe da popravljamo ono što se zapravo ne može popraviti.

Šta kaže nauka, a šta društveno poželjne norme

Psihologija vezivanja nudi jedno od objašnjenja zašto ljudi ostaju u disfunkcionalnim i toksičnim odnosima. Teorija Džona Boulbija (John Bowlby) i kasnija istraživanja Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth) pokazuju da način na koji smo razvili stil vezivanja u detinjstvu snažno utiče na naše odrasle odnose. Ljudi sa anksioznim stilom vezivanja skloni su da ostaju i u lošim vezama, jer osećaju snažan strah od napuštanja i gubitka, čak i kada je odnos štetan.

Studije takođe pokazuju da fenomen poznat kao kognitivna disonanca ima značajnu ulogu. Kada uložimo vreme, emocije i energiju u neki odnos, teško nam je da prihvatimo da je to bila greška. Da bismo smanjili neprijatno osećanje unutrašnjeg konflikta, skloni smo da racionalizujemo ostanak, govoreći sebi da će stvari biti bolje ili da partner ipak „ima svoje dobre strane“.

Sociološka istraživanja ukazuju i na ulogu stigme. U društvima u kojima razvod, raskid ili samoća nose negativne etikete, ljudi ostaju u lošim odnosima kako bi izbegli osudu okoline. Ovi pritisci zajedno sa ličnim obrascima čine da se toksične veze često produžavaju i postaju teško raskidive.

Psihologija vezivanja istraživana je od davnina

Psihologija vezivanja daje jedno od ključnih objašnjenja zašto ljudi ostaju u disfunkcionalnim i toksičnim odnosima. Još je Džon Boulbi (John Bowlby, 1969) u svojoj teoriji istakao da se rana iskustva sa roditeljima oblikuju u obrasce vezivanja, koji kasnije određuju kako biramo i doživljavamo partnerske odnose.

Njegova saradnica, Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth, 1978), kroz čuveni eksperiment Strana situacija (Strange Situation), pokazala je da deca razvijaju različite stilove vezivanja: siguran, anksiozan i izbegavajući. Upravo anksiozni stil vezivanja kasnije u životu često vodi ka ostajanju u nezdravim vezama, jer strah od napuštanja i samoće nadvlada realnost da je odnos štetan.

Pored toga, značajan doprinos objašnjenju pruža teorija kognitivne disonance (Festinger, 1957). Kada osoba uloži mnogo truda, emocija i vremena u neki odnos, raskid može da izazove snažan osećaj unutrašnjeg konflikta, odnosno priznanje da je ulaganje bilo „uzalud“. Da bi smanjili neprijatnost, ljudi često racionalizuju ostanak. Naglašavaju pozitivne strane partnera, umanjuju negativne ili ubeđuju sebe da će se stvari promeniti.

Strah od samoće u studijama i sociološki okvir

Savremena istraživanja dodatno potvrđuju ove mehanizme. Na primer, studija objavljena u Personality and Social Psychology Bulletin pokazuje da ljudi ostaju u odnosima i onda kada nisu zadovoljni, jer prekid ugrožava njihov osećaj identiteta - deo sebe vide kroz partnera. Takođe, meta-analize pokazuju da strah od samoće može biti snažniji prediktor ostanka u vezi od samog kvaliteta odnosa (Spielmann et al., 2013, Journal of Personality and Social Psychology).

Na kraju, ne treba zaboraviti i sociološki okvir. Amato & Hohmann-Marriott (2007, Journal of Marriage and Family) ističu da stigma razvoda ili prekida, kao i očekivanja porodice i okoline, imaju jak uticaj na odluku da li će neko ostati u vezi, čak i ako je ona očigledno nezdrava.