Pred moćnima postaju druga osoba: Zašto se neki ljudi ulagivanjem približavaju onima od kojih imaju korist

Pred nama su opušteni, kritični i puni samopouzdanja. Međutim, čim se pojavi neko ko ima novac, uticaj ili važnu funkciju, menjaju glas, držanje i stavove. Odjednom se smeju svakoj njegovoj rečenici, neprekidno mu povlađuju i postaju gotovo neprepoznatljivi. Šta psihologija kaže o ovakvom preobražaju?

Svi donekle prilagođavamo ponašanje okolnostima. Ne razgovaramo isto sa bliskim prijateljem i direktorom, niti se na poslovnom sastanku ponašamo kao kod kuće. Takva prilagodljivost predstavlja deo socijalne inteligencije i ne znači da smo neiskreni.

Problem nastaje kada se poštovanje pretvori u poniznost, ljubaznost u ulagivanje, a prilagođavanje u potpuno odricanje od sopstvenog mišljenja. Posebno je upadljivo kada je čovek prema osobama od kojih nema korist hladan ili nadmen, a pred bogatima i moćnima postaje preterano uslužan, srdačan i saglasan sa svime što kažu.

Psihologija ovo ponašanje naziva ulagivanjem

U psihologiji postoji pojam ingratiation, koji se može prevesti kao ulagivanje, ulizivanje ili dodvoravanje. Američko udruženje psihologa opisuje ga kao pokušaj da osvojimo nečiju naklonost i odobravanje, najčešće svesnim upravljanjem utiskom koji ostavljamo.

Takva osoba može preterano da hvali nekoga, podržava svaki njegov stav, smeje se i kada ništa nije smešno ili pokušava da pokaže koliko su slični. Ona pažljivo govori ono što moćna osoba želi da čuje.

Cilj nije uvek neposredna materijalna korist. Nekada se očekuju posao, unapređenje, preporuka ili pristup uticajnom krugu ljudi. Ponekad je dovoljno da osoba oseti da se nalazi blizu nekoga „važnog“, jer joj ta blizina daje osećaj da i sama vredi više.

Moć menja način na koji procenjujemo ljude

Moć i status nisu isto. Moć znači da neko kontroliše važne resurse, odluke, nagrade ili kazne. Status se zasniva na poštovanju i ugledu koji mu drugi daju. Istraživanja pokazuju da oba snažno utiču na način na koji posmatramo i procenjujemo ljude.

Kada verujemo da neko može da nam pomogne ili odmogne, postajemo pažljiviji prema njegovim reakcijama. Pratimo da li smo mu se dopali, biramo reči i pokušavamo da izbegnemo neslaganje. U određenoj meri to može biti razumna procena odnosa snaga.

Ali neki ljudi odu mnogo dalje. Njihovo ponašanje ne vodi samo oprez, već računica: „Kako da se dopadnem osobi od koje mogu nešto da dobijem?“ Tada pred sobom više nemamo spontanu ličnost, već pažljivo odigranu ulogu.

Da li se iza ulagivanja krije nesigurnost

Ponekad se krije. Osoba koja sopstvenu vrednost ne oseća iznutra može pokušavati da je potvrdi preko poznanstava, položaja i prihvatanja moćnih ljudi. Ako je važna osoba primeti, pohvali ili pozove u svoje društvo, to doživljava kao potvrdu ličnog značaja.

Iza ponašanja može stajati i strah od autoriteta, naučen još u detinjstvu ili ranijim odnosima. Neki ljudi su navikli da je najbezbednije ne protiviti se onome ko ima moć. Zato povlađuju, preterano se izvinjavaju i odustaju od svog stava čim osete hijerarhiju.

Međutim, bilo bi pogrešno svako ulagivanje objašnjavati nesigurnošću. Nekada je ono sasvim proračunata strategija. Osoba zna šta radi, kome se približava i kakvu korist očekuje. Nije uplašena, već oportunistički koristi šarm, komplimente i poslušnost kao sredstvo napredovanja.

Zašto se čini da pred nama stoji potpuno druga osoba

Ljudi se razlikuju po tome koliko prate sopstveno ponašanje i prilagođavaju ga reakcijama okoline. Oni koji to rade veoma izraženo lako menjaju način govora, izraze lica i stavove u zavisnosti od publike.

Takva sposobnost sama po sebi nije loša. Može pomoći čoveku da se snađe u različitim društvenim situacijama. Ali kada nema stabilnih vrednosti koje neće menjati zbog koristi, prilagodljivost postaje mimikrija.

Zato prisustvujemo neobičnom prizoru: osoba koja je do malopre kritikovala neku ideju počinje oduševljeno da je podržava čim je izgovori neko moćan. Menja mišljenje bez unutrašnjeg preispitivanja, jer joj nije najvažnije šta je tačno, već kome se trenutno treba dopasti.

Najviše o čoveku govori odnos prema onima od kojih nema korist

Pravo poštovanje nije rezervisano samo za direktore, bogate ljude i javne ličnosti. Ono se vidi u načinu na koji se odnosimo prema konobaru, čistačici, kolegi bez uticaja i čoveku koji nam ničim ne može uzvratiti.

Ako je neko ljubazan prema svima, njegova srdačnost prema moćnoj osobi ne mora biti sumnjiva. Ali ako pred nadređenima postaje preterano ljubazan, a prema podređenima grub i prezriv, ne gledamo pristojnost, već hijerarhijski moral. Vrednost drugih meri se njihovom korisnošću.

U takvom ponašanju nema mnogo misterije. Ono otkriva da su interes i status važniji od doslednosti. Upravo zato nam taj preobražaj deluje odbojno: pred očima gledamo kako čovek privremeno odlaže dostojanstvo, mišljenje i autentičnost u zamenu za moguću korist.

Ulagivanje ponekad uspeva, ali ne na duge staze

Istraživanja pokazuju da vešto upravljanje utiskom zaista može doneti povoljnije procene nadređenih, pa čak i poslovnu korist. Zato bi bilo naivno tvrditi da ulagivanje nikada ne daje rezultat.

Ipak, ono ima cenu. Ljudi koji takvo ponašanje posmatraju često gube poverenje u osobu jer više ne znaju koje je njeno mišljenje iskreno. Okruženje vremenom postaje puno prećutkivanja, lažnog slaganja i komplimenata, dok važne odluke ostaju bez poštene kritike.

Najveći problem nije u tome što se neko ljubazno obraća moćnom čoveku. Problem je kada uz njegovu funkciju poštuje i sve što kaže, a čim moć nestane, nestanu i ljubaznost, odanost i divljenje.

Čovek sa integritetom može poštovati autoritet, a da pred njim ne izgubi sebe. Može biti pristojan bez poniznosti, zahvalan bez ulagivanja i spreman da kaže „ne slažem se“ čak i kada mu to neće doneti korist. Upravo se u toj doslednosti vidi razlika između karaktera i dobro odigrane predstave.

(eKlinika.rs)