Neko vas uvredi, vi zanemite, a savršen odgovor vam padne na pamet satima kasnije: Psihologija otkriva zašto

Razgovor je odavno završen, ali se u našoj glavi tek tada pojavljuje savršena rečenica. Tačno znamo kako je trebalo da odgovorimo na nepravednu optužbu, gde je trebalo da postavimo granicu i kojim rečima da odbranimo sebe. U stvarnom trenutku, međutim, ćutali smo, zbunili se ili izgovorili nešto što uopšte nije prenelo ono što smo želeli. Zašto nam pravi odgovor često dolazi tek kada više nije potreban?

Gotovo svako je bar jednom izašao iz neprijatnog razgovora i nekoliko minuta ili sati kasnije pomislio: „E, to je trebalo da kažem.“ Iako nas takva reakcija može navesti da sebe doživimo kao slabe, nedovoljno snalažljive ili nesposobne da se zauzmemo za sebe, psihologija nudi drugačije objašnjenje. U trenutku socijalnog pritiska naš mozak ne radi pod istim uslovima kao kada se situacija završi i ponovo osetimo sigurnost.

„Duhovitost na stepeništu“ je odgovor koji stiže prekasno

Za ovaj doživljaj postoji francuski izraz „l’esprit de l’escalier“, koji se najčešće prevodi kao „duhovitost na stepeništu“. Odnosi se na trenutak kada se idealnog odgovora setimo tek pošto smo napustili razgovor.

Izraz se pripisuje francuskom filozofu Deniju Didrou. On je opisao kako ga je jedna primedba tokom razgovora toliko zbunila da nije umeo odmah da odgovori. Prava reakcija pala mu je na pamet tek kada je već silazio niz stepenice i odlazio.

To nije medicinski ni psihološki poremećaj, već naziv za veoma rasprostranjeno ljudsko iskustvo. Ipak, iza njega se nalaze stvarni procesi povezani sa stresom, pažnjom, emocijama i načinom na koji obrađujemo informacije.

Zašto u važnom trenutku kao da ostanemo bez reči

Kada nas neko iznenadi, uvredi, optuži ili nam postavi neočekivano pitanje, naš mozak mora da obavi više zadataka odjednom. Pokušavamo da razumemo šta je sagovornik rekao, procenimo njegovu nameru, kontrolišemo emocije, predvidimo posledice svog odgovora i pronađemo prave reči.

Ako je situacija napeta, deo mentalnih kapaciteta dodatno se usmerava na moguću pretnju. Da li će doći do svađe? Hoće li nas druga osoba odbaciti? Da li ćemo izgubiti posao, narušiti važan odnos ili se osramotiti pred drugima?

Zbog svega toga može da se smanji sposobnost brzog i fleksibilnog razmišljanja. Istraživanje objavljeno u časopisu Cognition pokazalo je da akutni psihološki stres može da oslabi kognitivnu fleksibilnost i radnu memoriju. Pod pritiskom nam zato može biti teže da povežemo informacije, sagledamo više mogućnosti i pronađemo odgovor koji tačno prenosi ono što mislimo. To ne znači da ne znamo šta mislimo. Problem je u tome što u tom trenutku ne možemo dovoljno brzo da pronađemo, organizujemo i izgovorimo prave reči.

Ćutanje nije uvek slabost, nekada je reakcija zamrzavanja

Kada se govori o reakcijama na opasnost, najčešće se pominju borba ili beg. Međutim, postoji i treća reakcija – zamrzavanje.

Ona ne mora da se javi samo pred fizičkom opasnošću. Socijalna pretnja, poput ljutitog tona, ponižavanja, iznenadne kritike ili agresivnog nastupa, takođe može da pokrene automatsku reakciju organizma. Čovek tada može da oseti da mu je um prazan, glas slabiji, telo ukočeno, a reči nedostupne.

U istraživanju objavljenom u časopisu Psychological Science, učesnice koje su gledale ljutita lica pokazivale su manje pokreta tela i usporavanje srčanog ritma, što su istraživači prepoznali kao fiziološke znake reakcije zamrzavanja. Rezultati su kasnije potvrđeni i u drugom istraživanju.

Zato osoba koja je u važnom razgovoru ostala bez reči ne mora biti slaba, neodlučna ili nesposobna. Moguće je da je njen nervni sistem situaciju prepoznao kao preteću i privremeno dao prednost zaštiti, a ne smišljanju elokventnog odgovora.

Zašto se savršen odgovor pojavi čim razgovor prođe

Kada se neprijatna situacija završi, telesna napetost postepeno popušta. Više ne moramo istovremeno da pratimo izraz lica, ton glasa i reakcije sagovornika. Strah od neposrednih posledica se smanjuje, a mozak dobija više prostora da obradi ono što se dogodilo.

Tada možemo da sagledamo razgovor iz više uglova, pronađemo reči koje nam ranije nisu bile dostupne i sastavimo odgovor koji deluje jasan, smiren i precizan. Problem je u tome što taj odgovor nastaje u mnogo povoljnijim uslovima od onih u kojima se od nas očekivalo da reagujemo. Zato nije sasvim pošteno porediti ono što smo izgovorili pod pritiskom sa onim čega smo se setili kasnije, u miru. To je kao da od sebe očekujemo jednaku prisebnost usred oluje i kada je oluja već prošla.

Naknadno razmišljanje nije isto što i ruminacija

Sasvim je normalno da posle razgovora razmišljamo o tome šta smo mogli drugačije da kažemo. Takva naknadna obrada može biti korisna jer nam pomaže da razumemo svoje emocije, uočimo gde je trebalo postaviti granicu i pripremimo se za sličnu situaciju u budućnosti.

Međutim, postoji trenutak kada razmišljanje prestaje da bude korisno i pretvara se u ruminaciju. Tada osoba satima ili danima ponavlja iste rečenice, zamišlja desetine drugačijih odgovora i optužuje sebe zbog toga što nije bila dovoljno brza, odlučna ili duhovita.

U psihologiji se preispitivanje društvenog susreta nakon njegovog završetka naziva posteventna obrada. Posebno je izražena kod ljudi sa socijalnom anksioznošću. Njihova analiza razgovora često nije neutralna, već je usmerena na navodne greške, neprijatne trenutke i pretpostavke o tome šta su drugi pomislili.

Korisno razmišljanje obično dovede do nekog zaključka: „Sledeći put ću reći da mi takav ton ne odgovara.“ Ruminacija nema jasan kraj. Ona nas vraća na isti događaj, ali nam ne pomaže da ga rešimo.

Neki ljudi ćute jer im je važnije da sačuvaju odnos

Nije svaki izostanak odgovora posledica stresa ili reakcije zamrzavanja. Neki ljudi su odrasli u okruženju u kojem je suprotstavljanje bilo kažnjavano, dok su mir, poslušnost i povlačenje predstavljani kao poželjno ponašanje.

Takva osoba može vrlo brzo da prepozna šta želi da kaže, ali se istovremeno uplaši da će iskren odgovor izazvati odbacivanje, svađu ili osudu. Zato bira ćutanje, povlačenje ili ublažavanje svojih reči.

To se često događa ljudima koji preuzimaju odgovornost za tuđe emocije. Umesto da se pitaju da li je nešto što im je rečeno nepravedno, razmišljaju o tome kako da odgovore a da se druga osoba ne naljuti. Tek kada ostanu sami, postaje im jasno da su još jednom zaštitili tuđi mir nauštrb sopstvene granice.

Kako sebi možemo da kupimo vreme za odgovor

Ne moramo u svakoj situaciji odmah da imamo savršenu rečenicu. Mnogo je korisnije naučiti nekoliko odgovora kojima možemo da usporimo razgovor i sebi obezbedimo vreme za razmišljanje.

Možemo reći:

• „Nisam očekivala da ćeš to reći. Treba mi trenutak da razmislim.“
• „Nisam sigurna da sam dobro razumela. Možeš li da ponoviš?“
• „Ne mogu sada da ti dam odgovor, ali vratićemo se na ovu temu.“
• „Ne prija mi način na koji razgovaraš sa mnom.“
• „Želim da razmislim pre nego što bilo šta kažem.“
• „Sada nisam spremna za ovaj razgovor.“

Ove rečenice nisu znak slabosti niti izbegavanje. One nam omogućavaju da ostanemo prisutni, postavimo granicu i sprečimo da pod pritiskom kažemo nešto zbog čega ćemo kasnije žaliti.

Ako nam važan odgovor padne na pamet tek kasnije, nije uvek prekasno da ga izgovorimo. Razgovor možemo ponovo otvoriti rečima: „Razmišljala sam o onome što se dogodilo i želim da ti kažem kako sam to doživela.“

Ne moramo da budemo najbrži da bismo se zauzeli za sebe

Brzina odgovora nije merilo inteligencije, hrabrosti ni emocionalne zrelosti. Ljudi se razlikuju po tome koliko brzo obrađuju događaje, kako reaguju na sukob i koliko im je vremena potrebno da svoje misli pretvore u reči.

Problem postoji kada često ostajemo potpuno blokirani, izbegavamo razgovore, danima preispitujemo svaku rečenicu ili zbog straha ne uspevamo da postavimo ni osnovne granice. Tada razgovor sa psihologom može pomoći da prepoznamo šta pokreće takvu reakciju i da postepeno razvijemo sigurniji način komunikacije.

Savršen odgovor koji se pojavi kada razgovor već prođe nije dokaz da smo zakasnili da budemo hrabri. Ponekad je to samo znak da je našem nervnom sistemu bilo potrebno malo više vremena da se smiri i dozvoli nam da pronađemo sopstveni glas.

(eKlinika.rs)