„Bori se ili beži” je reakcija koja u stresnim situacijama priprema naše telo za borbu ili beg. Neke telesne funkcije kao što su varenje hrane, rad creva, mokrenje, naš organizam u ovim situacijama stavlja u drugi plan i usmerava se na to da najbolji način prebrodi i preživi stres. Reakcija „bori se ili beži“ može da nam pomogne da ojačamo, ali i da dovede do psihičkih i fizičkih bolesti, posebno ako poprimi hronični oblik. Pojačan stres utiče na emocije, mogućnost pamćenja, spavanje, komunikaciju sa drugim osobama.
Odgovor na stvarnu ili zamišljenu situaciju
Bori se ili beži može da bude odgovor organizma na stvarnu ali i neku imaginarnu situaciju. Psihoterapeut Simone Saunders objašnjava da je centar za emocije u mozgu – amigdala, sličan detektoru dima i da nekad ne pravi razliku između stvarne i zamišljene situacije. Bez obzira na to da li gori samo hrana ili i cela kuća, detektor dima nas upozorava na opasnost.
„Bori se ili beži” aktivira simpatički nervni sistem, koji reaguje na okidače stresa povećanim brojem otkucaja srca, višim krvnim pritiskom i pojačanom koncentracijom. U teoriji sve ovo ima za cilj da nas pravovremeno zaštiti ili pripremili za moguću opasnost. U slučaju hroničnih stresnih situacija, ovakvo stanje organizma može da traje, u jačem ili slabijem intenzitetu, danima, mesecima, pa i godinama.
Život u stanju „bori se ili beži”
Nervni sistem tokom celog života skuplja podatke o opasnim situacijama. Ukoliko ga nešto podseti na opasnost kojoj smo u prošlosti bili izloženi, aktivira se požarni alarm, ili reakcija „bori se ili beži“. Na primer, osobe koje su imale saobraćaju nesreću mogu da se plaše ponovnog ulaska u vozilo i da burno reaguju. Stalna izloženost nekom obliku nasilja, ratno iskustvo, finansijska nesigurnost mogu da dovedu do preskakanja srca, visokog krvnog pritiska.
Telo i um se prilagođava stanju stalnog stresa, koje nekada i ne primećujemo, jer živimo stalno u stanju „bori se ili beži“. Da, ipak, nije nešto u redu, možemo otkriti ako obratimo pažnju na ovih pet bitnih znakova.
Emocionalna otupelost
Hronični stres preopterećuje naše reakcije, pa posle izvesnog vremena možemo osetiti emocionalnu otupelost. Osoba nije u stanju da na pravi način reaguje na stres, pa se mogu javiti problemi sa pamćenjem, poremećaji pažnje, umor, beznađe, osećaj srama i krivice.
– Ponovljena trauma i stalno izlaganje opasnosti dovodi do hroničnog stesa koje preopterećuje telo i odlaže oporavak – potvrđuje psihijatar dr Priscilla Dass-Brailsford sa Georgetown University.
Stalno smo umorni
Oko 54 odsto osoba koje pate od nesanice i problema sa spavanjem navode da su stalno izložene stresu. Osoba je umora, pokušava da se odmori ili spava, ali ne može nikako da se opusti i utone u san. Zbog stalnog stresa telo je u stanju pojačane budnosti kako bi se zaštitilo. Napetost mišića može biti i posledica bioloških promena, a mogu se javiti i problemi sa spavanjem kao što su noćne more, rano buđenje, isprekidan san, poteškoće sa uspavljivanjem.
– Stalno delovanje kortizola je iscrpljujuće, pa ne prestaje ni u periodima odmora, kada je neophodno da naš nervni sistem bude u stanju mirovanja kako bismo se opustili i počeli da spavamo – objašnjava Saunders.
Problemi sa pamćenjem
Produženi periodi rekcije „bori se ili beži“ dovode do pojačane sekrecije hormona stresa u delovima mozga zaduženim za pamćenje. Kako bi preživeo, mozak mora da se distancira od traumatskih događaja ili stresnih situacija. Disocijacija se može objasniti kao osećaj da nismo povezani sa samim sobom i reakcija na stresne situacije. Usled svega mogu da se jave problemi sa pamćenjem, sećanjima, identitetom.
Stres u nekim slučajevima može dovesti do funkcionalnih i strukturnih promena u mozgu i do slabijeg pamćenja. Neka sećanja se potiskuju, u slučaju da je trauma suviše jaka. Stručnjaci naglašavaju da je moguće de se setimo nekih događaja i pored na izgled nepovezanih stvari, kao što su miris, ukus jela ili pića, nečiji izraz lica.
Nesmotreno reagovanje, nekontrolisani bes
Hronični stres može izazvati emocionalnu tupost, dovesti do psihičke nestabilnosti i teškog suočavanja se emocijama kao što su tuga, bes, stid. Savim mala neprijatnost može da dovede do nekontrolisanog izliva besa. Anksioznost usled nekog traumatičnog događaja prenosi se i na neke druge situacije.
Emocije kao što su bes, anksioznost i strah pokreću reakciju „bori se ili beži“, a telo može na isti način reagovati i na neke bezazlene situacije. Stručnjaci naglašavaju da neće svi reagovati na isti način, moguće je da će neko glasno i naglo ispoljiti nezadovoljstvo, dok će neko sve zadržati u sebi.
Izbegavanja i najmanje stresnih situacija
Osoba u režimu preživljavanja nekada se štiti izbegavanjem okolnosti koje mogu izazvati i najmanji stres. Kloni se nekih mesta ili ljudi koji mogu da izazovu određene emocije i evociraju uspomene. Moguće ja da će neko ko je preživeo traumatično iskustvo reagovati i na sasvim suprotan način, pa upadati u neprijatne situacije u nadi da će na taj način, pokušati da prevaziđe sličnu traumu. Stručnjaci naglašavaju da je u ovakvim okolnostima bitno koliko je moguće sačuvati kontrolu i pokušati izbeći ova dva ekstrema.
Psiholozi i psihijatri ističu da nisu svi oblici stresa štetni, niski do umereni oblici stresa mogu biti od velikog značaja kada je u pitanju mogućnost snalaženja u neprijatnim situacijama. U slučaju da je osobama koje su pod stalim pojačanim stresom potrebno lečenje, ono se sprovodi određenim oblikom psihoterapije i lekovima. Bitno je da osoba ima maksimalnu društvenu podršku, a od pomoći mogu biti i neke tehnike opuštanja i fizičko vežbanje.
