Svakog dana je pozvala jednu osobu i otkrila nešto neočekivano: Lek za usamljenost i strah je u našoj ruci

Poruke su mnogima postale mnogo prijatniji način komunikacije od telefonskog razgovora, posebno među pripadnicima mlađih generacija. Telefonski poziv zahteva trenutnu reakciju, ne ostavlja mnogo vremena za smišljanje odgovora i može da stvori osećaj izloženosti. Za neke ljude nelagodnost postaje toliko izražena da odlažu pozive, ne javljaju se na telefon ili osećaju anksioznost čim telefon zazvoni.

Eksperiment sa dubljim značajem i zaključcima od inicijalne ideje

Novinarka Naydeline Mejia, pripadnica generacije Z, odlučila je da proveri šta će se dogoditi ako se upravo sa tom nelagodnošću suoči na veoma jednostavan način. Tokom sedam dana svakodnevno je telefonom razgovarala sa članom porodice ili prijateljem i pratila kako se oseća posle svakog razgovora. Eksperiment joj nije potpuno promenio odnos prema telefonu, ali joj je pokazao koliko glas bliske osobe može da utiče na osećaj povezanosti.

Preporučujemo

Njeno iskustvo otvara i šire pitanje koje prevazilazi strah od telefonskih razgovora. Da li redovni pozivi mogu da ublaže osećaj usamljenosti, prodube bliskost i pruže emocionalnu podršku kada živimo daleko od ljudi koje volimo? Stručnjaci za mentalno zdravlje objašnjavaju zašto razgovor uživo ima neke osobine koje tekstualna poruka jednostavno nema.

Nalagodnost od telefonskog razgovora: zašto nam je lakše da pošaljemo poruku?

Telefonski razgovor može da deluje mnogo zahtevnije od dopisivanja jer sagovornik očekuje odgovor praktično istog trenutka. Kod poruka imamo vremena da razmislimo, promenimo napisano ili odgovorimo kada se osećamo spremno. Poziv oduzima taj prostor za kontrolu i zbog toga kod nekih ljudi izaziva napetost.

Mejia opisuje da je izbegavala i upućivanje i primanje telefonskih poziva, između ostalog zbog osećaja ranjivosti koji razgovor nosi. Nelagodu joj je stvaralo i traženje pomoći ili razgovor o ličnim problemima sa drugom osobom. Zato je odlučila da sedam dana zaredom pozove nekoga ko joj je blizak i proveri hoće li svakodnevni razgovori promeniti njen doživljaj telefona.

Prvog dana pozvala je majku, osobu koju može da pozove bez prethodnog dogovora i velike pripreme. Razgovor nije dugo trajao, ali je posle njega osećala sigurnost, podršku i istovremeno malu nostalgiju za domom. Već taj prvi poziv pokazao joj je da telefonski razgovor ne mora da predstavlja obavezu od koje želi da pobegne.

Sedam dana telefonskih razgovora donelo je različite emocije

Drugog dana pozvala je najbolju prijateljicu, a razgovor koji je počeo kao obično prepričavanje novosti prerastao je u mnogo dublju razmenu. Razgovarale su o poslu, migraciji, porodičnim žrtvama, karijeri i partnerskim odnosima. Posle sat i po razgovora Mejia se osećala shvaćenije, manje usamljeno i prisnije povezano sa prijateljicom.

Sledećeg dana razgovarala je sa dugogodišnjom prijateljicom sa kojom se zbog velike vremenske razlike i različitih životnih okolnosti retko čuje. Obe su prolazile kroz period promena, pa su razgovarale o poslu, preseljenju, vezama, strahu od budućnosti i neizvesnosti. Smeh, podrška i reči ohrabrenja ostavili su je, kako opisuje, emocionalno osveženom i podsetili na vrednost prijateljstva koje opstaje uprkos udaljenosti.

Pozivi članovima porodice izazivali su nešto složenije emocije jer je autorka u vreme eksperimenta živela u Parizu, daleko od porodice u Njujorku. Glasovi majke, oca, sestre i drugih članova porodice pružali su joj osećaj bliskosti, ali su istovremeno pojačavali nostalgiju za domom. Jedan od poslednjih razgovora opisala je kao „virtuelni zagrljaj“ koji joj je bio potreban pred spavanje.

Zašto glas bliske osobe može da znači više od poruke

Psihološkinja Janine O’Brien objašnjava da telefonski razgovori mogu da pruže emocionalnu potvrdu, rutinu i osećaj povezanosti sa drugima. Takva komunikacija može da bude naročito značajna kada se osoba oseća usamljeno ili prolazi kroz emocionalno težak period. Čuti nečiji glas istovremeno znači primiti mnogo više informacija nego pročitati nekoliko redova na ekranu.

Ton glasa, pauze, smeh, promena ritma govora i način na koji neko reaguje pomažu nam da prepoznamo emocije sagovornika. Tekstualnoj poruci nedostaje veliki deo tih signala, pa ista rečenica može da zvuči hladno, ljutito ili ironično iako pošiljalac nije imao takvu nameru. Razgovor u realnom vremenu zato može da smanji prostor za neke vrste nesporazuma.

O’Brien ukazuje i na značaj koregulacije, procesa u kojem emocionalno stanje jedne osobe utiče na drugu tokom međusobnog kontakta. Podržavajući razgovor sa osobom kojoj verujemo može da pomogne u smanjenju osećaja izolacije i prekidanju negativnih misaonih obrazaca. Zbog toga ponekad već poznati glas sa druge strane telefona pruža osećaj sigurnosti koji nije lako preneti kratkom porukom.

Redovni pozivi mogu da budu posebno važni kada smo daleko od ljudi koje volimo

Povremeno prepričavanje svakodnevnih događaja možda deluje nevažno, ali upravo takvi razgovori održavaju osećaj da učestvujemo u životima ljudi koji su fizički daleko. Ne moramo svaki put da razgovaramo o velikim životnim problemima kako bismo održavali bliskost. Nekada nekoliko običnih detalja o poslu, ručku, porodici ili planovima za vikend čuva osećaj povezanosti.

Prema rečima stručnjaka koje je autorka konsultovala, redovni kontakti mogu da budu naročito dragoceni ljudima kojiprolaze kroz periode anksioznosti, depresivnog raspoloženja ili intenzivnog stresa. Kada se osoba zaglavi u negativnom načinu razmišljanja, neko ko je dobro poznaje može da je podseti na njene sposobnosti, ranija iskustva i drugačiju perspektivu. Izgovaranje strahova naglas pred osobom od poverenja takođe može da promeni način na koji ih doživljavamo.

Redovni razgovori mogu da stvore i malu, ali predvidivu rutinu tokom teškog životnog perioda. Dogovor da se čujemo određenog dana ponekad predstavlja tačku oslonca u nedelji i podseća osobu da nije sama. Važnost takvog kontakta ne zavisi nužno od trajanja razgovora, već od osećaja da postoji neko ko želi da čuje kako smo.

Da li svakoga dana treba nekoga da pozovemo

Sedmodnevni eksperiment nije pokazao da svakodnevni telefonski pozivi odgovaraju svima, pa čak ni samoj autorki. Oko petog dana počela je da oseća kako zadatak postaje više obaveza nego spontani način povezivanja sa ljudima. To je važan detalj jer navika koja treba da doprinese psihičkom blagostanju ne bi trebalo da postane još jedan izvor pritiska.

O’Brien zato naglašava da je kontinuitet važniji od same učestalosti razgovora. Nekome će prijati svakodnevni poziv, dok će drugoj osobi biti dovoljno da se sa bliskim ljudima čuje jednom ili nekoliko puta nedeljno.Potrebe, temperament, raspoloživo vreme i količina socijalnog kontakta koja nam prija razlikuju se od osobe do osobe.

Važan je i kvalitet odnosa sa osobom koju zovemo. Razgovor sa nekim pred kim se osećamo sigurno i prihvaćeno teško možemo da izjednačimo sa pozivom koji izaziva napetost, iscrpljenost ili osećaj obaveze. Cilj zato nije ispunjavanje dnevne kvote telefonskih razgovora, već pronalaženje načina komunikacije koji održava odnose bez dodatnog emocionalnog opterećenja.

Može li svakodnevno pozivanje da pomogne kod nelagode od telefona

Posle sedam dana Mejia nije postala osoba koja želi svakodnevno da razgovara telefonom. Ipak, eksperiment joj je pomogao da primeti koliko joj pojedini razgovori prijaju i koliko lako udaljenost od porodice i prijatelja može da stvori osećaj odvojenosti. Telefonski pozivi vratili su joj deo spontanosti i prisnosti koju dopisivanje nije uvek uspevalo da nadomesti.

Postepeno izlaganje situaciji koja izaziva nelagodu može da bude jedan od načina na koji se ljudi suočavaju sa određenim strahovima, ali intenzitet anksioznosti nije kod svih isti. Osoba koja oseća izrazit strah, panične simptome ili zbog telefonskih razgovora izbegava posao, lekara i druge važne obaveze ima drugačiji problem od nekoga ko jednostavno više voli poruke. Kada strah ozbiljno utiče na svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može da pomogne u pronalaženju odgovarajućeg pristupa.

Najvažnija pouka ovog malog eksperimenta zato možda nema mnogo veze sa samim telefonom. Glas osobe kojoj verujemo može da nas podseti da naši odnosi postoje i kada nas dele gradovi, države ili kontinenti. Ponekad poziv od nekoliko minuta neće rešiti problem koji nas muči, ali može da učini da kroz njega ne prolazimo potpuno sami.

(eKlinika.rs)