Što ste bolji prema ljudima, oni vas više koriste: Zašto dobrota bez granica postaje poziv za iskorišćavanje

„Daš mu prst, a on hoće celu ruku“ jedna je od onih narodnih izreka koje zvuče grubo, sve dok se ne nađemo u odnosu u kojem stalno pružamo više, a zauzvrat dobijamo sve manje obzira. To se često događa na poslu: odgovorna osoba preuzima tuđe zadatke, štiti tim, popravlja propuste i ćuti da ne bi narušila odnose. Umesto zahvalnosti, vremenom dobije još više obaveza, dok se član tima koji je neko vreme bio pošteđen ponaša kao da mu ta povlastica pripada. Problem nije u dobroti. Problem nastaje kada dobrota nema granice, a neodgovornost nema posledice.

Kada pomoć prestane da bude gest i postane očekivanje

U zdravom timu ljudi povremeno preuzimaju deo posla jedni od drugih. Neko je bolestan, prolazi kroz težak period ili jednostavno ne uspeva da završi obavezu na vreme. Kolegijalnost tada čuva i čoveka i zajednički rezultat.

Međutim, velika je razlika između privremene pomoći i trajnog preuzimanja tuđe odgovornosti. Kada jedna osoba redovno završava ono što druga nije uradila, sprečava posledice njenog ponašanja. Posao bude završen, rok nekako ispoštovan, klijent ne vidi problem, a neodgovorni član tima ne oseti stvarnu cenu svog postupka. On ne mora da menja ponašanje jer sistem, zapravo, funkcioniše u njegovu korist.

Tako nastaje začarani krug: što odgovornija osoba više radi, druga može sebi da dozvoli sve manje truda. Ono što je počelo kao pomoć postaje nova raspodela posla, samo što o njoj niko nije otvoreno razgovarao. Jedna strana daje 200 odsto, druga uživa u pogodnostima i ponaša se kao da je takav odnos sasvim prirodan.

Istraživanja o pomoći na radnom mestu razlikuju pomoć koja drugu osobu osposobljava da sama reši problem od pomoći koja problem stalno rešava umesto nje. Prva gradi samostalnost, a druga može da pojača zavisnost. Zato podrška nije uvek korisna samo zato što je dobronamerna. Važno je i šta druga osoba iz nje uči.

Zašto neki ljudi dobrotu ne doživljavaju kao razlog za zahvalnost

Ne postoji jedno objašnjenje za svako bezobzirno ponašanje. Neki ljudi su navikli da drugi sređuju posledice njihovih odluka. Neki precenjuju sopstveni doprinos, a potcenjuju tuđi. Neki su veoma vešti u prepoznavanju osobe koja će, radi mira ili rezultata, na kraju ipak uraditi ono što oni odbijaju.

U psihologiji se govori i o izraženom osećaju da osobi pripada poseban tretman. Takav čovek pogodnosti brzo počinje da smatra svojim pravom, dok zahteve, rokove i potrebe drugih doživljava kao neprijatno ometanje lične udobnosti. Ne mora otvoreno da kaže „nije me briga“. To pokazuje time što kasni, ne završava dogovoreno, bira samo prijatne zadatke, očekuje razumevanje za sebe, ali ga ne pokazuje prema kolegama.

Nova istraživanja radnih odnosa povezuju takav osećaj povlašćenosti sa kontraproduktivnim ponašanjem, emocionalnim iscrpljivanjem rukovodioca i slabljenjem povezanosti tima. Ipak, važno je ne proglašavati nekoga narcisoidnim, manipulativnim ili „toksičnim“ bez stručne procene. Za postavljanje granice nije potrebna dijagnoza. Dovoljno je videti ponavljajući obrazac i njegove posledice.

Dobrota nije isto što i stalno spasavanje drugih

Ljudi koji nose najveći deo tereta često sebi govore: „Ako ja sada ne završim, svi ćemo imati problem.“ To može biti tačno za taj jedan rok. Ali ako se ponavlja iz nedelje u nedelju, kratkoročno spasavanje rezultata dugoročno uništava i odgovornu osobu i tim.

Onaj ko stalno preuzima obaveze postaje umoran, ogorčen i razočaran. Počinje da očekuje da će druga strana sama primetiti koliko je dobila i da će se postideti ili promeniti. To se često ne dogodi. Ljudi koji imaju korist od nejasne granice uglavnom nemaju motiv da je sami postave.

Tu se krije bolna, ali važna istina: ne učimo druge samo onim što im kažemo već i onim što im stalno dopuštamo. Ako neko deset puta ne završi zadatak, a posao ipak bude urađen bez razgovora i posledice, poruka nije „ovo nije u redu“, već „ovo može da prođe“.

To ne znači da je osoba koja pomaže kriva za tuđu bahatost. Odgovornost za neodgovorno ponašanje pripada onome ko ga bira. Ali odgovorna osoba jeste zadužena za sledeći korak: da prestane da održava sistem koji je iscrpljuje.

Kako postaviti granicu bez svađe i osećaja krivice

Granica na poslu nije pretnja, kazna niti hladnoća. Ona je jasna informacija o tome ko je za šta odgovoran i šta će se dogoditi ako dogovor ne bude ispunjen. Najbolje granice su kratke, konkretne i proverljive.

Umesto rečenice: „Uvek sve ostavljaš meni“, korisnije je reći: „Dogovor je da svoj deo pošalješ do srede u 12 časova. Neću moći da ga završim umesto tebe. Ako kasni, zajednički rok moraćemo da pomerimo i jasno navedemo zbog čega.“

Važno je:

• precizno podeliti zadatke, rokove i odgovornost;
• dogovore ostaviti u pisanom obliku;
• ne prikrivati stalno tuđe kašnjenje i propuste;
• pomoći savetom ili znanjem, ali ne automatski preuzeti ceo zadatak;
• razgovarati o konkretnom ponašanju, bez vređanja karaktera;
• primeniti istu posledicu svaki put kada se isti obrazac ponovi.

Najteži deo nije izgovoriti granicu već izdržati nelagodu kada druga osoba shvati da stari način više ne funkcioniše. Mogu se pojaviti ljutnja, uvređenost, optužbe da više niste kolegijalni ili pokušaji da vam se probudi krivica. To ne znači da je granica pogrešna. Često samo znači da je raniji odnos nekome veoma odgovarao.

Dobar rukovodilac ne radi sve, već zahteva da svako uradi svoj deo

Boriti se za tim ne znači zaštititi svakog člana od posledica njegovih izbora. Prava briga o timu podrazumeva zaštitu ljudi koji rade odgovorno od onih koji zajednički trud koriste samo za ličnu udobnost.

Ako jedna osoba mesecima daje dvostruko više, dok druga uzima pogodnosti i odbija odgovornost, to više nije pitanje različitih stilova rada. To je nepravedna raspodela tereta. Ako se takvo ponašanje ne imenuje i ne zaustavi, najbolji ljudi u timu prvi će sagoreti ili otići, a najneodgovorniji će zaključiti da njihova strategija funkcioniše.

Zato rešenje nije postati hladan, grub ili sebičan. Rešenje je ostati korektan, ali prestati biti nečiji neograničeni rezervni plan. Dobrota koja uključuje samopoštovanje pomaže kada je pomoć zaista potrebna, ali ume i da kaže: „Ovo je tvoja obaveza. Neću je ponovo preuzeti.“

Osoba koja se naljuti zato što više ne može da vas iskorišćava možda nije izgubila vašu dobrotu. Izgubila je pogodnost na koju se navikla.

(eKlinika.rs)