Zašto neki ljudi nikada nisu krivi: Od odgovornosti se brane kao da im od toga zavisi život

„Nisam ja kriv.“ „Nisam imao izbora.“ „Ti si me naterao.“ „Preosetljiva si.“ „To se jednostavno desilo.“ „Da se ti nisi tako ponašao, ja ne bih morao ovako da reagujem.“

Gotovo svi smo nekada izgovorili neku od ovih rečenica. Prirodno je da pokušamo da se odbranimo kada se osećamo napadnuto, posramljeno ili pogrešno shvaćeno. Problem nastaje kada izbegavanje odgovornosti ne predstavlja trenutnu reakciju, već postane trajni obrazac života.

Kod nekih ljudi nikada nije „ja sam uradio“, već „desilo se“. Nikada nije „pogrešio sam“, već „nisam imao izbora“. Kada ih suočimo sa posledicama njihovog ponašanja, oni menjaju temu, umanjuju štetu, napadaju sagovornika, pronalaze opravdanja ili sebe predstavljaju kao žrtvu.

Zašto je nekim ljudima toliko teško da izgovore jednostavnu rečenicu: „Da, pogrešio sam i odgovoran sam za ono što sam uradio“?

Odgovor često nije u tome što ne razumeju činjenice. Problem je u tome što ne mogu da podnesu značenje koje tim činjenicama pripisuju.

Kada priznanje greške postane pretnja identitetu

Svako od nas ima određenu predstavu o sebi. Želimo da verujemo da smo dobri, razumni, sposobni i pravedni ljudi. Kada naše ponašanje dođe u sukob sa tom slikom, javlja se neprijatna psihološka napetost poznata kao kognitivna disonanca.

Ako verujemo: „Ja sam dobra osoba“, a istovremeno moramo da prihvatimo: „Povredio sam nekoga“, te dve slike teško opstaju zajedno. Da bismo ublažili neprijatnost, možemo da priznamo grešku i pokušamo da popravimo štetu. Ali možemo i da promenimo priču: osoba koju smo povredili preteruje, okolnosti su nas naterale, naša namera je bila dobra ili se događaj nije odigrao baš tako.

Kognitivna disonanca stvara snažnu potrebu da uklonimo unutrašnju nedoslednost, a poricanje i racionalizacija mogu privremeno da zaštite sliku koju imamo o sebi. Problem je što nas istovremeno sprečavaju da učimo iz sopstvenog ponašanja.

Zato osoba ponekad neće reći: „Lagao sam“, već: „Nisam ti rekao jer ti ne bi razumela.“ Neće reći: „Povredio sam te“, već: „Ti si preosetljiva.“ Činjenice se prilagođavaju potrebi da slika o sebi ostane netaknuta.

Velika razlika između krivice i stida

Jedan od najvažnijih psiholoških ključeva za razumevanje ovog ponašanja jeste razlika između osećanja krivice i osećanja stida.

Krivica govori: „Uradio sam nešto loše.“

Stid govori: „Ja sam loš.“

Krivica je usmerena na konkretno ponašanje. Zato može da podstakne izvinjenje, popravljanje štete i drugačije ponašanje u budućnosti. Stid pogađa čitav identitet. Kada osoba pogrešku doživi kao dokaz da je bezvredna, može da poželi da pobegne, sakrije se, napadne drugoga ili prebaci krivicu.

Istraživanja psihološkinje Džun Tangni i njenih saradnika pokazuju da je sklonost osećanju krivice povezana sa većom spremnošću za odgovorno ponašanje, dok stid, naročito kada je praćen prebacivanjem krivice, može da vodi povlačenju, besu i agresivnoj odbrani. U longitudinalnom istraživanju zatvorenika, sklonost krivici bila je povezana sa manjom verovatnoćom ponavljanja prestupa, dok sam stid nije imao isti zaštitni efekat.

Ovo ne znači da svaka osoba koja izbegava odgovornost u sebi oseća dubok stid. Ali objašnjava zašto kritikovanje nečijeg karaktera, rečenicama poput „ti si sebičan“ ili „ti si užasan čovek“, često izaziva još snažniju odbranu. Kada govorimo o konkretnom postupku, ostavljamo prostor za promenu. Kada napadnemo nečiji identitet, osoba može da se bori da ga zaštiti.

Um bira objašnjenje u kojem ostajemo nevini

Ljudi su skloni takozvanoj samopodržavajućoj pristrasnosti. Uspehe lakše pripisujemo svojim sposobnostima i trudu, dok neuspehe češće objašnjavamo okolnostima, tuđim postupcima ili lošom srećom.

Na poslu smo uspešni zato što smo sposobni, ali smo pogrešili zato što nismo dobili dobre instrukcije. Ako odnos funkcioniše, zaslužni smo mi. Ako se raspadne, druga osoba je bila nemoguća. Ovakva pristrasnost postoji kod mnogih ljudi i ne mora da bude svesna laž. Naš um ne beleži događaje kao kamera. Pažnju, sećanje i tumačenje činjenica može da oblikuje potreba da sačuvamo povoljnu sliku o sebi.

Odbrambene reakcije kratkoročno mogu da zaštite samopoštovanje, ali dugoročno imaju cenu. Pregled istraživanja o teoriji samopotvrđivanja upozorava da odbrana slike o sebi može da spreči učenje iz važnih, ali neprijatnih informacija i da ugrozi odnose sa drugim ljudima.

Kada poricanje prelazi u napad

Neki ljudi ne ostaju samo na opravdavanju. Kada ih suočimo sa štetom koju su načinili, oni mogu da poreknu događaj, napadnu osobu koja o njemu govori, a zatim zamene uloge tako da sebe predstave kao stvarnu žrtvu.

Ovaj obrazac poznat je kao DARVO, prema engleskim rečima deny, attack, reverse victim and offender, odnosno: poreci, napadni i zameni uloge žrtve i počinioca.

Razgovor tada može da izgleda ovako:

„Povredilo me je to što si uradio.“

„Nisam ništa uradio. Ti uvek izmišljaš probleme. Zapravo, ja više ne mogu da podnesem tvoje napade.“

Osoba koja je pokrenula pitanje odjednom mora da se brani, objašnjava svoje namere i dokazuje da nije nasilna, nepravedna ili „luda“. Prvobitno ponašanje ostaje po strani.

Eksperimentalna istraživanja pokazala su da ovakva strategija može da utiče na posmatrače, smanji pripisivanje krivice počiniocu i naruši verodostojnost osobe koja govori o povredi. Važno je, međutim, da se termin DARVO ne koristi za svako neslaganje ili običnu odbrambenu reakciju. Prvenstveno se odnosi na obrazac kojim se odgovornost sistematski preusmerava na osobu koja ukazuje na problem.

Da li su svi koji ne priznaju grešku narcisi

Ne. Ovo je važna granica koju moramo da postavimo. Izbegavanje odgovornosti samo po sebi nije dovoljno da bismo nekoga nazvali narcisom niti da bismo mu pripisali poremećaj ličnosti. Ljudi mogu da reaguju odbrambeno zbog straha, prethodnog ponižavanja, porodičnog vaspitanja, nezrelosti, potrebe za kontrolom ili zato što nikada nisu naučili da greška ne poništava njihovu vrednost.

Narcističke osobine mogu da uključuju izraženu potrebu za očuvanjem superiorne slike o sebi, osetljivost na kritiku, osećaj posebnih prava i teškoće sa empatijom. Ipak, dijagnoza narcističkog poremećaja ličnosti zahteva stručnu procenu trajnog i sveobuhvatnog obrasca funkcionisanja. Jedan konflikt, odbijanje izvinjenja ili povremeno prebacivanje krivice nisu dijagnoza.

Kako prepoznajemo da neko zaista preuzima odgovornost

Odgovornost se ne prepoznaje po rečenici „žao mi je ako si se tako osećala“. To nije priznanje postupka, već komentar o reakciji druge osobe.

Istinsko preuzimanje odgovornosti obično sadrži nekoliko elemenata:

• jasno imenovanje onoga što je osoba uradila
• priznanje posledica, čak i kada šteta nije bila namerna
• izvinjenje bez dodatka „ali“
• spremnost da se šteta popravi
• promena ponašanja koja traje duže od jednog razgovora

Kvalitetno izvinjenje uključuje prihvatanje odgovornosti i pokušaj popravljanja štete, dok opravdavanja, samoodbrana i okrivljavanje povređene osobe umanjuju njegovu vrednost.

Možemo li naterati nekoga da prizna odgovornost

Ne možemo. Možemo govoriti jasno, navesti konkretno ponašanje i objasniti njegove posledice. Možemo izbegavati beskrajne rasprave o namerama i vraćati razgovor na činjenice. Možemo postaviti granicu i odlučiti šta ćemo uraditi ako se ponašanje ponovi.

Ali ne možemo nekoga logikom dovesti do odgovornosti ako je njegov glavni cilj da po svaku cenu sačuva sliku o sopstvenoj nevinosti.

Kada shvatimo da se razgovor stalno vrti u istom krugu, korisnije je da prestanemo da dokazujemo svoju stvarnost i zapitamo se: šta nam ovaj obrazac govori o odnosu? Da li osoba pokazuje makar minimalnu radoznalost prema našem iskustvu? Da li menja ponašanje ili samo objašnjenje? Da li nakon svakog razgovora mi ostajemo zbunjeni, iscrpljeni i puni krivice?

Najvažniji dokaz odgovornosti nije savršeno izvinjenje. To je promena.

Zrela osoba može da pogreši, a da se ne „raspadne”

Psihološka zrelost ne znači da nikada ne grešimo. Ona znači da možemo da podnesemo neprijatnu istinu o sebi, a da zbog nje ne moramo da uništimo drugoga, prekrojimo prošlost ili pobegnemo od posledica. Rečenica „pogrešio sam“ ne znači „ja sam bezvredan“. Ona znači da smo dovoljno sigurni u sebe da možemo da pogledamo sopstveni postupak, izdržimo nelagodnost i uradimo nešto bolje.

Čovek koji nikada nije kriv možda privremeno čuva svoje samopoštovanje. Ali istovremeno gubi priliku da sazri, popravi odnose i promeni ono što povređuje i njega i druge.

Jer odgovornost nije kazna. Ona je početak promene.

(eKlinika.rs)