– Moramo imati potpuno razumevanje za razlike među nama, koje samo mogu doprineti našem duhovnom i svakom drugom razvoju. Uvek moramo imati i saosećanje za ranjivije i osetljivije – stoji, pored ostalog, u reči poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković na zvaničnom sajtu ove institucije.
Od osude, stigme i predrasuda do diskriminacije: Brojni su razlozi, ne samo nedostatak empatije
Diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja drugi osnov po učestalosti pritužbi građana koje su Povereniku za zaštitu ravnopravnosti uputili prošle godine. Na početku razgovora za eKlinika portal, Brankicu Janković pitamo zašto je to tako? Da li su, po njenom mišljenju u pitanju mentalitet, strah od bolesti, nedostatak empatije…)?
– Razlozi su brojni, ali pre nedostatka empatije i straha od bolesti, izdvojila bih neznanje, birokratske prepreke i duboko ukorenjene predrasude. Živimo u vremenu kad nam se sa svih strana nameće kult lepote, fizičkog izgleda i mladosti, a sve što izlazi iz standarda lepote i mladosti nailazi na podsmeh, osudu, stigmu. Najteže je prevazići prepreke u našim glavama – prvo treba da vidimo ljudsko biće, a ne invaliditet, zdravstveno stanje, bore na licu… – odgovara poverenica i dodaje:
Diskriminacija dece sa invaliditetom veliki problem, slede palijativna nega, transplantacija…
– Iako je mnogo toga urađeno poslednjih godina, značajan broj dece sa invaliditetom i dalje nema potrebnu ili dovoljnu podršku u obrazovanju jer se usluge podrške ne organizuju i ne sprovode u istom obimu u svim opštinama i gradovima. Pristup domu zdravlja, školi, bioskopu ili korišćenje javnog prevoza, problem je o kome većina ne razmišlja, ali za osobe sa invaliditetom to je često svakodnevni izazov. Postoje i drugi problemi – nedostaju usluge za samostalan život, dugotrajna medicinska i palijativna nega, a prema podacima dostupnim u javnosti, oko 2.000 ljudi je na listi čekanja za transplantaciju.
Zašto se diskriminacija ne prijavljuje: sramota, strah, sumnja…?
Prema rečima Brankice Janković, diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja je drugi osnov po učestalosti pritužbi građana prošle godine, a neretko se, kako kaže, pojavljuje u kombinaciji sa još nekim ličnim svojstvom, najčešće starosnim dobom i invaliditetom.
– Iz naše prakse znamo i da jedan broj građana ne prijavljuje diskriminaciju zbog sramote, straha, sumnje da se stvari mogu promeniti ili jednostavno želje da se zaboravi i ide dalje. U opisu našeg posla je i da dajemo mišljenja na nacrte propisa kako bismo doprineli usvajanju zakona boljih za građane, upućujemo inicijative i preporuke mera za unapređenje ravnopravnosti, ukazujemo na potrebu obezbeđivanja dostupnosti i pristupačnosti, pre svega, socijalne i zdravstvene zaštite svima… Uostalom, i pandemija Covid 19 nam je pokazala zašto i koliko je važno da se postignuti standardi i nivo ostvarenih prava ne umanjuju. Nažalost, neki zakoni nam nisu dostavljeni na mišljenje, zbog čega je došlo do usvajanja pojedinih diskriminatornih odredbi – objašnjava sagovornica eKlinika portala.
Koje kategorije se najčešće obraćaju za pomoć
Koji su najčešći konkretni razlozi zbog kojih Vam se bolesne ili osobe sa invaliditetom obraćaju (diskriminacija u radnom, socijalnom ili porodičnom okruženju – ima li i takvih prijava)?
– Govorimo o deci, osobama sa invaliditetom, starijim, hroničnim bolesnicima, onkološkim pacijentima, obolelima od retkih bolesti, osobama koje se leče dijalizom, onima koji žive sa HIV/AIDS i drugima koji se suočavaju sa nizom problema. Ukazuju nam na nepristupačnost objekata zdravstvene zaštite i objekata za rehabilitaciju, nesenzibilisanost zdravstvenog osoblja za rad sa pacijentima, nedovoljan obuhvat različitih servisa podrške, a obraćaju nam se i zbog komlikovane procedure E-uprave prilikom zakazivanja zdravstvenih pregleda, kao i da im je zbog nedovoljnog broja zaposlenih otežano ili i onemogućeno ostvarivanje pojedinih usluga, u oblastima socijalne, zdravstvene ili dečje zaštite. Ukazuju i na probleme prilikom procene radne sposobnosti, prilagođavanja poslova ili radnih mesta u konkretnim slučajevima, prestanak radnog odnosa, premeštaj na niža ili manje plaćena radna mesta nakon povratka sa porodiljskog odsustva ili odsustva sa rada radi nege deteta, kao i tretmana porodilja u ginekološko-akušerskim ustanovama – navodi Brankica Janković i dodaje:
Dostupnost lekova, otklanjanje arhitektonskih barijera…
– Obraćaju nam se i u vezi sa kriterijumima za propisivanje lekova koji se izdaju na teret budžeta i mi zato kontinuirano RFZO ukazujemo na potrebu obezbeđivanja lekova i pomagala novije generacije za građane kojima je to potrebno, tako da je lista lekova koji se izdaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja više puta izmenjena. Budući da je pristupačnost jedan od osnovnih uslova za puno i ravnopravno učešće u svim segmentima života, prethodne godine smo uputili Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nekoliko inicijativa koje bi značajnije doprinele rešavanju ovog problema. Izdvojila bih inicijativu za izradu sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.
Foto: Arhiva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Diskriminacija je nedopustiva, bilo da se radi o odraslima ili deci
Ima li sličnosti, a koje su razlike u diskriminaciji dece i odraslih po ovim pitanjima?
– Diskriminacija je nedopustiva u bilo kom obliku i prema bilo kome, ali sigurno da je većina nas posebno osetljiva kada su deca u pitanju. Kod dece i mladih je u prvom planu obezbediti jednak pristup obrazovanju. Pružanje, na primer, usluge ličnog pratioca nije podrška na koju dete treba da čeka i ukoliko se ne obezbedi na vreme i u kontinuitetu, može otežati napredovanje u školovanju i osamostaljivanju. Zato smo u više navrata uputili preporuke mera svim jedinicama lokalne samouprave da preduzmu sve neophodne mere i aktivnosti kojima će obezbediti uspostavljanje i pružanje pomenute usluge deci kojoj je ona neophodna. Da bismo unapredili pravni okvir, a pre svega sa ciljem pružanja podrške, kontrole bolesti i sprečavanja nastanka komplikacija, Ministarstvu zdravlja smo uputili inicijativu za donošenje procedura o postupanju sa decom i učenicima sa dijabetesom i drugim nezaraznim hroničnim i/ili retkim bolestima tokom boravka u predškolskim ustanovama i školama – odgovara poverenica.
Dodaje i da je predškolskim ustanovama upućena preporuka mera za izmenu formulara za upis deteta, kako bi već u momentu prijave imali informacije o potrebama dece, vrsti terapije i načinu na koji se ona daje, kao i da se za jednom upisano dete ne zahteva ponovni upis svake naredne godine u istu ustanovu. Obe inicijative su prihvaćene.
Kršenje prava na polju zdravstvene zaštite odraslih
– Želela bih da pohvalim i to što su i u 2023. godini (kao i prethodnih godina) izdvojena veća sredstva za lečenje dece sa retkim bolestima. Uveden je obavezni skrining pregled na retku bolest spinalnu mišićnu atrofiju u svim porodilištima u Srbiji na teret RFZO, a za tek rođene bebe postoji skrining za još tri bolesti – fenilketonuriju, hipotireozu i cističnu fibrozu. Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti odraslih, građani nam se obraćaju zbog kršenja određenih administrativnih procedura u oblasti zdravstvene zaštite, nemogućnosti zakazivanja specijalističkih pregleda i intervencija, odlaska na rehabilitaciju, odgovarajućih terapija, ali i zbog diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja, u postupku pred organima javne vlasti, prilikom pružanja javnih usluga ili pri korišćenju objekata i površina, u oblasti socijalne zaštite – navodi Brankica Janković.
Problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom
Da li je kod nas i dalje na snazi propis/zakon po kome u svakoj radnoj organizaciji deo zaposlenih mora biti sa invaliditetom? Ako jeste, koliko je to danas sprovodivo u praksi uz mogućnost online-rada, budući da je početkom primene bilo dosta nedoumica, nejasnoća…? Da li se situacija popravila i postoje li neke olakšice za poslodavce ukoliko uposle osobu sa invaliditetom?
– Postoji niz propisa kojima je regulisan položaj osoba sa invaliditetom, kao što su Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a prava osoba sa invaliditetom regulisana su i drugim brojnim propisima u različitim oblastima. Pomenutim Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, propisana je obaveza svakog poslodavca koji ima više od 20 zaposlenih da u radnom odnosu ima određen broj osoba sa invaliditetom. Propisane su i mere aktivne politike zapošljavanja, kao i mere profesionalne reghabilitacije i podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, koje sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje – podseća poverenica i konstatuje:
U borbi sa predrasudama i nesprovođenjem zakonskih odredbi
– Ipak, činjenica je da osobe sa invaliditetom teže dolaze do posla i pored svih postojećih mera. Najteže je dobiti šansu, kazaće vam mnogi, jer ponekad preovladaju predrasude. Dešava se da osobe sa invaliditetom odustanu od posla jer zgrada u kojoj se nalazi poslodavac nema lift ili zbog nesigurnosti u sopstvene sposobnosti i kompetencije koje zahteva posao za koji su se prijavile, da se na razgovoru za posao drugačije gledaju… Moramo biti svesni činjenice da je ostvarivanje prava na rad ključno i za ostvarivanje drugih prava, smanjenje rizika od siromaštva i isključenosti. Nažalost, ni svi državni organi ne zapošljavaju propisani broj osoba sa invaliditetom, iako bi upravo oni mogli da budu primer svim ostalim poslodavcima.
Foto: Arhiva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Šta institucija Poverenika može da učini po prijavi?
Na koji način postupa Vaša institucija i kako se procenjuje opravdanost prijave?
– Poverenik postupa po pritužbama, a procedura za postupanje je ista za sve. Osoba koja smatra da je diskriminisana podnosi našoj instituciji pritužbu pismeno ili, izuzetno, usmeno u zapisnik, bez obaveze plaćanja takse ili druge naknade. U ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno, pritužbu može podneti drugo lice ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Uz pritužbu se podnose i dokazi o pretrpljenom aktu diskriminacije.
Ukoliko su ispunjeni uslovi da se po pritužbi može postupati, Poverenik započinje postupak u kome utvrđuje činjenično stanje uvidom u sve dokaze koji su od značaja za postupanje i odlučivanje. Postupak se okončava mišljenjem da li je došlo do diskriminacije ili ne. Ako se utvrdi da jeste, uz mišljenje se daje i preporuka o načinu otklanjanja povrede prava. Lice kome je preporuka upućena dužno je da postupi po preporuci i otkloni povredu prava u roku od 30 dana od dana prijema preporuke. Ukoliko do toga ne dođe, šaljemo opomenu, uz dodatni rok od 30 dana da postupi po preporuci, a ako ni nakon toga ne postupi po preporuci možemo da o tome putem medija obavestimo javnost. I pored toga što Poverenik nema ovlašćenja da izriče kazne, već deluje snagom autoriteta, postoji kontinuiran trend veoma visokog procenta postupanja po našim preporukama – obaveštava nas poverenica Brankica Janković.
Ostvarivanje prava ukoliko nije utvrđena invalidnost ili izvršena procena radne sposobnosti
Postoje mnoge bolesti koje ne podrazumevaju procenu i stepen invaliditeta, a pacijenti imaju ograničenja u socijalnom i radnom okruženju (primer zapaljenske bolesti creva). Na pitanje imaju li ove osobe pravo na neki savet i pomoć, postoji li neka preporuka poslodavcima, školama i fakultetima, poverenica odgovara potvrdno i dodaje da prava mogu ostvariti i preko službe medicine rada.
Ukoliko osobi nije utvrđena invalidnost ili izvršena procena radne sposobnosti, može da se obrati Povereniku. Zakonski okvir i mehanizmi zaštite postoje, ali je, naglašava Brankica Janković, od izuzetne važnosti da kao društvo u celini prihvatamo da svi mi imamo iste potrebe, samo da načini na koje ih zadovoljavamo mogu biti drugačiji. Ni jedno društvo nema luksuz da se odrekne bilo kog svog člana, već mora da uvažava potencijal svakog pojedinca ukoliko želi napredak i održivi razvoj, potencira sagovornica našeg portala.
Kako se obratiti Povereniku?
Kojim putem osoba koja smatra da je diskriminisana može da Vam se obrati i šta može da očekuje?
– Građani nam se mogu obratiti i putem mejla, telefonskog poziva, kontaktirati nas putem društvenih mreža ili se detaljnije informisati na našem zvaničnom sajtu. Postupak je besplatan i lišen formalnosti, jednostavan i dostupan. Važno je da svi građani znaju da je Poverenik nezavisan državni organ koji sprovodi postupak u skladu sa zakonom. Znam da ponekad nije nimalo lako skupiti hrabrosti i prijaviti diskriminaciju, ali sam se mnogo puta uverila da se ćutanjem ne rešava problem, već po pravilu samo produbljuje – apeluje Brankica Janković.
Ogromna uloga medija i poseban značaj radija
Uz osvrt na značaj medija u širenju svesti o prepoznavanju diskriminacije i destigmatizacije, pitali smo poverenicu koliko su u širem kontekstu značajne aktivnosti poput nedavnog predavanja na RAB Srbija (Udruženje radio stanica Srbije)?
– Medije vidim kao važne partnere u borbi protiv diskriminacije, ali i u prevenciji i razvijanju kulture poštovanja ljudskih prava. Dobro znamo da ono što se nije pojavilo u medijima, često kao da se nije ni desilo, a nama je stalno do toga da svaki naš građanin bude upoznat sa tim da država ima mehanizme za sprečavanje diskriminatornog ponašanja i da se mogu obratiti našoj instituciji i zatražiti zaštitu. Zahvaljujući medijima mnogo puta smo upozoravali na diskriminatorno ponašanje i sprečavali da se slično ponovo, saznavali smo za određene probleme sa kojima se pojedinci ili društvene grupe suočavaju, a potom reagovali i uspevali da otklonimo problem. Uvek ću se rado odazvati pozivu RAB Srbija i svih radio stanica da predstavim rad institucije koju vodim, a priznaću i nešto lično – za mene radio donosi misli i priče koje su nekako uvek bile, kako je govorio Duško Radović, sa nekom moralnom, humanom željom i potrebom. Uostalom, jedna sam od onih koji čvrsto veruju da su samo jake institucije, mediji i emancipovani i informisani građani koji deluju u sinergiji najbolji put za razvoj pravednog i stabilnog društva ravnopravnih građana.
Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković i Maja Rakovic, predsednica RAB Srbija i direktorka Naxi radija Foto: Željka Dimić/RAB Srbija
Očekivanja i planovi: Širenje svesti i novi zakonski okvir o transplantacijama, promene u tretmanu prema ženama u ginekološko-akušerskim ustanovama…
Poverenica naglašava da je za mnoge koji se nalaze na listi čekanja, transplantacija poslednja nada za preživljavanje ili kvalitetniji život, zbog čega je upućena inicijativa da se što hitnije stave u proceduru izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima. Očekuje da će uskoro ponovo biti uspostavljen potpuni pravni okvir kojim će se omogućiti transplantacija organa i tkiva sa umrlih osoba čime bi se spasili životi pacijenata.
– Istovremeno, očekujemo da će doći do promena i kada govorimo o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama. Nakon potresnih slučajeva i svedočenja, kao i brojnih obraćanja naših građanki, uputili smo preporuke da se preduzmu neophodne mere kako bi se obezbedilo da ženama tokom trudnoće i prilikom porođaja bude obezbeđen najviši standard zdravstvene zaštite i human tretman u skladu propisima i utvrđenim stručnim standardima i vidimo da nam već stižu pozitivni odgovori iz ginekološko-akušerskih ustanova. Godinama ukazujemo i da je seksualno i reproduktivno zdravlje potrebno uvesti u školski sistem, što se, između ostalog, potvrđuje i otporima HPV vakcinisanju koja je inače preporučena kao prevencija raka grlića materice – podseća u razgovoru za eKlinika portal poverenica za ravnopravnost Brankica Janković, uz nadu u rešavanje još jednog velikog problema:
Palijativna nega je veliko opterećenje za porodicu
– Istakla bih i evidentan nedostatak usluga palijativne nege, na šta godinama ukazujemo kroz naše redovne godišnje izveštaje. Još uvek nisu doneti standardi o pružanju socijalno-zdravstvenih usluga koje predviđa Zakon o socijalnoj zaštiti. Negu bolesnika u terminalnoj fazi bolesti, starijih ili osoba sa invaliditetom, kao i osoba koje boluju od demencije, u velikom procentu pružaju srodnici, i to najčešće žene, što je za njih dodatno opterećenje. Ovim problemima moramo zaista posvetiti posebnu pažnju i multisektorski pristupati njihovom rešavanju.
