Posle operacije doživela je septički šok: Posledice sepse mogu da traju godinama

Kristina Kol imala je 35 godina kada je otišla u bolnicu na planiranu intervenciju zbog mioma materice. Manje od 24 sata po povratku kući njeno stanje počelo je naglo da se pogoršava. Usledili su srčani zastoj, septički šok, višemesečno lečenje i delimične amputacije oba stopala. Preživela je, ali je tek kasnije saznala da izlazak iz bolnice ne mora da znači i kraj bolesti.

Godine 2023. Kristina Kol podvrgnuta je histeroskopskoj miomektomiji, postupku kojim se uklanjaju određeni miomi iz unutrašnjosti materice. Očekivala je bolove i period oporavka, ali je po povratku kući počela da oseća da nešto ozbiljno nije u redu.

Bol je bio izrazito jak, a stanje se pogoršavalo. Suprug i najbolja prijateljica vratili su je u bolnicu jer su primetili da to ne liči na uobičajen postoperativni oporavak.

Prema njenom svedočenju za USA Today, pažnja je u početku bila usmerena na ublažavanje bola, a ne na utvrđivanje njegovog uzroka.

– Nije mi bilo potrebno još lekova. Bilo mi je potrebno da me neko sasluša – napisala je Kristina.

Srce joj je stalo nekoliko minuta po dolasku u urgentni centar

Njen suprug nije želeo da je ponovo odvede kući, pa su otišli u urgentni centar. Samo nekoliko minuta nakon dolaska Kristina je doživela srčani zastoj.

Lekari su, kako navodi, tokom hitne operacije pronašli perforacije materice i creva. Infekcija se proširila, razvio se septički šok, a više organa počelo je da otkazuje. Porodici je rečeno da verovatno neće preživeti narednih nekoliko dana.

Usledili su meseci bolničkog lečenja i brojne operacije. Kristina je izgubila nekoliko vrhova prstiju, a urađene su joj i delimične amputacije oba stopala. Prošla je kroz rekonstruktivne zahvate i rehabilitaciju, učeći kako da se kreće i živi u telu koje više nije funkcionisalo kao ranije.

Važno je naglasiti da ovako težak ishod nije uobičajena posledica histeroskopske miomektomije. Reč je o njenom pojedinačnom iskustvu, opisanom na osnovu ličnog svedočenja, bez uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju.

Kako septički šok može da dovede do oštećenja tkiva i amputacije

Sepsa je životno ugrožavajuće stanje u kojem odgovor organizma na infekciju dovodi do poremećaja rada organa. Ako se razvije septički šok, krvni pritisak može opasno da padne, a snabdevanje tkiva krvlju i kiseonikom postaje nedovoljno.

Teško narušena cirkulacija, poremećaji zgrušavanja krvi i oštećenje krvnih sudova mogu da ugroze prste šaka i stopala. Kod pojedinih pacijenata dolazi do odumiranja tkiva, zbog čega amputacija može postati neophodna.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, mogući znaci sepse uključuju:

• visoku ili neuobičajeno nisku temperaturu i drhtavicu
• ubrzan rad srca i slab puls
• ubrzano ili otežano disanje konfuziju i dezorijentaciju
• izrazito jak bol ili osećaj teške bolesti
• hladnu, lepljivu ili oznojenu kožu
• nizak krvni pritisak smanjeno izlučivanje urina

Sepsa je hitno medicinsko stanje. Ako se osoba sa infekcijom ili posle operacije naglo pogoršava, postaje konfuzna, teško diše, ima izrazito jak bol, slabost ili druge ozbiljne simptome, potrebna je hitna medicinska procena.

Preživljavanje sepse nije uvek kraj bolesti

Tokom boravka na intenzivnoj nezi Kristina je imala zastrašujuće doživljaje i nije bila sigurna šta je stvarno. Takvo stanje se u medicini najčešće opisuje kao delirijum u jedinici intenzivne nege, mada ga pacijenti ponekad nazivaju „psihozom intenzivne nege“.

I posle izlaska iz bolnice ostali su nesanica, hronični bol, otoci, neuropatija, ograničena pokretljivost i smanjena izdržljivost. Može da stoji i pravi manje korake, ali su joj za duže kretanje potrebna invalidska kolica.

– Oporavak nije linearan, predvidljiv ni brz – poručila je Kristina, objašnjavajući da ono što drugi vide ne pokazuje koliko dugo može da stoji niti kakve bolove oseća nakon hodanja.

Kod nekih osoba posle sepse mogu da se pojave ili pogoršaju fizičke, kognitivne i psihološke teškoće, što se često naziva postsepsni sindrom. Mogući problemi uključuju izražen umor, slabost, bolove u mišićima i zglobovima, otežano kretanje, poremećaj sna, probleme sa pamćenjem i koncentracijom, anksioznost, depresiju, noćne more i simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.

Američki Centri za kontrolu i prevenciju bolesti navode da se mnogi ljudi potpuno oporave, ali da kod pojedinih posledice mogu obuhvatiti smanjene kognitivne sposobnosti, oštećenje bubrega ili pluća, hronične bolove, psihološke teškoće i rizik od amputacije. Osobe koje su već imale sepsu imaju i veći rizik da je ponovo razviju.

„Volela bih da mi je neko rekao šta me čeka“

Kristina kaže da joj tokom lečenja i pre otpusta niko nije objasnio šta je postsepsni sindrom. Kada su se pojavili nesanica, bolovi, iscrpljenost i kognitivne teškoće, nije znala da su takvi problemi mogući posle kritične bolesti.

Od osobe koja je upravo preživela sepsu, smatra ona, ne bi trebalo očekivati da sama istražuje šta joj se događa. Pacijentima i porodicama potrebne su jasne, po mogućstvu pisane informacije o mogućim posledicama, znacima ponovne infekcije, rehabilitaciji i tome kome da se obrate ako oporavak ne napreduje.

Njena poruka nije da svaki bol posle operacije znači sepsu. Poruka je da naglo pogoršanje, nesrazmerno jak bol i osećaj da se stanje ne odvija očekivanim tokom ne treba zanemariti. Jednako je važno da se briga o pacijentu ne završi otpustom iz bolnice, jer za mnoge preživele upravo tada počinje dug i složen oporavak.

(eKlinika.rs/USA today)