Preživela je ono što uspe 1% ljudi, učila da hoda i jede posle sedam operacija: Mamine suze bolele su najviše

Hadži Aleksandra Dimitrijević iz Niša se razbolela naglo i, kako to naš narod kaže, iz punog zdravlja. Ono što je preživela zbog teške dijagnoze poznate kao toksični megakolon je i za medicinsku literaturu i za ozbiljnu triler - beletristiku. Sa ivice smrti ipak se dokopala života, pa sada o suštini, smislu i poenti življenja može da govori sa mnogo prava.

Iz punog zdravlja u sepsu i najtežu komplikaciju zapaljenja creva

Kao doktor medicine nekada je radila kao lekar na terenu i kao profesor na zameni u srednjoj medicinskoj školi. Trenutno je nezaposlena, jer zbog zdravstvenog stanja više ne može da radi terenski posao. Ne baš redak slučaj, zar ne? No, njena priča je i te kako i retka, i junačka, i naverovatna.

Bolest je došla šokantno, preko noći.

- Jednog dana sam išla u teretanu, a sledećeg su krenuli jaki bolovi u stomaku i krvave stolice. Imala sam i preko 20 krvavih stolica dnevno. Javljala sam se na Kliniku za gastroenterologiju u Nišu četiri puta, pri tom su mi svaki put gastroenterolozi govorili da sigurno nije ništa ozbiljno, a ja sam se javljala u sve gorem i gorem stanju. Tek četvrtog puta su me hospitalizovali i to prvo na Kliniku za infektivne bolesti, misleći da je ipak nešto infektivno. Nakon 11 dana ležanja i sve jačeg pogoršanja prebačena sam na Kliniku za gastroenterologiju. Tamo sam bila primana i otpuštana dva puta, a trećeg puta sam dobila sepsu i moje stanje je, usled neadekvatnog lečenja na Klinici za gastroenterologiju prešlo u toksični megakolon, najtežu komplikaciju zapaljenja creva, koju ljudi dobijaju nakon 20 godina bolovanja ili je ne dobiju nikada - kaže u razgovoru za eKlinika portal Hadži Aleksandra Dimitrijević.

Sedam operacija, J-pouch i zahvalnost profesoru Goranu Stanojeviću

Hitno je operisana, uklonjeno joj je debelo crevo i postavljena stoma. Nakon toga, operisana je još tri puta - dva puta u Nišu i jednom u Beogradu, zbog komplikacija. Ukupno je imala čak 4 velike operacije za samo 20 dana!

Peta operacija je urađena u saradnji sa plastičnim hirurgom (rekonstrukcija rane na stomaku), a šesta i sedma operacija su bile ove godine, kada joj je postavljen J-pouch i definitivno skinuta ileostoma, koju je nosila skoro dve godine.

- Izuzetno sam zahvalna hirurzima na tome što sam danas živa, na prvom mestu prof. dr Goranu Stanojeviću koji me prvo poslao u Beograd da mi njegove kolege direktno spasu život, a onda i tako što mi je postavio J-pouch i vratio u život kvalitet. Ta operacija bila je tehnički najzahtevnija i najduža, trajala je 6 sati i zato je profesor Stanojević moj heroj! - naglašava naša sagovornica, danas izuzetno aktivna na polju podrške pacijentima koji imaju stomu ili J-pouch (veštački rektum od tankog creva).

Medicinsko znanje kao prednost lakšeg prihvatanja teške situacije: Učila sam da hodam, jedem... 

Pitamo je da li se njeno medicinsko znanje možda okrenulo protiv nje kada je saznala dijagnozu i kada su nastupile komplikacije, što se kod zdravstvenih radnika često dešava?

- Moje medicinsko znanje mi je u toj situaciji, kada sam u sepsi i kada dobijam toksični megakolon značilo, jer sam razumela ozbiljnost stanja. Generalno, razumela sam šta znače te operacije, šta znaci nošenje stome, i zato sam to sve lakše prihvatila nego pacijenti koji nisu medicinski radnici. Takođe, ja sam ležala jako dugo zbog operacija, pa ponovo sam učila da hodam, a zbog stome ponovo sam učila i da jedem. Tu mi je psihički dosta pomoglo to što sam otprilike kao lekar znala kojim tokom ce ići taj deo oporavka. Znala sam šta me sve čeka - priznaje nam.

Bilo je tenutaka kada sam htela da dignem ruke od svega: Najviše su me bolele suze moje majke i nedostatak empatije nekih medicinskih sestara

Mišljenja je da kada se dogodi teži zdravstveni problem ali i neke druge nemile okolnosti, sve zavisi od karaktera. Za sebe kaže da je borbena osoba, oduvek je to bila, i zato nije odustajala. Istina, dodaje, bilo je trenutaka kada je želela da digne ruke od svega, ali ti momenti su bili retki i kratkotrajni.

Znala sam da me čeka divan život i da za isti moram lavovski da se borim. Dosta mi je pomagalo to što sam viđala svoju majku i što sam na telefonu gledala svoje fotografije sa mnogobrojnih putovanja. Podsećala sam sebe u trenucima umora da je život lep i da vredi boriti se.

- Najteže tokom lečenja mi je bilo da gledam suze svoje majke. Jako teško mi je bilo i da učim da hodam i da se navikavam na novi režim ishrane koji sam imala sa stomom. Teško je bilo i opadanje kose usled malnutricije jer sam ja imala dugu, zdravu kosu, a odjednom na glavi nisam imala ni dlaku. Teško mi je palo i ponašanje pojedinih medicinskih sestara u Beogradu, na Prvoj hirurškoj klinici, gde sam bila operisana četvrti put. Izuzetno su koristile moju nemoć. Vrlo često sam dobijala i uvrede i vikanje na mene kada sam tražila pomoć, a zbog toga što im je bilo teško da me pomeraju u krevetu, jer sam imala totalnu atrofiju mišića usled dugog ležanja, dobila sam i dekubite. Tu sam shvatila da je u našoj struci najvažnija empatija, i činjenica da je pacijent na prvom mestu i da smo mi kao medicinski radnici na usluzi tom pacijentu. One su bile sve suprotno - ne krije svoje razočaranje Dimitrijević, za koju je podrška jednaka razumevanju i prihvatanju.

Rodila se nova Aleksandra, koja još uvek prihvata svojih 14 ožiljaka

Danas, nakon sedam operacija, može da kaže da se iz korena promenila. Prema Aleksandrinim rečima, put do smrti je brz, ali ovaj nazad, ka životu, je jako težak.

- Promene se rađaju iz teških vremena i upravo je to ono što se meni desilo. Često mi se čini kao da je moj život počeo tek nakon svih ovih operacija. Kao da se rodila nova Aleksandra, a ona prethodna mi je nepoznata i daleka. Trudim se svakog dana da prihvatim svoje ožiljke, kojih ima ukupno 14 na stomaku (u to ubrajam glavni rez, ožiljke od end-ileostome i protektivne ileostone i ožiljke od drenova), i nije lako da gledam svoj stomak takav. Mislim da još uvek ne bih mogla da se skinem pred drugim ljudima i to je u redu, ne forsiram sebe. Oporavak je proces koji traje. Najviše mi daje snagu rečenica "Danas živim ono za šta sam se pre dve godine molila". Danas sam zdrava, van bolnice, bez igala, pelena, stome, aparata, lekova oko sebe i na sebi. Sve ostalo će doći na svoje vremenom - njen duh je nesalomiv, a snaga i nada plene uz osmeh.

Konačno - dobro sam: Verujte u čuda!

Dimitrijević sada može da kaže da je njeno zdravstveno stanje - odlično! Priča nam da su prošla tri meseca od puštanja J-poucha u rad i može da kaže da je stekla potpunu kontrolu nad njim.

- Nema više ojeda, hemoroida, iritacija. Desila se jedna stenoza ileoanalne anastomoze, hirurg je uradio manuelnu dilataciju, i to je nešto što se dešava, zaista ništa ozbiljno. Sve ozbiljnije što je moglo da se desi, hvala Bogu i odličnom hirurgu, nije se desilo! Ishrana mi je u početku bila stroga, a sada već jedem skoro pa normalno. Naravno, kafa, alkohol, kravlje mleko, ljuto, kiselo i masno mi je zauvek zabranjeno, ali to je sve svakako nezdravo pa je i dobro što to neću unositi - zadovoljna je sagovornica eKlinika portala.

Za kraj, poručuje svima da budu zahvalni na tome što su zdravi:

- Sa zdravljem možete sve, bez zdravlja ne možete ništa! Svima koji boluju od neke bolesti rekla bih da se sete da nam Bog i život nikada ne daju iskušenje koje ne možemo da podnesemo i da veruju da će jednog dana doći do izlečenja. Put do zdravlja je trnovit i zahteva borbu i zato budite kao lavovi! Ja sam preživela nešto što preživi svega 1% ljudi i zato znam da čuda postoje! Verujte u čuda! - rekla je u razgovoru za eKlinika portal Hadži Aleksandra Dimitrijević. 

(eKlinika.rs)