Pre pet godina, Bojana Ćorilić se našla, kako to ona tako jednostavno definiše – u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Izbegava da koristi reči koje tu noć uglavnom opisuju kao „masakr u Žitištu“ ili „tragediju u kojoj je život izgubilo 5, a ranjeno 22 ljudi“. Otišla je u provod sa prijateljima, probudila se u bolnici, prošla komu, preživela ranjavanje sa šest metaka. Amputirali su joj nogu i predviđali da možda nikada neće uspeti ni da pomeri ruku. Danas, Bojana nosi osmeh i motivacionu snagu za veliki broj pratilaca na mrežama koje hrabri svojim primerom. Radi, putuje, vozi automobil i poručuje -„Budi uporan i nikada ne odustaj. Jer, jedan je život!“
Posle tragedije sledi 5 faza tugovanja
Kako se podnosi saznanje i spoznaja da ste nešto preživeli, ali, da ćete dalje kroz život morati sa amputiranom nogom, pitali smo Bojanu. A zanimalo nas je i da li je bilo osuđivanja krivca, sudbine, ili onoga „zašto baš ja…?“
– Izgubiti deo tela je šok za naš mozak. Nešto što si imao ceo život – sada više nije tu. Kada se čoveku desi neka velika tragedija u životu, on mora da prođe kroz 5 faza tugovanja: neprihvatanje, bes, tugu, prihvatanje i sreću. Jednostavno, to su faze kroz koje svi prolaze i za to je potrebno vreme. Ono famozno „zašto ja?“ se isto javlja, kao i krivljenje samog sebe. Ali, o tome ne možemo znati ništa… Niko nije kriv. Jednostavno se desilo. Treba gledati napred, a ne vraćati se nazad i pitati se „šta bi bilo da sam...“. Jer prošlost ne možemo menjati, ona se već desila, dok na budućnost, i na vreme koje nam je ostalo možemo da utičemo – kaže u razgovoru za eKlinika portal Bojana Ćorilić, devojka koja je svom imenu, ne bez razloga, na svom Instagram nalogu dodala i „snagatorka“ pa je možete naći na profilu pod imenom @Bojana_ strength_ girl.
Ako svemu ovome dodamo da je život morala ne da nastavi, već zaista da počne iz početka – ponovo nauči da diše, sedi i jede posle kome i aparata, jasno je kolika se snaga krije u njoj.
Drugi nas vide onako kako mi sebe vidimo
Ni ljudima koji nemaju nikakav vidljiv fizički nedostatak ponekad nije lako da prihvate sebe. Suprotno nekom, možda očekivanom mišljenju da bi u Bojaninom slučaju moglo biti stigmatizacije, jer ona svoju protezu, neki bi rekli nedostatak – apsolutno ne krije, ovde tome nema mi nesta ni prostora, jer to njen pozitivan stav jednostavno ne omogućava.
– Drugi te vide onako kako ti sebe vidiš. Sve dok ne prihvatiš sebe, ni drugi te neće prihvatiti. Moj prvi izlazak u javnost posle nesreće, kada još sebe nisam prihvatila, nije bio lak – primećivala sam poglede i osećala sam se neprijatno. Onog trenutka kada sam ja prihvatila sebe, ti pogledi su postali drugačiji i više ih ne primećujem. Ljudi me vide na način koji ja vidim sebe – srećnu, nasmejanu devojku koja gura kroz život – priča nam Bojana koja često one sa kojima se sreće svojim racionalnim optimizmom jednostavno ostavi bez reči.
„Ja nisam ni ruka ni noga, ja sam ono šta je unutra u srcu, u duši“, poručuje Bojana Foto: Privatna arhiva
Važni podrška porodice i prijatelja, ali i stručna pomoć
U ovoj filmskoj priči, po Bojaninom priznanju, najveća podrška su joj porodica i prijatelji, i bez njih jednostavno ne bi sada bila tu gde jeste, ne bi ovoliko „gurala napred“ i dostigla sve što je do sada uspela.
– Oni su moj vetar u leđa, moja podrška, zvezda vodilja kada ne znam kojim putem da idem… Podrška je jako bitna i srećna sam što je imam. Kada se čoveku desi neka tragedija u životu, osim podrške, mislim da je isto bitno da se potraži i stručna pomoć. Nije sramota ići kod psihologa, jer psiholog može da ti pomogne da shvatiš neke stvari, jednostavno, popriča sa tobom i pomogne ti da zaceliš dušu. Nekada je lakše sa strancem pričati o svojim problemima, pošto oni te probleme vide iz druge perspektive. Moja preporuka je da bi svaka osoba trebalo da ode kod psihologa, jer svi mi imamo neke probleme, od kojih mnoge ne možemo da rešimo sami – savet je naše sagovornice Bojane Ćorilić.
Ko je bila Bojana pre nesreće, a ko je sada?
Bojana nekada i Bojana sada je, kaže nam, u suštini ista Bojana. Jedina razlika je što sada na neke stvari gleda na drugačiji način i što je sazrela.
– Shvatila sam da je život kratak i da treba svaki trenutak da iskoristimo. Što se tiče duše, ja sam i dalje ista Bojana. To ne može niko i ništa da mi oduzme. Ja nisam ni ruka ni noga, ja sam ono šta je unutra u srcu, u duši. I dalje sam ona nasmejana, druželjubiva Bojana koja je uvek spremna za neku akciju, avanturu – opisuje sebe devojka koja obožava da putuje i u sebe upija lepotu svakog trenutka, mesta ili situacije u kojima se nađe, a sve to nesebično deli sa pratiocima na društvenim mrežama.
Poruka za sve koji su preživeli neku tešku traumu
Ako je i bilo teških trenutaka – a jeste, Bojana na njih ne želi da se vraća. Kroz njih je, kaže, prošla ono što je morala. Onima koji su još uvek zarobljeni u lavirintima neke svoje lične traume i za sada nisu smogli snagu da pronađu tračak svetla i slede ga, Bojana Ćorilić poručuje:
– Za sve je potrebno vreme. Vreme ne leči rane, već vremenom naučimo da živimo sa njima i da ih prihvatimo. Ništa nije nemoguće. Za sve postoji način, samo je potrebno naći pravi. Budi uporan i nikada ne odustaj. Jer, jedan je život!
