Milica se plašila da će je izbaciti iz kuće ako kaže da ima rak: Ispovest o tajni koja je mogla koštati glave

Bolest ne bira godine, obrazovanje, pol, imovinsko stanje. Dogodi se, udari kao grom, promeni prioritete i pogled na život. Nažalost, postoje sredine, ambijenti i porodice u kojima je bolest, maligna ili neka druga, teška, hronična, još uvek tabu, pa i sramota. U većim gradovima ipak je malo drugačije. U manjim sredinama žene su često, zdrave ili bolesne, prepuštene same sebi bez podrške, empatije, razumevanja.

"Da neke druge devojke i žene ne ponove moje greške..."

Iako se junakinja naše priče ohrabrila posle iskustva koje je prebrodila pre dve godine i sada otvoreno o njemu govori u društvu svojih drugarica po bolesti u jednom udruženju pacijenata, poštujemo njenu želju da u ovoj ispovesti akteri ne budu oslovljeni svojim izvornim imenima. Sa osmehom kaže da će jednom možda napisati knjigu jer bi tako mogla da utiče na neke druge devojčice i devojke da ne ponove njene greške.

Iz istog razloga pristala je i da novinarki eKlinika portala ispriča kako se dogodilo da odluči da krije jednu užasnu istinu, iako je to moglo koštati glave, a onda da je ipak otkrije.

"Kako Bog bude hteo, tako će i biti"

Milica Z. je odrasla u blizini Vlasotinca, gde se nakon završetka trgovačke škole i zaposlila u prodavnici seoske zadruge. Supruga je upoznala jer je često kupovao potrepštine za seosko domaćinstvo i malo poljoprivredno gazdinstvo. Bio je fin prema njoj, priča nam, znala je da je vredan, da mnogo radi, da ne pije. Njegova majka, otac i sestra nisu bili grubi, ali od njih nije čula ni previše lepih, ljudskih reči. Život je ušao u kolotečinu, svako je, kako se to kod nas kaže, "gledao svoja posla".

- Draganov odnos prema meni počeo je da se menja kada nisam uspevala da ostanem u drugom stanju. Pokušavali smo dve godine. On nije želeo da idemo u Niš kod lekara, iako moja sestra radi u jednoj od klinika Univerzitetskog kliničkog centra. "Biće, ne brini se, dušo" - govorio mi je, uvek uz konstataciju da to ne zavisi od nas nego od Boga.

"Kako Bog bude hteo, tako će i biti".

"Kome će ona sada valjati ovako bolesna, ni za decu ni za muža nije"

Naučila je da ćuti, jer se u njenoj novoj porodici to smatralo vrlinom kada su žene u pitanju. Jedino razumevanje imala je od sestre sa kojom je vodila duge prepiske, ređe razgovore, jer je oko kuće i u njoj bilo dosta posla.

Prvi put je napipala čvorić ispod pazuha jedne februarske večeri dok se presvlačila. Nije odmah pomislila na bolest. Pomislila je na umor, hladnoću, na sve ono što žene prvo pomisle kad ih nešto zaboli. Da nije ozbiljno, da će da prođe, možda neka prehlada.

- Mesecima nisam nikoma ništa rekla. Ne zato što nisam htela pomoć, već zato što sam jednom čula svekra i svekrvu kako pričaju od ženi iz komšiluka koja se razbolela. "Kome će ona sada valjati ovako bolesna, ni za decu ni za muža nije, iz kreveta ne može da ustane..." Te reči su mi se urezale u pamćenje. Nije meni bilo loše, imala sam sve osim tople reči. Osećala sam da mi gledaju u stomak svakim danom, a zaledila sam se od pomisli da je to što sam napipala ono najgore. Šta li će tek onda biti sa mnom, kod mojih nisam mogla da se vratim. Za njih je žensko dete bilo "tuđa večera" - priča Milica surovu, ali čestu priču o položaju žene u našem podneblju.

Doktor je pitao da li je moguće da mi se baš toliko ne živi

Prošlo je nekoliko meseci. Otišla je da obiđe sestru i njenu porodicu u Nišu. Kada je izašla iz autobusa pala joj je u zagrljaj i počela da plače.

- Sestra je dogovorila ultrazvuk istog dana, mamografiju sutradan. Doktor se trudio da ne bude previše grub, ali me je ipak pitao da li je moguće da mi se baš toliko ne živi, mlada sam još uvek, lepa, u punoj snazi... Zakazana mi je operacija za dve nedelje. Trebalo je prikupiti rezultate, ali pre toga trebalo je ukućanima da izgovorim ono čega sam se najviše plašila - da verovatno imam karcinom. Sestra me je ubedila da pozovem Dragana da dođe u Niš. Te noći nisam spavala. Dragan je došao, zagrlio me čvrsto i rekao da mu je žao što nije više bio tu za mene. Priznao mi je da je slutio da nešto nije dobro, ali da ćemo mi to zajedno pobediti. Biopsija je potvrdila, imala sam karcinom dojke - priseća se naša sagovornica.

Kada žena napipa nešto, može već da bude kasno

Danas, dve godine kasnije, papiri na redovnim kontrolama kažu da nema tragova bolesti. Operisana je, karcinom se nije proširio na limfne čvorove, ali je ipak imala četiri ciklusa hemoterapije. Dragan, sestra i sestrina porodica su bili uz nju sve vreme.

Promenili su se i svekrva i svekar. Ponekad se pita, priznaje nam, da li je baš morala da se razboli da je pogledaju drugačijim očima. Sa suprugom se raspitivala o vantelesnoj oplodnji, rečeno im je da bi bilo dobro da sačekaju da prođe pet godina od dijagnoze.

Da je čekala još udavljena u svojim strahovima, moguće da bi za nju bilo kasno. To su joj kazali na konzilijumu otvoreno, i to je ono što danas kaže svakoj mladoj ženi. 

- Poručujem svim ženama da ne čekaju da napipaju nešto, tada već može da bude izgubljeno dragoceno vreme. Ja sam imala mnogo sreće. Krenula sam na psihoterapiju, prihvatila sam da mi sestra pomogne u tome. Sada sam mnogo drugačija, samopouzdanje mi se vratilo, ne vidim stvari crno, nemam strahove šta će biti. I slažem se sa mojim suprugom - biće kako Bog kaže, ali ako i mi ne damo od sebe ono što možemo, možda Božja ruka ne bude dovoljna. Svakog drugog vikenda idem na radionice sa ženama koje su u procesu lečenja i vidim da im mnogo znači kada čuju kako sam se i ja pokrenula iz depresije u kojoj sam bila i strahova. Ako sam mogla ja, mogu i one - ispričala je za eKlinika portal Milica Z. iz okoline Vlasotinca.

(eKlinika.rs)