Ključni trenutak psihičke borbe sa rakom dojke koji se proširio: „Kako ste lepi, kao iz modnog magazina“

I danas, godinama nakon dijagnoze, Džulija Jakobs se često mislima vraća na najteži životni ispit. Seća se posete porodičnom lekaru, kada su njene sumnje potvrđene. Usledili su dodatni pregledi i poziv da dođe po rezultate. Već tada je znala da vesti neće biti dobre, što se i potvrdilo kada je lekar rekao: „Imate rak dojke i biće potrebno da vas pregleda hirurg. Žao mi je.“

Povratak u prošlost: Kupovina koja kida dušu i pokreće anksioznost

Junakinja ove priče potražila je mir u restorančiću da bi se umirila i pripremila na ono što je čeka. Miriše kafu koju joj je donela ljubazna konobarica krupnije građe. Kafa je jača nego što joj inače prija, ali, zaokupljena mislima o onome što mora da obavi pije je mehanički, usmerena na sopstvene misli. Restoran uređen u stilu pedesetih u kojem je pronašla skrovito mestašce za sesti, pruža joj osećaj zaklona, a čak i tihi žamor glasova i prigušeni zvuci pripreme hrane iz kuhinje deluju umirujuće.

Atmosfera je na trenutak vraća u neko ranije, bezbrižnije vreme. Zamišlja sebe kako vozi roze kadilak, vidi sebe sa dvadeset godina, dugu riđu kosu koja joj vijori na vetru, svilenu maramu vezanu oko vrata... Divan letnji dan, kao u filmu.

Vraćajući se u sadašnjost, Džulija se trgne pri pomisli da je ovo njen prvi dolazak u radnju koju treba da poseti. Ranije tog dana pozvala je da zakaže termin i rečeno joj je da se radi po principu „ko prvi dođe“. Znajući da će joj biti potrebna pomoć kako bi obavila ono zbog čega je došla, oseća kako joj polako raste anksioznost. Odlučno ustaje ne dozvolivši da je osećaj preplavi, uzima jaknu i torbu i izlazi iz restorana ka tržnom centru.

„Kako ste lepi!!! Kao iz nekog modnog magazina...“

Radnja koju traži nalazi se nedaleko, na suprotnoj strani. Prvi utisak je prostor pretrpan policama punim odeće raznih vrsta i boja. Kreće se između rafova, ali ne vidi ono zbog čega je došla. Tek dublje u radnji nailazi na pult oko kojeg stoji grupa žena koje razgovaraju.

Prilazi jedna od njih i pita kako može da pomogne. Džulija objašnjava šta želi.

„Pozvaću nekoga ko može da vam pomogne“, kaže ona i okreće se ka koleginicama. Prilazi elegantnoj ženi čija koža ima boju uglačanog kestena, a kosa joj se presijava čarobnim sjajem. Njeno držanje odiše smirenošću dok prilazi Džuliji, sa pogledom punim razumevanjem.

„Prvi put dolazite?“ pita tiho.

„Da“, odgovara Džulija.

Ulaze u prostranu kabinu sa velikim ogledalima u zlatnim ramovima, klupom uz zid i pultom na kojem stoji vaza sa predivnim veštačkim ružama. Prostor odiše toplinom. Iako i dalje uznemirena, Džulija oseća tračak nade dok razgovaraju o njenim potrebama, nakon čega prodavačica odlazi, pa se vraća sa kutijama prepunim marama i turbana.

Dodaje joj jedan po jedan komad, nežno joj pomaže da ga namesti. Izmiče se, gleda kako Džulija izgleda, govori nežno ali sa nekom neverovatnom snagom:

„Kako ste lepi!!! Kao iz nekog modnog magazina.“

Džulija bira turban boje cigle. Čim je izašla iz radnje znala je da ga neće nositi jer se ne stidi ni svog tela, ni ćelave glave, ni borbe iz koje će izaći kao pobednik. 

A kako je sve počelo

Kada deli sećanja sa svojim saborkinjama uvek krene od početka jer, kako kaže, svaki deo borbe je važan. Seća se posete porodičnom lekaru, kada su njene sumnje potvrđene. Usledili su dodatni pregledi i poziv da dođe po rezultate. Već tada je znala da vesti neće biti dobre, što se i potvrdilo kada je lekar rekao: „Imate rak dojke i biće potrebno da vas pregleda hirurg. Žao mi je.“

Susret sa hirurgom bio je presudan. Njegov smiren pristup ulio joj je poverenje, ali je dijagnoza bila jasna - potrebno je uklanjanje leve dojke. Nakon dodatne dijagnostike, uključujući magnetna rezonanca (MRI), potvrđena je odluka o operaciji.

Mastektomija je obavljena ubrzo, a oporavak je započeo istog dana. U narednim nedeljama učila je da se nosi sa ranom, drenažom i ograničenim pokretima ruke.

Šta danas priča saborkinjama koje se leče od raka dojke i kako im pomaže u motivaciji?

- Podrška porodice i prijatelja bila je ogromna. Cveće, poruke i pozivi stizali su svakodnevno. Ipak, trenutak kada sam prvi put videla ožiljak bio je izuzetno težak. Osećaj gubitka bio je snažan. Novi šok usledio je kada su rezultati pokazali da se bolest proširila na limfne čvorove, što je zahtevalo dodatnu operaciju i kasnije radioterapiju. Iako mi je objašnjeno da terapija smanjuje rizik od povratka bolesti, sama pomisao na tretmane izazivala je strah. Tokom terapije pronalazila sam snagu u veri, podršci zajednice i ljudima koji su joj pomagali svakodnevno. Vremenom sam uspela da prevaziđem strah i prihvatim proces lečenja - priča Džulija Jakobs.

Nedugo nakon završetka terapije je učestvovala u humanitarnoj trci od pet kilometara, zajedno sa ćerkom. Među hiljadama učesnika osećala je snagu i ponos. Taj trenutak za nju predstavlja simbol povratka životu, pored onog kada je shvatila da ne želi da nosi turban. 

(eKlinika.rs)