Rak dojke spada u „ženske“ karcinome, pa se tako pored bujice poznatih osećanja kakva su šok, strah, neizvesnost, tuga, bes, javljaju i strahovi od gubitka ženstvenosti ili njenog narušavanja. Ima li imunih na ovaj osećaj?
Šta je ženstvenost?
– Osećaj ženstvenosti je duboko individualna stvar. Povezan je sa mnogim konceptima, ali prvenstveno sa doživljajem ličnog identiteta i osećaja pripadnosti određenom polu sa svim karakteristikama istog. Ženstvenost se ne izražava i doživljava uvek kroz fizički izgled i telesne karakteristike. Danas imamo veliki broj žena koje svoju vrednost ne vezuju za ovaj segment svoje ličnosti usprkos tendenciji da kult mladosti i dobrog fizičkog izgleda nastoji da prevagne nad drugim vrednostima – kaže u razgovoru za eKlinika portal Sandra Bijelac, specijalista socijalne rehabilitacije i psihoterapeut i dodaje:
Pravilno određivanje prioriteta i samopotvrđivanja
– Žene koje svoju vrednost vezuju isključivo za spoljašnje, fizičke karakteristike i svoj identitet potvrđuju kroz njih, mnogo će se teže nositi sa promenama koje nosi bolest i lečenje. Ali, i neminovno starenje i promene koje uz njega idu. Nasuprot ovakvom doživljaju sebe, žene koje se potvrđuju kroz neke druge oblike postojanja kao što su porodica, intelektualni, duhovni i duševni razvoj, investiciju u fizički izgled neće smatrati prioritetnom. One će se sa manje bola prilagoditi njegovoj promeni.
Rak donosi vidljive i nevidljive gubitke: Od čega sve zavise reakcije
Ako je reč o invazivnim terapijama, pored gubitka kose i drugih vidljivih fizičkih promena, mnoge žene će ostati i bez dojke. Neke i bez obe, a pojedine i bez materice. Koje sve psihološke mehanizme mogu da pokrenu ove intervencije?
– Opet ne postoji jednostavan i univerzalan odgovor. Vidljivi gubici (kosa, dojke) ne moraju biti više opterećujući za ženu od nevidljivih gubitaka, kao što su gubici ženskih reproduktivnih organa. Veoma je važno u kom životnom periodu se gubitak desio i koju ne samo telesnu promenu donosi, već i simboličku. Ukoliko žena gubi mogućnost da se ostvari u nekim ulogama koje su za nju bile jako značajne, onda ona ne odlaže svoje želje već mora zauvek da ih se odrekne. To pored samog telesnog gubitka zahteva promenu skoro celog sistema vrednosti koji je žena imala. U psihološkom smislu, dakle, predstavlja dodatni udarac na već narušen doživljaj sopstva i identiteta. Neke žene nakon postavljanje dijagnoze maligne bolesti dojke svoje ženske organe počinju da doživljavaju kao „neprijateljske“. Žele da ih odstrane da bi smanjile pretnju od ponovnog javljanja bolesti. To ponekad nije povezano sa godinama, bračnim ili roditeljskim statusom već sa samim doživljajem pretnje po sopstveni život. Dakle, doživljaj ženstvenosti i identiteta je duboko individualna stvar – naglašava Bijelac.
Zašto je kosa toliko bolna tačka kada žena dobije rak: Od Samsona i Dalile do današnjih dana
Šta sve simbolizuje kosa? Kako je sagledati kao nešto što može da znači i simbol novog života nakon lečenja?
– Duga, negovana kosa je simbol ženstvenosti, snage. Setimo se Samsona i Dalile. Iako veliki broj onkoloških terapija ne dovodi do gubitka iste, u skoro svim umetničkim ostvarenjima kada se govori o lečenju od maligne bolesti prikazuju se izmučena, premršava tela koja nemaju kosu. Namerno koristim ovakav opis jer u našem savremenom društvu, onaj koji se leči od maligne bolesti prestaje da ima identitet. Prilazi mu se samo kao objektu. Kosa, pogotovo kod žena, simbol je njene ženstvenosti i vidljivija je od materice ili dojki. Kada žena izgubi kosu, kao da ceo svet zna da je „bolesna“. To je kao neki znak raspoznavanja, obeležavanja i izuzetno je neprijatan i ako je prolaznog karaktera. Dakle, njen gubitak nije samo gubitak lične investicije nego i znak spoljašnjem svetu da ta osaba ima rak i da sa njom treba oprezno. U tom periodu teško je razmišljati o budućnosti.
Perika: da ili ne i šta žene opredeljuje?
Neke pacijentkinje od prvog trenutka „prigrle“ periku, a sve je više onih koje to ne žele. Stvari se menjaju, a Sandra Bijelac kaže da se odnos prema malignim bolestima promenio, kao i odnos žena prema samima sebi. Upravo ta promena odnosa prema ženi koja nema kosu, gubitak svih drugih uloga osim bolesničke, strah od komunikacije sa bolesnom ženom kao da će bolest preći na sagovornika, dovodila je, naglašava naša sagovornica, do toga da se žene u toku lečenja i telesnih promena skrivaju, malo kontaktiraju sa okolinom, budu na dugim bolovanjima da bi izbegavale pitanja i neprijatna suočavanja.
Danas su, konstatuje Bijelac, žene svesnije sebe i svojih uloga. Manje uplašene od mišljenja čaršije, osvećenije u telesnom i psihološkom smislu. Uloga žene više nije svedena na domaćinstvo i majčinstvo već je integrisana u sve segmente društva. Društvo treba da se nosi sa stereotipima, a ne žena koja prolazi kroz transformaciju zbog lečenja bilo koje bolesti, pa i maligne, jasna je sagovornica našeg portala.
Strah od recidiva i od svake kontrole
Čini se da je reč o potpuno očekivanom i normalnom strahu, da li je tako?
– To su vrlo intenzivni starahovi od ponovnog prolaska kroz neprijatne emocije. Nakon postavljanja dijagnoze neminovna je promena u celokupnom životnom stilu, ali i sistemu vrednosti. U toku lečenja uz promene koje se dešavaju žena ih integriše u novonastalu realnost. Uspostavlja se neki novi sistem, stabilnost, rutine. To je bolan proces i nimalo prijatan. Svaka kontrola preti da dovede ponovo do takvih promena, do buđenja novih strahova i potrebe da se redefiniše još uvek krha nova realnost uz stalnu pretnju ugrožavanja života pojavom ponovljene ili raširene bolesti. Zbog svih objektivnih i subjektivnih razloga, strah je sveprisutan čak i kod onih koji idu na redovne preglede, bez postojanja bolesti. Stoga, čekivan je i normalan kod onih koji su kroz ove promene već prošli. I da se razumemo, psihijatrija i psihoonkologija se razlikuju po tome što u psihookologiji izostanak nekih reakcija nije normalan – odgovara Bijelac.
Rak je stanje, a svako stanje se može promeniti
Koji je to momenat kada je ženi koja se leči ili se lečila potrebna psihoonkološka pomoć?
– Moj savet je da se pomoć psihoonkologa potraži od samog početka dijagnostike i lečenja. Naravno, ne mora biti tako. Ipak, lakše je neke stvari deliti sa stručnim licem nego sa porodicom. Razlog je upravo ta emotivna komponenta, veoma značajna u procesu izlečenja. Stručnjak će prepoznati koje emocije su adekvatne a koje imaju prejak intenzitet i treba ih tretirati. Uvremenjene informacije, porodične i socijalne poteškoće, načini suočavanja i adaptacije, jednostavniji su za prevazilaženje ukoliko to prolazite sa stručnjakom u pravo vreme. Rak je stanje, a svako stanje se može promeniti – poruka je Sandre Bijelac, specijaliste socijalne rehabilitacije i psihoterapeuta.
proçitano
lep tekst