Rak je, nažalost, nešto što više nije vest. Retko koja osoba u Srbiji ne zna nekoga ko se sa opakom bolešću bori. Za optimizam jeste sve ranija dijagnostika uz inovativne terapije, koje uz redovne kontrole više nego značajno menjaju doskorašnje ishode. Ipak, samo pacijenti na lečenju ili oni koji su ga prošli zaista znaju kroz šta prolaze.
Rak: Iste sudbine, isti strah i ista empatija
Ako ste se pronašli u bilo kom prethodno napisanom redu, a posebno ako spadate u one koji su ovu dijagnozu videli pored svog imena, dobro ćete razumeti ispovest koja sledi.
Ispričala nam je jedna Slađana, „s’ juga“. No, mogla je to biti bilo koja druga Slađana, Milica, Dragana, Ana… Ili Mirko, Marko, Branko, Nenad… Ne bi se mnogo toga promenilo u pripovedanju, jer je osećaj jedinstven. Imamo ga ponekad i kada nas čeka obična, rutinska kontrola krvne slike, a kamoli nešto ozbiljnije…
I sva ostala imena koja ćete pročitati (medicinskog osoblja), mogla su biti bilo koja druga, u bilo kojoj bolnici, gde god se se pored dobrih saopštavaju i one loše, strašne vesti.
Dakle, gde god bili, tu su dve reči. Jedna je bez pogovora prisutna, druga takođe, ali nam ova druga posebno u toj situaciji treba više i od vazduha i od hleba. Prva je strah, a druga empatija.
„Šta ako mi opet nešto pronađu?“: Rak kao zla kob u mislima
Jednog četvrtka junakinji naše priče je u Nišu zakazan kontrolni magnet abdomena u 19 časova.
– Krećem oko 17 i 30 sa suprugom. Ćutimo kao dva neznaca, dok mi kroz glavu prolaze sve mučne scene tokom lečenja od kancera. Kao kakva aždaja provlači se i misao: „Šta ako mi opet nešto pronađu?“ – Slađana jednostavno, ali nepogrešivo u nekoliko rečenica opisuje ono što u potpunosti simbolizuje prvu navedenu reč – STRAH.
Nema osobe koja je bila u bilo kakvoj vezi sa opakom bolešću, a da strah nije bio ili postao njen pratilac.
Pripreme uz uputstva ljubaznog osoblja
Put joj se odužio i nikako, priča Slađana, da iz njihovog grada stignu do Klinike za radiologiju u starom delu Kliničko bolničkog centra u Nišu.
– Napokon, evo nas u hodniku gde popunjavam upitnik. Dule, koji radi na prijemu, ljubazno me obaveštava da će mi rezultati biti gotovi za nedelju dana i poslati brzom poštom. Odgovaram mu sa osmehom da znam, a onda me preuzima tehničar Milan koji sve čini da budem relaksiranija – opisuje ova hrabra žena.
Gde pobeći, od koga i od čega: 20 minuta bukvalnog straha od smrti
Ne, iskrena je Slađana, ne plaši se magneta i onih mučnih zvukova koji paraju uši i mozak. Nije baš kao da je na plaži, ali nije ni toliko strašno snimanje…
– Za 45 minuta sve je bilo gotovo, a ja potpuno spremna da pobegnem glavom bez obzira uprkos ljubaznosti svih. Moja namera je bila osujećena jer mi je tehničar Milan poručio da doktorka gleda snimak i da će rezultati biti gotovi odmah. E, za tih 20 minuta, koliko sam čekala, bukvalno sam umrla. Iz mene su pokuljali svi mogući strahovi i ne baš prijatni scenariji, jer mora da je nešto pošlo po zlu čim su me zadržali…? Kulminacija je bila kada me je doktorka pozvala da uđem unutra i pojasnim joj nešto iz medicinske dokumentacije koju sam priložila.
Empatija i ljudskost kao stračak sunca u strašnom iščekivanju
Svet joj opet u deliću sekunde rušio, i to je takođe ono što se bez dileme preživljava u hodnicima gde se leče ili samo kontrolišu pacijenti koji su već dobro upoznali reč „rak“. Ovog puta, na sreću, Slađana je prošla onako kako od sveg srca želi i svim saborcima sa šifrom C…
– Strah je bio tu sve dok mi doktorka Nataša Mrdaković, specijalista radiologije (koja je videla o kome se radi tek kada sam uzela izveštaj) nije rekla: „Sve je u redu, opustite se.“ Zbog ove rečenice dobila je najjači zagrljaj, dok sam ja tek tada shvatila da je samo želela da što pročita snimak i da me poštedi neizvesnosti i čekanja u trajanju od minimum sedam dana. Hvala celoj ekipi koja je pokazala da ljudskost, ma šta mi mislili, još uvek postoji – ispričala je jedna Slađana svoju priču, a tako tipičnu za sve koji su se borili ili se bore sa nekom malignom bolešću.
I poručila im: SAMO HRABRO!
