„Bila sam ljuta kada su rekli da će mi odstraniti dojku, nemam vremena da ne živim“: Ispovest koja ohrabruje

Kada je Kerol Bak (Carol Back) saopštena dijagnoza - da ima potencijalno fatalni malignitet i da mora na hemoterapiju kako bi preživela, već je znala da se nešto dešava i pre nego što je otišla kod lekara zbog fizičkih znakova - oblika dojke i izražene intuicije.

„Bila sam ljuta, ali sam imala poverenje u lekare i znala da ću prebroditi sve“

- Nisam bila besna kada su rekli da će dojka verovatno morati da se odstrani. „Besna“ nije prava reč. Bila sam ljuta jer mi je to remetilo planove. Operacija i kasniji tretmani hemoterapije i zračenja su očigledno uzeli svoj danak, ali zapravo nisu mnogo promenili moj način života. Imala sam potpuno poverenje u svoje lekare i jednostavno sam znala da ću to prebroditi i proći kroz sve - priča žena koja je nakon perioda lečenja već imala osmišljene decenije života.

Preporučujemo

Briga i ohrabrenje lekara bili su joj izuzetno dragoceni i to uvek ističe.

- Svaki put kada bih otišla kod njega, dobila bih zagrljaj i rekao bi mi kako lepo izgledam. Takva podrška je divna, takva pažnja. Lekar može biti veoma važan u tome da učini da se i dalje osećate kao žena; da ćete se, čak i sa rakom dojke, ipak vratiti - naglašava Bak.

Momenat kada više  nije bila ista osoba

No, bilo je teških trenutaka i po tome se ni najmanje ne razlikuje od većine žena koje su se razbolele.

- Na petom tretmanu, moj lekar Alen Glasberg (Alan Glassberg), pogledao me je bez kose, i rekao: „Nisi ona ista vesela osoba. Šta je s tobom?“ Rekla sam: „Ne znam. Jednostavno se ne osećam baš najbolje.“„Koji je ovo tretman?“, pitao je. Rekla sam: „Moj peti.“ „Ah“, rekao je, „to se obično dešava na četvrtom.“ Snažno me je zagrlio, poljubio i rekao: „Uđi unutra i završi s tim.“ Nakon toga, nešto u meni mi je reklo: „Bićeš dobro.“

Poverenje je presudno

Seća se da se konačno, jednog dana, oko četiri meseca nakon što je sve završila, probudila ujutru i ponovo osetila kao svoja. Na sledećem sastanku sa lekarom ispričala mu je to, a on je rekao: „Pa, izgledaš isto onako kao kada sam te tek upoznao.“

- Moje medicinske sestre su takođe bile neverovatne, posebno jedna po imenu Ajrin (Irene). Da sam mogla Ajrin da proglasim sveticom, uradila bih to. Za mene je ona osoba koja mi je najviše pomogla da prođem kroz sve. Posmatrala sam je sa ljudima kojima neće biti bolje, i njena ljubaznost je neverovatna. Mislim da sam imala toliko poverenja u ono što mi se dešavalo i u tretman koji sam primala zbog pozitivnog stava mog lekara, Ajrin i svih u toj ordinaciji kojima je bilo stalo. Čak je i devojkama na recepciji bilo stalo. Učinile su da se osećam kao deo porodice. Takođe je veoma važno verovati ljudima koji rade sa vama. Od prvog trenutka kada sam ušla u ordinaciju svog lekara, verovala sam mu. Rekao mi je šta će da uradi, a ja sam rekla: „U redu, to je u redu. Uradite to sutra.“ Poverenje je presudno - nema dilemu Kerol Bak.

„Nije bilo vreme da odem“

Postoji velika povezanost između uma i tela, kaže ona.

- Šta god da vam donosi radost, zadovoljstvo, opuštanje u životu, bilo da je to čitanje ili gledanje starih filmova, slušanje opere ili džeza, igranje sa decom ili unucima - to morate imati i dalje, naročito kada se borite protiv nečega kao što je rak. Prošla sam kroz nekoliko drugih nesreća koje su me zamalo ubile. I svaki put kada preživim jednu od tih stvari, imam još jači osećaj da postoji još nešto što treba da uradim pre nego što odem. Često ne znam šta konkretno treba da uradim, naravno. Nešto od toga ima veze sa mojim angažovanjem u operi, obrazovanju i stipendijama, kao profesionalca. Ali znam da tamo negde postoji nešto što još moram da uradim, i to će se samo pokazati - pričala je tada Kerol.

„Nemam vremena da ne živim, nema vremena da se sedi i plače“

Njena snažna volja za životom zasnivala se na činjenici da je bila previše zauzeta da bi umrla. Radila je stvari za koje je osećala da su zaista važne ne samo u njenom, već i u životima drugih ljudi.

- To sam radila oko deset godina pre nego što sam obolela od raka, i još uvek to radim: pomažem drugima da uživaju u životu. Dakle, i dalje osećam da jednostavno nemam vremena. Nemam vremena da ne živim. Vodim veoma ispunjen život, kako u radu, tako i u uživanju. Nema vremena da se sedi i plače. Nikada u životu nisam imala vremena da sednem i plačem, pa nisam ni kada mi je otkriven rak dojke. Svakako sam bivala depresivna, ali imala sam divnu podršku porodice. Moj sin je rekao: „Hej, mama, daj. Idemo da uradimo ovo.“ Sve moje prijateljice sa golfa su rekle: „Pa, hajde, verovatno ćeš bolje udarati lopticu sada kada ti se vrati snaga.“ Ta vrsta ohrabrenja je važna - poručuje Kerol Bak.

Bog je uslišio njene molitve, nije imala nikakve neželjene efekte

Ne zna, kaže, odakle je došla njena sigurnost da još neće umreti. Nije bila previše religiozna osoba, ali jeste sela i pomolila se pre nego što je počela sa lečenjem. Zamolila je Boga da je pusti da prođe kroz to i da joj pomogne da joj ne bude previše loše. Uslišio je njene molitve. Imala je veliku sreću da nikada nije imala nikakve loše nuspojave.

- Najbolji način na koji mogu da sumiram svoja osećanja o volji za životom je da se prisetim događaja koji se desio odmah nakon moje operacije. Sedela sam nasuprot žene koja je imala rak i koja je bila nasmrt preplašena. Pogledala sam je i rekla: „Hej, ja sam dobro. Ciljam barem devedeset godina i uživam u životu. To nije loše, zar ne?“

(eKlinika.rs)