Napipala je izraslinu, nije slutila da telo pokušava da je upozori: Aleksandru je limfom naučio da ceni život

Aleksandra Mladenović za sebe kaže da je majka jedne izuzetne mlade dame, kćerka požrtvovanom ocu i životni partner najdivnijem čoveku koga je upoznala. Pored svega toga - i pacijentikinja sa teškom dijagnozom, koja više od deset godina živi u stabilnoj remisiji nakon lečenja difuznog B-krupnoćelijskog limfoma (DBKL). Bolest je nije promenila, ali ju je štošta naučila...

Kada i kako je sve počelo: Izraslina nije bila nešto prolazno, već rebro koje je potisnuo tumor 

Naša sagovornica kaže da je simptome primetila sasvim slučajno, jednog jutra tokom tuširanja, kada je napipala malu izraslinu na grudnom košu. U početku ju je tumačila kao nešto bezazleno i prolazno, što ne zahteva hitnu pažnju. I kako to najčešće biva, lako našla opravdanje i za još neke upozoravajuće znake...

- Ostale tegobe (umor, povremeno povišenu temperaturu i gubitak kilograma) pripisivala sam brzom tempu života i brojnim obavezama: privatnom poslu, brizi o malom detetu, dva psa i kući. Nisam ni slutila da moje telo pokušava da me upozori. Bolest je, međutim, napredovala, a izraslina koju sam napipala je zapravo bilo rebro koje je velika tumorska masa izbacila iz pravilnog položaja. Dijagnoza je postavljena relativno brzo, što je olakšalo početak lečenja, ali sama borba sa hemoterapijama i kasnije zračenjem bila je iscrpljujuća. Svaka terapija nosila je fizičke i emotivne izazove - slabost, dug boravak u bolnici, odvojenost od porodice, strah i neizvesnost, ali i male pobede koje su mi davale snagu da nastavim dalje - priseća se u razgovoru za naš portal.

Srećom, i pored svega, ta borba je bila uspešna. Danas, gledajući unazad, jasno vidi koliko je svaki trenutak bio važan.

- Svaki korak kroz lečenje, svaki dan kada sam uspela da ustanem, da brinem o sebi i detetu, da se fokusiram na porodicu - sve je bilo deo puta ka stabilnoj remisiji i novoj životnoj perspektivi - konstatuje sa olakšanjem.

Limfom me je naučio drugačijem vrednosnom sistemu

Šta se od tog momenta promenilo i ko je Aleksandra bila pre bolesti, a ko je sada, kada je u stabilnoj remisiji?

- Pre bolesti bila sam energična i stalno u pokretu, balansirajući privatni posao i porodicu. DBKL me nije promenio u suštini - i dalje sam ista osoba sa istim vrednostima i približnim navikama, ali me je naučio da još više cenim svaki trenutak, da obraćam pažnju na svoje zdravlje i da vrednost ljudi oko sebe doživljavam dublje. Bolest mi je dala novu perspektivu i motivaciju da svoje iskustvo koristim pametno u realnom životu, da sebe poštedim bespotrebnih strahova i tenzija, ali i da pružim pomoć i podršku drugima kada im je to zaista najpotrebnije - odgovara ova hrabra žena.

Trenuci podrške nemaju cenu: Osećaj borbe u tišini, jer se bolest ne vidi

Živimo brzo, često ni najrođenije ne stignemo da pitamo kako su. Empatija jeste u ljudskoj prirodi, ali nam osećaj za druge i u zdravlju i u bolesti često izmiče iz različitih razloga.

Aleksandra Mladenović saglasna je sa nama da ljudi koji nemaju velike zdravstvene probleme često ne vide koliko bolest utiče na svakodnevicu - koliko energije je potrebno za najobičnije aktivnosti, koliko mali koraci mogu biti veliki izazovi i koliko svaka faza bolesti emotivno opterećuje:

- Ponekad se osećam kao da se borim u tišini, jer je teško objasniti kako je to kad se telo i um bore protiv nečega što se ne vidi spolja. Ipak, istinski cenim one koji slušaju, koji pokazuju strpljenje i nude iskrenu podršku: porodicu, prijatelje, ljude koje sam upoznala kroz udruženje. Njihova pažnja, razumevanje i spremnost da budu uz mene u teškim trenucima koji nekada nemaju ni veze sa dijagnozom daju ogromnu snagu i olakšavaju život. Ti trenuci podrške pokazuju da, čak i kada je sve teško, nismo sami i da ljubav i pažnja drugih zaista mogu biti i lek i uteha.

Udruženje LIPA: Volontiranje nije samo formalna aktivnost, već i način da lična borba sa limfomom dobije smisao

Naša sagovornica vodi malu privatnu porodičnu firmu, a svoje iskustvo o bolesti i lečenju deli kao volonter u Udruženju pacijenata LIPA kroz podršku pacijentima i njihovim najbližima, ali i na podizanju svesti o limfomu, HLL (hronična limfocitna leukemija) i MPN (mijeloproliferativne neoplazme). Cilj je jasan i veoma važan: želi da što više ljudi prepozna rane simptome, a pacijenti razumeju ove bolesti i njihove izazove.

Mišljenja je da su udruženja pacijenata veoma važna jer omogućavaju razmenu iskustava, saveta i konkretne informacije koje često ne mogu lako da se dobiju na drugi način.

- Za mene lično, volontiranje u LIPI nije samo formalna aktivnost. To je način da svoje iskustvo pretvorim u stvarnu, praktičnu pomoć drugima. Pomoći pacijentima i njihovim porodicama da bolje razumeju bolest i kako da se nose sa svakodnevnim izazovima daje neki poseban osećaj svrhe i povezanosti - znati da moje iskustvo može nekome doneti utehu, razumevanje ili nadu čini da bol koja je bila deo mog života dobije smisao i pozitivnu stranu - objašnjava Aleksandra svoje motive članstva u LIPI.

Ljutnja, pitanje „Zašto baš ja?“

Sagovornica eKlinika portala potvrđuje da je bilo dana kada je bila ljuta na sve okolnosti koje su se dogodile, zbog bolesti, zbog nepravde života ili zbog situacija koje se čine izvan njene kontrole.

- Ponekad je teško ne zapitati se „Zašto baš ja?“ ili osećati bes zbog vremena i energije izgubljene na strah i lečenje. S vremenom sam naučila da svu svoju energiju i unutrašnju snagu koristim kao pokretačku snagu - da informišem, pružim podršku i podelim svoje iskustvo sa onima kojima je potrebno. Naučila sam da neke stvari jednostavno moram da pustim i da ne mogu kontrolisati sve oko sebe, ali i da u svemu što mogu promeniti postoji prostor za rast, pomoć drugima i zahvalnost za svaki trenutak. Taj način razmišljanja mi daje snagu da se borim, da učim i da cenim sve što život pruža - pronašla je formulu za borbu koja nije važna samo njoj.

Porodica, prijatelji, razumevanje saboraca i osećaj da niste sami

Najveća podrška Aleksandri Mladenović su porodica i prijatelji. Priča nam sa ponosom da su bili uz nju kroz sve faze bolesti, u trenucima straha, neizvesnosti i iscrpljenosti. Njihove reči ohrabrenja i dela ljubavi imale su ogroman značaj.

Pored toga, ogromnu podršku nalazi i kroz ljude koje je upoznala u udruženju - pacijente sa sličnim iskustvima. Razumevanje nekoga ko je prošao kroz slične situacije ne može se meriti, potencira još jednom sagovornica eKlinika portala i dodaje da je to vrsta podrške koja daje snagu kada je sve ostalo teško.

- Njihova prisutnost i razumevanje olakšavaju suočavanje sa svakodnevnim izazovima i podsećaju me da se, čak i u najtežim trenucima, ne moram sve nositi sama - kaže uz osmeh.

Prava vrednost života nisu samo poslovna ili lična dostignuća

A šta joj je danas najvažnije?

- Najvažniji su mi zdravlje, ljubav i kvalitetni odnosi - sa porodicom, partnerom, detetom, prijateljima. Naučila sam da prava vrednost života nije samo u poslovnim ili ličnim postignućima, već u malim svakodnevnim trenucima: zajednički porodični doručak za vikend, svakodnevni dugi razgovori sa ocem, smeh sa prijateljima, pažnja i briga jednih za druge. Takođe, važno mi je da mogu da doprinesem drugima - da pružim podršku, utehu ili ohrabrenje onima kojima je potrebno, ne samo u odnosima sa pacijentima u udruženju već inače u životu. Sve te sitnice zajedno čine život bogatim i ispunjenim smislom i podsećaju me da ono što dajemo drugima -  ljubav, razumevanje i pažnju - često vraća snagu i nama samima - važnu lekciju nam daje Aleksandra.

Poruka pacijentima i njihovim porodicama: Bolest nas testira, ali svaki mali korak pravi razliku

Za kraj, želi da poruči svim pacijentima i njihovim porodicama da nisu sami i da, i kada se čini da je teško, postoji nada i način da se nose sa svim izazovima.

- Informacije, podrška i aktivno učešće u udruženju mogu mnogo pomoći, ali još važnije je verovati sebi i sopstvenoj snazi. Svaki mali korak, svaki trenutak pažnje prema sebi i razumevanje od drugih, pravi razliku. Naučila sam da su čak i najsitniji trenuci radosti i zahvalnosti vredni pažnje - osmeh, razgovor, mali znak pažnje bliske osobe - i da oni mogu biti snaga koja nas pokreće dalje. Bolest nas testira, ali nas isto tako uči koliko možemo biti otporni, koliko možemo voleti i koliko možemo podržavati jedni druge - ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Aleksandra Mladenović.

(eKlinika.rs)