Jelena je kao dete dobila limfom: „Gledaš smrti u oči, nasmeješ se i kažeš – e pa, nije to plan…“

- Bog ti daje teret koji možeš da prihvatiš i podneseš na svojim leđima. Verovatno sam posebna i ne bih volela da se razboleo moj brat, bolje što sam ja - kaže Jelena Radovanović Jocković u emotivnoj ispovesti o tome kako je pobedila limfom i na koji način prevazilazi nova zdravstvena iskušenja

Jelena Radovanović Jocković je rođeni borac. Njena energija to nedvosmisleno potvrđuje, i samo oni poznaju njenu ličnu istoriju znaju sa kakvom opasnošću se borila i izborila još kao devojčica. Limfom je odavno iza nje, a nova iskušenja nosi sa osmehom pobednice, jer to i jeste.

Od Šapca do Beograda: Život, školovanje, ljubav i brak

Preporučujemo

Naša sagovornica je rođena u Šapcu i živela je do pre 4 godine u tom gradu. Put je naveo u Beograd, zapravo posao, gde je i upoznala sadašnjeg supruga. Rođena je 02.09.1987.godine. Završila je osnovnu školu "Vuk Karadžić", potom srednju ekonomsku, pa nastavila na Visokoj poslovnoj školi u Beogradu kao strukovni ekomista. Završetkom još jedne godine na Ekonomskom fakultetu stekla je zvanje diplomiranog ekonomiste. Bolest koja joj je dijagnostikovana pre 3 godine (dilatativna kardiomiopatija, nema veze za limfomom) sustigla je na master studijama.

Kako limfom ulazi u njen život: Hiperaktivna, a prespavala ekskurziju, niska telesna temperatura...

Limfom je u njen život ušao iznenada kada je imala 14. godina, sad već davnog 2001. leta.

- Na početku 8. razreda imali smo ekskurziju koju sam ja "prespavala", od hiperaktivnog deteta, koje je razredni tražio po hotelu u neverici da spavam (što su mu drugari iz odeljenja preneli). Nakon ekskurzije dobijam nisku temperaturu i su svi verovali da je samo pubertet, sve do trenutka dok me nije zabolelo pri udahu sa leve strane. Ne čekajući ništa, moja doktorka pedijatar poslala me je na snimanje pluća. Tadašnji radiolog koji je video snimak odmah je u izveštaju napisao da me šalju u Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta "Dr Vukan Čupić". Bila je subota, 27.10.2001. godine kada sam primljena na odeljenje - priseća se sagovornica našeg portala i opisuje kako se osećala:

Prva impresija "Katastrofa": Limfom potvrđen, dodatne komplikacije, terapija...

- Prva reakcija nekoga ko je trenirao odbojku pet godina i ko nikada nije ležao u bolnici, pa stigao na odeljenje hematoonkologije Instituta je bila - katastrofa. "Zašto sam ja ovde, ja sam zdrava, pomešali su me sigurno, to neće dugo trajati, ja ću ići kući..." Naravno da nisu pogrešili. Bila sam na pravom mestu, u pravim rukama. Uradili su sve potrebne analize, mijelogram, i ostala je biopsija žlezde na vratu kako bi dijagnoza bila potpuna. Budući da kod mene ništa nije jednostavno, umesto da nalaz čekam kod kuće morala sam da ostanem jer je žlezda nalegla na dušnik, pa da ne dođe do neke povrede. Posle nalaza histopatologije krenule su ABVD terapije (protokol za lečenje limfoma). Rekli su, ukoliko bude potrebno, možda bude i zračenja. Terapije sam teško podnosila. Svaka je bila praćena povraćanjem čak i po 48 sati...

Na sreću, u tom prvom krugu ipak je sve prošlo nekako "dobro". Jelena je brzo ušla u remisiju. Nije bilo zračenja, samo je bilo potrebno da primi 6 ciklusa, odnosno 12 hemioterapija.

Foto: Privatna arhiva

Redovne kontrole, a onda šok: Brzi recidiv, nova terapija...

Prošlo je 6 meseci od završetka ABVD protokola kada je naša sagovornica odjednom dobila visoku temperaturu. Imala je kontrole sa snimanjem pluća, krvnom slikom i svim potrebnim parametrima na svakih mesec dana. Ništa nije ukazivalo na recidiv. Međutim, temperatura je bila znak da nešto ipak nije u redu...

- Kada smo mama, tata i ja stigli u Instutut i kada je doktor video snimak, samo je rekao da nađemo drugo mesto za moje lečenje jer sam kilažom prerasla protokol. Dok smo tragali, bili na VMA i konsultovali se sa doktorom tamo, moj doktor u Institutu je imao konzilujum sa klinikom iz Italije i na sreću, imali su protokol za lečenje tako brzog recidiva. Urađena je operacija, izvađen deo tumora iz medijastinuma, ali je nešto i ostalo jer je nalegao na srce - njena drama, dakle, nije bila završena...

Ostaje bez kose, limfom ponovo preti: "Ako je treći put, ne želim da se lečim"

Krenule su nove terapije kojima se danas ne seća ni imena. Bile su u blokovima od 8 dana. Neke su bile jednodnevne, neke trodnevne, uz lekove kod kuće... Kao devojčica u srednjoj školi ostala je bez kose. Na kraju je dobila i leukopeniju jer su joj leukociti bili 0,2, pa provodi mesec dana u Instututu za majku i dete pod antibiotskom terapijom i Neupogenom kako bi se spremila za zračnu terapiju. Završava se i to...

- Opet nije bilo dobro... Nisam mogla da se pomerim u krevetu a da ne dobijem gušenje. Pre postavljanja dijagnoze doktorka na Onkologiji saopštava da su šanse 50%-50% da se limfom opet vratio. Saopštavam mami i tati: ako je opet, treći put, ne želim da se lečim šta god oni odlučili. Na neku sreću, dijagnoza je bila postradijacioni pneumonitis. Pronizoni su odradili svoje i evo mene 22 godine posle - stigla je ipak do srećnog kraja te drame Jelena Radovanović Jocković.

Foto: Privatna arhiva

Opaka bolest oduzima, ali nema posustajanja: Žurke na odeljenju, prerano sazrevanje...

Šta se u njenom detinjstvu promenilo kada je saznala za bolest i kako se nosila sa tim saznanjem? Koliko je to uticalo na formiranje njene ličnosti?

- Do tog momenta bila sam dete koje se igralo i jedva čekalo da odraste, trenirala odbojku i bila jako nemirna. Onda mi je opaka bolest oduzela sve to, mada nisam posustajala. Ja sam pravila žurke na odeljenju, a po završenim terapijama kada se oporavim moje društvo je bilo tu da izlazimo. Znam samo da sam prerano odrasla i sazrela da hvatim da život nije igra, a trebalo je bar tad da mi bude... Ali, život te natera da uđeš u neku kolotečinu i da se nerviraš opet oko nekih stvari koje nisu bitne kao što je borba za život - iskrena je Jelena u razgovoru za naš portal.

Razumevanje i edukacija okoline i institucija

Koliko god se trudila da bolest nema primat u njenom životu, senke prošlosti su tu, barem na medicinskom kartonu. Pitamo je da li se susreće sa (ne)razumevanjem okoline?

- U mojoj okolini ne, ali najgore je u institucijama koje ne prepoznaju potrebe nekoga ko je imao malignitet. Uz to, od pre tri godine imam i dilatativnu kardiomiopatiju. Ja razumem da ljudi koji nemaju tu bolest ili nisu čuli za nju ne znaju šta je, ali zaposleni u institucijama kao sto je PIO ili Dom zdravlja treba da znaju. I osobe sa invaliditetom (OSI) treba da imaju neke "privilegije" - pomalo je razočarana sagovornica eKlinika portala.

Podrška i samoorganizovanje pacijenata u udruženjima

Mišljenja je da je samoorganizovanje pacijenata u udruženjima veoma važno baš zbog spomenute edukacije, pogotovo za novoobolele, kao i zbog upoznavanja sa mogućnostima lečenja za koje neki onkolozi u manjim graadovima ne znaju a pacijente ne šalju u Beograd ili neke druge tercijarne ustanove.

Foto: Privatna arhiva

U periodu limfoma najveća podrška bila joj je porodica: mama, tata, brat, baba i deda (koji više nisu među nama). Sve su radili samo da Jeleni bude dobro. Sa setom se priseća kako nisu imali sokovnik, a deda joj je svako jutro pravio sok od cvekle, rendao, pa cedio kroz gazu. Drugarice i drugovi iz škole su svaki dan bili sa njom, kaže i da im nije bilo strašno kada je ostala bez kose.

Sada su Jeleni mama, tata, brat i suprug najveća podrška.

Nema veće sreće nego biti zdrav

Ima li dana kada je bila ljuta na bolest, sudbinu, neku kosmičku ili drugu (ne)pravdu?

- Naravno da ima. To su jako teški dani. Tu je i neizbežno pitanje "zašto baš ja", mada mislim da ga svako postavi kad je nešto tako u pitanju. I onda gledaš smrti u oči, nasmeješ se i kažeš - e pa, nisu to planovi. Bog ti daje teret koji možeš da podneseš na svojim leđima i prihvatiš. Verovatno sam posebna i ne bih volela da je to bio moj brat, bolje što sam ja - neverovatna je sagovornica eKlinika portala.

Konačno, šta je za nju najvažnije u životu?

- Biti zdrav - nema veće sreće i zadovoljstva. Imati porodicu i prave prijatelje, koji te bodre i koji su uz tebe i kad je dobro i kad je loše - odgovara Jelena Radovanović Jocković.