Pre tri godine, kada su mu lekari rekli da je transplantacija matičnih ćelija jedini način da preživi, mladić iz Australije nije mogao ni da sanja da će njegov spasilac biti potpuni stranac iz Engleske. Danas su se konačno zagrlili.
Od dalje ne može do poslednje nade
Luk Meling (31) iz Melburna u Australiji bolovao je od Hočkinovog limfoma. Sa bolešću se borio još od šesnaeste godine, i iako je više puta bio u remisiji, rak se stalno vraćao. Nakon što su svi dostupni tretmani iscrpljeni, lekari su mu rekli da mu život može spasiti samo transplantacija matičnih ćelija – koje se nalaze u koštanoj srži i proizvode ključne krvne ćelije.
– Gledao sam smrti u oči. Rečeno mi je: ili transplantacija ili kraj – priča Luk.
Matične ćelije se obično traže među bliskim srodnicima, ali ni članovi njegove porodice ni bilo ko u Australiji nisu bili odgovarajući donor. Šansa je pronađena tek nakon šest meseci, u svetskom registru donora.
Savršeno poklapanje – čovek iz Engleske
Donor je bio Alaster Hokun (51), otac troje dece iz Linkolnšira, koji se još 2008. prijavio u registar Nacionalne zdravstvene službe (NHS) u Velikoj Britaniji kao davalac krvi i matičnih ćelija.
– Kada su me pozvali i pitali da li sam još uvek spreman da doniram, nisam se ni trenutka dvoumio. Bio sam počastvovan što mogu da pomognem – rekao je Alaster za BBC News, koji je i preneo ovu dirljivu priču.
Pre same donacije, Alaster je primio lek koji stimuliše stvaranje matičnih ćelija. Nakon nekoliko dana, jedva se kretao, što je bio znak da njegovo telo proizvodi višak ćelija. Potom je u bolnici prošao kroz bezbolan proces sakupljanja matičnih ćelija, sličan davanju krvi.
– Uzeli su 85 miliona ćelija, koliko je Lukovom telu bilo potrebno. Bio sam iscrpljen, ali sam se osećao fantastično – prisetio se Alaster.
Dva života povezana – a možda i srodna
Matične ćelije su ubrzo kriogeno zamrznute i poslate avionom u Australiju, gde je Luk čekao na transplantaciju. Procedura je urađena mesec dana kasnije, ali je prema pravilima, identitet donora ostao nepoznat tokom prve dve godine.
Tek kada su lekari potvrdili da je transplantacija uspešna, Luk je konačno mogao da kontaktira čoveka koji mu je spasao život.
– Nisam znao da li je preživeo. Samo sam se nadao da jeste – rekao je Alaster, koji je od registra dobio mejl sa Lukovim podacima. – Bio je to trenutak kao iz bajke.
Emotivni susret u rodnom mestu predaka
Njih dvojica su odlučili da se prvi put sretnu uživo u Prestonu, mestu iz kog potiču obe njihove porodice. Kada su se konačno sreli u parku Avenham, usledio je dug i snažan zagrljaj.
– To što sam mogao da ga zagrlim i zahvalim mu se – to je trenutak koji nikada neću zaboraviti – rekao je Luk.
– Ako ništa drugo u životu ne postignem osim što sam vratio osmeh ovom čoveku, meni je to dovoljno – dodao je Alaster, koji danas vodi porodični biznis sa medenjacima.
Poruka koja spašava živote
Danas je Luk potpuno zdrav – čak je istrčao i maraton. Obojica žele da njihova priča ohrabri ljude da se prijave kao donori matičnih ćelija.
– To je dar života. Kada vidite kakvu razliku to može napraviti, poželite da što više ljudi postane deo registra – poručio je Alaster.
Njihova priča je još jedan dokaz da humanost ne poznaje granice – i da jedan mali čin može spasiti nečiji ceo svet.
