Dijagnoza oboljenja koja spada u grupu karcinom ili maligne bolesti je ona koju niko nikada u životu ne želi da čuje. A kada se tako nešto desi, sve zavisi od pojedinca – od toga kako će neko doživeti bolest, prethodnog iskustva, životne dobi, opšteg stanja… Od načina na koji neko može da zamisli i predvidi sopstvenu budućnost, uz uloge kojih mora da se odrekne ili ih odloži, veoma je važno kako će se oboleli nositi sa svim izazovima bolesti, tokom lečenja i rehabilitacije.
Jaka emocionalna reakcija na informaciju o bolesti
Kako da znamo da je obolelom potrebna stručna pomoć
Bijelac kaže da je važno odvojiti psihoonkologiju od psihijatrije. Kao najproblematičniju navodi situaciju kada čovek ne reaguje na dijagnozu kancera.
– Nama, koji se bavimo psihoonkologijom, to je uvek znak za alarm. Nije isto kada se pojavi strah ili pesimizam bez objektivnih razloga, i kada se ova emocionalna manifestacija pojavi nakon suočavanja sa malignom bolešću. Da bi čovek mogao adekvatno da se nosi sa određenim problemom izuzetno je značajno da isti prepozna, odredi mu značenje i da ga emocionalno obradi. Tako može najadekvatnije da se nosi sa problemom i da ga na neki način stavi pod kontrolu. Prepuštanje intenzivnim emocionalnim reakcijama, koje su neminovne i imaju svoju svrhu, blokiraće adaptivne mehanizme i uvesti obolelog u neki vid emocionalnog poremećaja koji vodi ka psihijatrijskom lečenju i/ili farmakoterapiji. Ovi oblici lečenja su nekada neophodni i od toga ne treba zazirati, naprotiv. Sve što može da osnaži dušu i telo poželjno je i preporučljivo – savetuje sagovornica eKlinike.
Ključna uloga porodice i bliskih osoba
Porodica i najbliži prijatelji često se pitaju koji vid podrške je potreban, ali i koji je posebno značajan za pacijenta, kako mogu da pomognu bez rizika da će postaviti neko pogrešno pitanje i ne okrenuti svoju želju da pruže podršku u neki vid kontraefekta. Često, prema rečima psihoterapeuta, prvu psihoonkološku pomoć, zatraže upravo članovi porodice. Nakon postavljanja dijagnoze, to je načešće informativna pomoć i podrška koja im pomaže da se usmere ka značajnim situacionim problemima sa kojima će se prvo suočiti i odnosi se na oblik lečenja, njegove posledice, socijalne izvore podrške i finansijsku podršku. Kasnije , kada dolazi do intenzivnijih, kako emocionalnih tako i složenih porodičnih promena dinamika, ta podrška počinje da bude usmerena ka oblicima prevazilaženja emocionalnih kriza i usložnjava proces integracije stresnog životnog događaja u svakodnevni život. Nakon ovih faza dolazi do faze reintegracije gde ceo socijalni, porodični i lični svet počinje da funkcioniše po jednom novom obrascu, novoj realnosti – objašnjava Bjelac.
Borba sa fizičkim manifestacijama lečenja i dobra informisanost
Prateće pojave lečenja su, kako psihičke, tako i fizičke (mučnine, povraćanje, nemogućnost učestvovanja u društvenom životu, gubitak kose…). Koliko smo kao društvo edukovani da izbegnemo stigmatizaciju osoba koje se leče i kako da pobedimo i sopstvene strahove?
– Veliki broj ljudi nije u stanju da se nosi sa sopstvenom smrću, prolaznošću i nestajanjem. To se često odražava na način na koji se obraćaju i funkcionišu sa osobama koje su na nekom obliku specifičnog onkološkog lečenja. Za obolele je značajno da ne primaju lično tuđa „odbacivanja“. Bolest uz telesne promene, obolelog čini ranjivijim i osetljivijim na tuđe reakcije. Sažaljenje je oblik slanja psihološke poruke „jadan ti, ti umireš“, „ti ćeš umreti“ i slično. To su poruke koje su najmanje potrebne onome ko se nosi sa malignom bolešću. Ipak, poruke tog tipa nemaju potporu u realnosti, već u referentnom okviru onoga koji ih šalje. Iako je medicina napredovala, rak je i dalje najstrašnija bolest od koje se umire. Veliki broj ljudi i dalje veruje u to. Takvi ljudi i ne mogu da šalju drugačije psihološke poruke. Zato je za obolelog važno da bude pravilno informisan iz relevantnih izvora i da podršku očekuje i traži od stručnih osoba, a članovi porodice da svoju energiju usmere takođe na edukovane i relevantne izvore podrške koji će ih osnažiti za adekvatne načine da pomognu u toj životnoj fazi – navodi naša sagovornica.
Prećutati dijagnozu ili ne?
Neki ljudi, u zavisnosti od sklopa ličnosti, nađu način da sa karcinomom žive kao sa hroničnom bolešću, ali postoje i oni čija porodica odluči da im pravu dijagnozu ne saopšti. Šta je stručna preporuka?
Sagovornica eKlinike misli da ne postoji čovek koji ne zna da je bolestan, a da ga različiti mehanizmi odbrane čuvaju od „raspada“, dok se ne konsoliduje.
– Tim mehanizmima pripadaju i minimalizacija i negacija. Ljudi u tim prvim fazama imaju sklonost ka neverici („to nije moguće, doktori su pogrešili“ i sl.) ili minimalizaciji („ma nije to tako strašno, ja to imam već xy godina“ i sl). Ove reakcije imaju svoju funkciju. Ipak, njihov rok trajanja valjalo bi ograničiti da bi onaj ko je oboleo počeo adekvatno da se suočava sa realnošću. To nije uvek lako, pogotovo članovima porodice koji prećutkivanjem dijagnoze smatraju da štite obolelog. Ipak, na taj način mu se oduzima sposobnost i pravo da donosi odluke o svom životu i krajnjoj liniji, smrti – kaže psihoterapeut Sandra Bijelac i dodaje:
– Proces tugovanja kod porodice se onda prolongira sa velikim osećanjem krivice, što nije neophodno. Moje mišljenje je da ukoliko član porodice nije psihički izmenjen u smislu demencije, psihoze, mentalne ometenosti i u stanju je da razume uvremenjene, tačne i relevantne činjenice, on treba i da ih ima. Naravno, smatram i da svaka porodica treba da ima svog onkologa i psihoonkologa kroz sve faze bolesti i lečenja, od trenutka postavljanja dijagnoze pa sve do ishoda lečenja, ma kakav on bio.
Sandra Bijelac, specijalista socijalne rehabilitacije i psihoterapeut; Ivana Radojičić, nutricionista – dijetetičar Foto: Privatna arhiva
Pravila onkološke dijetetike
Onkološka dijetetika veoma je dinamična grana u kojoj je važna hrana kao takva, ali i njena potencijalna interakcija sa citostaticima, koje onkološki pacijent prima. Ivana Radojičić, nutricionista i dijetetičar, posebno je istraživala pravila, reakcije, dostupne informacije i mitove sa kojima se onkološki bolesnici susreću u periodu lečenja.
– Moja istraživanja išla su u raznim pravcima – od interakcije hrane i citostatika, pa do specijalističkog rada koji je bio studija slučaja ishrane jedne onkološke pacijentkinje, u vezi sa pitanjem da li tradicionalna srpska kuhinja može zadovoljiti potrebe onkološkog pacijenta za mikro i makroelementima – opisuje Radojičić.
Kada osoba dobije dijagnozu maligniteta, ona ulazi u jednu veliku borbu. Da bi pobedila, mora da postoji multidisciplinarni pristup problemu lečenja. Pravilna ishrana je jedan od važnih činilaca u ovoj borbi.
Maligni tumori dovode do znatnog ubrzanja metabolizma i promena u metaboličkim putevima organizma. Maligne ćelije koriste svu moguću raspoloživu hranu za svoje potrebe – rast i nekontrolisano umnožavanje ćelija. Stoga je neophodno, kaže sagovornica eKlinike, da se uđe ukoštac i sa ovim ubrzanjem metabolizma, ali i sa problemima koji mogu nastati kao posledica hemoterapije ili zračne terapije. Nutricionista kaže da je veoma važno pratiti instrukcije svog onkologa kako bi terapija bila adekvatno sprovedena. Terapije su naporne za organizam i mogu imati niz nuspojava kao što su mučnina, povraćanje, opstipacija, ranice u ustima, otežano gutanje i mnoge druge.
Mitovi o ishrani onkoloških pacijenata i opasni saveti sa Interneta
Na Internetu mogu da se nađu razne korisne informacij,e ali i neke koje za ove bolesnike mogu da budu veoma opasne, pa i da ih koštaju života.
– Za početak, mogu se naći razne osobe koje garantuju izlečenje samo ako se, na primer, promeni način ishrane i ljudi moraju da shvate da to jednostavno nije moguće. Da jeste, neko bi to već patentirao. Takođe nikakvi radikalni potezi ne treba da se preduzimaju, naročito ne na svoju ruku. Ukoliko za time i postoji prostor ili potreba, to će savetovati onkolog ili dijetetičar koji je dobro upoznat sa ovom veoma zahtevnom oblašću, rizicima i prednostima. Čak ni on ne sme da preporučuje nikakve radikalne poteze što se tiče ishrane već to radi samo u saradnji sa onkologom – upozorava Radojičić.
Onkološki pacijenti često počnu da pretražuju sadržaje na Internetu i u želji da sebi pomognu i da se izleče, pronađu veliki broj „ispovesti“ kako su se ljudi izlečili ovom ili onom ishranom ili nekim suplementima, pa se i oni prebace na taj režim. Najčešće je to, kaže naša sagovornica, prelazak na sirovu hranu, izbacivanje mesa, ali i neograničen unos sode bikarbone ili petroleja. Veoma su popularne i visoke doze antioksidanasa za koje postoje osnovane indicije da zapravo imaju i štetno dejstvo.
Šta je najvažnije u ishrani
Nutricionista i dijetetičar Ivana Radojičić kaže za naš portal da je tokom hemoterapije važno imati uravnotežene i energetski guste obroke, naročito ukoliko dolazi do gubitka na težini. Trebalo bi da budu češći, i praktično, osoba bi trebalo stalno nešto da gricka. Orašasti plodovi su uvek dobar izbor jer imaju visoku energetsku i nutritivnu vrednost. Dobar izbor je i sir, kiselomlečni proizvodi, banana, riba, jaja, povrće i voće. Smutiji su dobro rešenje (naročito uz dodatak meda), jer se hranljivi sastojci brže apsorbuju i ne troši se mnogo energije na varenje hrane.
Uvek treba imati na umu da oni ne menjaju obrok i da, ma koliko da prijaju, uz njih mora da se jede i „prava hrana“. Ukoliko je onkološki pacijent onemogućen da jede čvrstu hranu (suženja usled tumora, operativni zahvati, teško podnošenje terapije…), onda je neophodno davati tečnu hranu sa odgovarajućom količinom mikro i makroelemenata. Postoje specijalizovani napici koji su napravljeni tako da u sebi sadrže sve što je potrebno da osoba unese u organizam. Kupuju se u apoteci i veoma su prijatnog ukusa.
– Pošto svi lekovi koji se unesu odlaze u jetru radi dalje obrade i eliminacije iz organizma, važno je slušati savete onkologa i onkološkog dijetetičara. Određene namirnice mogu uticati na enzime i organele koje obrađuju hemoterapijske lekove i tako smanjiti jačinu leka ili ga povećati. Ovo svakako može imati veliki uticaj na ishod lečenja i potencijalno imati posledice po zdravlje i lečenje.
Neke od ovih namirnica su kantarion, sok od grejpfruta, zeleni čaj, žen-šen – kaže Radojičić.
Izbalansirana i odgovarajuća ishrana važan je deo borbe protiv karcinoma u toku terapije Foto: Shutterstock
Univerzalni saveti – onkološki pacijenti trebalo bi da:
- imaju više manjih obroka dnevno koji imaju visoku kalorijsku i visoko nutritivnu vrednost
- dobar izbor su koštunjavi plodovi (orah, badem, lešnik…), banana, bobičasto voće…
- budu obazrivi sa namirnicama koje mogu obojiti urin kao što je cvekla (kod promene boje urina bilo bi
dobro prekontrolisati da li je promena usled uzimanja određenih namirnica ili je došlo do pojave
krvi u mokraći) - koriste sveže voće i povrće (ukoliko se termički obrađuje najbolje je da je kuvano na pari ili
pečeno na malo ulja kratak vremenski period ali visoka temperatura. Rerna je takođe sjajno
mesto za pripremanje namirnica) - govedina je dobar izbor jer ima više gvožđa od teletine
- sveže voće i povrće dobro operu i oljušte ukoliko nije organsko
- izbace sve prženo u dubokom ulju, grickalice, prerađevine, pohovano
- najbolje je pripremati obroke sam i izbegavati svu prerađenu hranu
- tokom terapije izbegavati namirnice koje nadimaju (pasulj, sočivo, prokelj, kelj…); one mogu da
se jedu između terapija samo ukoliko prijaju i ne nadimaju konkretnu osobu - najbolje je jesti domaće ili organsko
- ljušte koru jer ona može da sadrži pesticide i da nadima (sem ako voće ili povrće nije organsko,
u tom slučaju dobro oprati) - piju dovoljne količine vode (min 2l ili koliko je savetovao onkolog ili onkološki dijetetičar)
- izbace gazirana pića i sokove
- izbace brzu hranu
- meso, a naročito piletina i jaja moraju biti dobro termički obrađeni
- apsolutno izbegavaju namirnice koje mogu da interaguju sa hemoterapijom
- hranu uvek da imaju sa sobom i stalno pomalo grickaju
- uživaju u raznovrsnoj ishrani, bojama, teksturama
- ako se jave nuspojave kao što su mučnina, povraćanje ili druge birajte visokoenergetsku i
nutritivnu tečnu hranu - tokom primanja hemoterapije najbolje je jesti lakšu hranu – supe, kuvano meso, beli pirinać,
kuvano povrće, pečena jabuka, kompoti… Po prestanku terapije uzimati kiselomlečne namirnice
kako bi se vratila izgubljena flora u crevima, probiotici i prebiotici i onda od 5. dana pojačavati
ishranu - osobe sa ranicama u ustima bi trebalo da jedu meku hranu
- savetujte se sa onkologom ili onkološkim dijetetičarem u vezi sa ishranom i suplementacijom
- ne sme se gubiti na težini!
- smejte se jer osmeh leči
Kako je pandemija uticala na mentalno zdravlje onkoloških bolesnika?
Nezaobilazna tema je svakako i pandemija covid 19, koja je, po rečima Sandre Bijelac, uticala na onkološke bolesnike, kao i na sve nas.
– Imala bih hrabrost da kažem da su se oni možda i bolje nosili na neizvesnošću, nemanjem kontrole nad dužinom trajanja i ishodom bolesti, jer su kroz sve to već prošli tj. imali sopstveno neprijatno iskustvo. Stah je više bio usmeren ka nedostatku medicinske nege vezane za onkološku bolest nego za pandemiju. Onkološki pacijenti imaju svoj ritam i rutinu koji nama ostalima nedostaje. Imaju svoje izvore podrške u, i izvan sebe. Već imaju određene prioritete i istančane mehanizme bivstvovanja izvan naših „površnih“. Jedna moja pacijentkinja, kada je izbila masovna histerija oko pandemije, sa olakšanjem je rekla:“Sad mi je lakše, nikome ne moram da objašnjavam kako se osećam – sada svi znaju“ – kaže sagovornica eKlinike.
