Svi ponekad lažu, ali patološko laganje nije što i obična laž: Neki ozbiljni lažovi ne prepoznaju se odmah

Svi ljudi ponekad lažu. Nekada da bi izbegli neprijatnost, nekada da bi zaštitili sebe ili drugoga, a nekada zbog sasvim konkretne koristi. Međutim, postoji oblik laganja u kojem korist nije ni jasna ni očigledna, priče postaju sve složenije, a jedna neistina povlači drugu. U stručnoj literaturi ovaj fenomen poznat je kao patološko laganje ili pseudologia fantastica.

Kada jedna laž počne da „rađa“ druge

Jedna laž sama po sebi ne čini nekoga patološkim lažovom. Upravo je to jedna od najvažnijih stvari koje treba razjasniti kada govorimo o ovom fenomenu.

Kod uobičajenog laganja uglavnom postoji prepoznatljiv cilj: osoba želi da izbegne kaznu, dobije neku korist, ostavi bolji utisak ili sakrije nešto što ne želi da drugi saznaju. Kod patološkog laganja slika može biti znatno komplikovanija. Izmišljene priče mogu da postanu dugotrajne, razrađene i utkane u stvarne događaje, a neposredna korist od njih ponekad uopšte nije očigledna.

Jedno od zanimljivijih istraživanja patološkog laganja sproveli su psiholozi Drew Curtis i Christian Hart. U istraživanju u kojem su 623 osobe završile ispitivanje, 13 odsto učesnika navelo je da su sebe smatrali patološkim lažovima ili da su ih tako opisivali drugi, uz obrazac brojnih laži tokom dana koji je trajao duže od šest meseci. Autori su uočili još nešto važno: kod ljudi sa ovim obrascem laganje je opisivano kao kompulzivno, a početna laž često je vodila ka novim lažima. Drugim rečima, čovek više ne izgovara samo jednu neistinu da bi rešio određenu situaciju. Mora da izmisli sledeću kako bi održao prethodnu, pa zatim još jednu kako se čitava konstrukcija ne bi srušila.

Posledice nisu bile samo neprijatnost kada istina izađe na videlo. U istoj studiji osobe sa obrascem patološkog laganja prijavljivale su više psihološke patnje i više problema u svakodnevnom funkcionisanju. Naročito su bili pogođeni međuljudski odnosi, ali su registrovani i problemi na poslu, sa finansijama i u pravnim situacijama.

Kako izgledaju priče patološkog lažova

To ne moraju da budu potpuno neverovatne priče. Naprotiv - jedna od karakteristika pseudologia fantastica jeste da izmišljena priča može da bude izgrađena oko dela istine. Osoba, na primer, jeste radila u određenoj kompaniji, ali svoju poziciju i uspehe dramatično uveličava. Poznaje neku osobu, ali odnos predstavlja kao mnogo prisniji nego što jeste. Imala je zdravstveni problem, ali njegova težina, tok ili posledice vremenom dobijaju sasvim drugačije razmere.

U klasičnom stručnom opisu ovog fenomena upravo se navodi da priče često nisu potpuno neverovatne, već imaju „jezgro“ stvarnosti. Mogu trajati godinama i često osobu predstavljaju kao izuzetno uspešnu, važnu, požrtvovanu ili, sa druge strane, kao žrtvu neobičnih i dramatičnih okolnosti. Zbog toga patološko laganje ponekad može dugo ostati neprepoznato.

Šta pokazuju novija naučna saznanja?

Nedavni sistematski pregled literature analizirao je 34 objavljena rada sa ukupno 55 opisanih slučajeva pseudologia fantastica. Iako je broj slučajeva mali i zato rezultate treba tumačiti oprezno, nalazi daju zanimljiv uvid u sadržaj ovih neistina. U analiziranim slučajevima čak 67,3 odsto uključivalo je laži povezane sa zdravljem, dok su izmišljotine o obrazovanju ili profesionalnom životu zabeležene u 43,6 odsto slučajeva.

Među opisanim motivima bili su veličanje sopstvene ličnosti u 38,2 odsto slučajeva i potreba za pažnjom u 36,4 odsto. U 29,1 odsto slučajeva pojavljivalo se preuzimanje uloge bolesnika. Ovi podaci, međutim, ne znače da se na osnovu jedne dramatične priče ili nekoliko otkrivenih laži nekome može postaviti psihijatrijska „dijagnoza“.

Da li patološki lažov zna da laže

Ovo je možda i najintrigantnije pitanje. Patološko laganje ne treba poistovećivati sa deluzijama, odnosno čvrstim pogrešnim uverenjima koja se mogu pojaviti kod određenih psihijatrijskih poremećaja. Kod pseudologia fantastica granica između svesnog izmišljanja i doživljaja sopstvene priče može da bude složena. Osoba može toliko dugo ponavljati i nadograđivati svoju verziju događaja da ona postaje važan deo slike koju ima o sebi.

Ipak, istorijski klinički opisi ukazuju na važnu razliku: kada se suoči sa nedvosmislenim dokazima, osoba sa pseudologia fantastica može da prizna da priča nije istinita. Kod deluzije, nasuprot tome, osoba ostaje čvrsto uverena u svoje verovanje uprkos dokazima koji mu protivreče.

Zato rečenica „on toliko laže da je počeo da veruje u sopstvene laži“ može zvučati poznato iz svakodnevnog života, ali sa stručnog stanovišta nije dovoljna za zaključak šta se sa tom osobom zaista događa.

Patološko laganje nije zvanična samostalna dijagnoza

Još jedna važna činjenica često se izgubi u popularnim tekstovima o ovoj temi: patološko laganje nema status zasebnog psihijatrijskog poremećaja u glavnim savremenim dijagnostičkim sistemima. To ne znači da fenomen ne postoji. Patološko laganje opisuje se u psihijatrijskoj literaturi duže od jednog veka, a istraživači i dalje raspravljaju o tome da li bi trebalo da dobije jasnije definisane dijagnostičke kriterijume.

Može da se pojavljuje uz različita psihička stanja i poremećaje, ali nije opravdano zaključiti da svaka osoba koja često laže ima poremećaj ličnosti. U novijem sistematskom pregledu, među 55 analiziranih slučajeva najčešće su registrovani poremećaji ličnosti iz klastera B, kod 25,5 odsto slučajeva. Depresivni poremećaji i poremećaji povezani sa traumom zabeleženi su svaki kod 16,4 odsto slučajeva.

To istovremeno pokazuje koliko je pogrešno automatski izjednačiti patološko laganje sa jednom određenom dijagnozom.

Šta se događa kada otkrijemo da nas bliska osoba stalno laže

Za partnera, prijatelja ili člana porodice možda je manje važno kako se ovaj fenomen stručno naziva, a mnogo važnije šta stalne laži rade odnosu. Najčešća žrtva takvog ponašanja je poverenje. Kada se jedna velika neistina otkrije, čovek često počinje da preispituje i sve ono što joj je prethodilo: Ako ovo nije bilo istina, šta još nije? Da li su događaji kojih se sećam zaista izgledali tako? Mogu li da verujem bilo čemu što mi ta osoba kaže?

Upravo zato posledice hroničnog laganja mogu biti ozbiljne čak i kada iza njega ne postoji materijalna prevara. Odnos postaje prostor stalnog proveravanja, sumnje i traženja dokaza, a to vremenom može da ga potpuno iscrpi. Razumevanje da iza nečijeg ponašanja možda postoji psihološki problem ne znači da drugi ljudi moraju da prihvate njegove posledice.

Može li patološko laganje da se leči

Ne postoji jedna terapija namenjena isključivo „patološkom laganju“, između ostalog zato što ono nije definisano kao zaseban poremećaj.

Prvi zadatak stručnjaka jeste da utvrdi šta se nalazi iza takvog ponašanja i da li postoje druga psihička stanja koja zahtevaju lečenje. Psihoterapijski pristupi, uključujući kognitivno -bihejvioralne tehnike mogu da budu deo tretmana, dok se lekovi ne koriste da bi „zaustavili laganje“, već mogu da budu indikovani kada postoje pridružena stanja poput depresije ili anksioznosti.

Poseban problem je što promena teško može početi ukoliko osoba ne vidi sopstveno ponašanje kao problematično. A možda upravo tu leži najvažnija razlika između povremene ljudske laži i obrasca koji postaje patološki: nije presudno samo koliko puta je neko slagao, već da li je laganje postalo način života koji više ne služi osobi, već počinje da upravlja njome.

(eKlinika.rs)