Da li ste stalno u žurbi? Psihoterapeut upozorava na stanje „hronične hitnosti" koje iscrpljuje organizam

Da li hvatate sebe kako se krećete, radite, jedete, pa čak i odmarate kao da negde kasnite, iako za to nema nikakvog realnog razloga? Kada telo i um nauče da je odmor opasan, a produktivnost jedini izvor sigurnosti, nervni sistem ostaje trajno u režimu „bori se ili beži”. Pa, kako da prepoznate i prevaziđete ovaj tihi izvor pregorevanja.

Mentalno stanje u kojem se organizam ponaša kao da je u neposrednoj opasnosti

Ovaj fenomen, poznat kao stanje hronične hitnosti (urgency state), predstavlja mentalno stanje u kojem se organizam ponaša kao da je u neposrednoj opasnosti, čak i kada je sve potpuno u redu. Psihoterapeut Erica Schwartzberg ga opisuje ga kao „unutrašnje zujanje” - stalni, tihi glas koji nas tera da radimo brže, postignemo više i ostanemo mentalno okupirani. Rezultat je konstantno preopterećenje vegetativnog nervnog sistema, slično računaru koji godinama radi bez gašenja.

Preporučujemo

Patofiziologija „kulta žurbe": Kako mozak sabotira odmor?

Prema rečima Schwartzbergove, stanje hitnosti, stanje stalno sam u žurbi, nastaje kada telo i um usvoje disfunkcionalno uverenje: odmor je opasan, a produktivnost je sigurna i društveno nagrađena. Ovaj obrazac se najčešće razvija u detinjstvu kroz porodične i školske obrasce, a kasnije se učvršćuje pod pritiskom savremene poslovne kulture koja glorifikuje hiperproduktivnost.

- Problem je u tome što se ova navika, u početku gotovo nevidljiva, vremenom ispreplete sa našom ličnošću. Više ne kažemo „pod stresom sam”, već objašnjavamo „ja sam jednostavno takva osoba”, ne shvatajući da stanje stalne uzbune u kojem živimo nije prirodno niti funkcionalno -  objašnjava Erica Schwartzberg.

Fiziološke posledice hronične aktivacije simpatičkog nervnog sistema

Konstantan život pod pritiskom hitnosti ima ozbiljne neurofiziološke implikacije:

Snažna aktivacija simpatičkog sistema: Simpatički nervni sistem, odgovoran za reakciju „bori se ili beži” (fight-or-flight), ostaje trajno uključen

Pomeranje homeostatskog praga: Telo se kalibriše na visok nivo napetosti. Vremenom, organizam prestaje da prepoznaje stres kao stres jer on postaje nova homeostatska norma

Kasna somatizacija: Mnogi pacijenti ne shvataju da su na ivici potpunog sagorevanja (burnout) sve dok ne dođe do somatskog ili psihološkog sloma.

Klinički znaci toksične hitnosti i preopterećenja su:

• Hronični poremećaji spavanja i nesanica
• Bruksizam (nesvesno stiskanje vilice ili škrgutanje zubima).
• Nemogućnost opuštanja tokom slobodnog vremena (odmor se doživljava kao „gubljenje vremena").
• Obavljanje prijatnih aktivnosti (hobija, druženja) kao da su obaveze sa liste zadataka
• Sklonost ka multitaskingu bez realne potrebe (proveravanje e-mail pošte tokom gledanja filma ili ručka).

Izlazak iz stanja hronične hitnosti: Terapeutske preporuke

Kako bi se nervni sistem vratio u stanje ravnoteže (homeostaze) i aktivirao parasimpatički sistem (odgovoran za odmor i varenje), psihoterapeutkinja predlaže nekoliko praktičnih i klinički efikasnih koraka:

1. Somatsko usporavanje (Mindfulness u akciji)

Prvi korak je prepoznavanje sopstvene brzine i svesno usporavanje fizičkih pokreta.

Primer: Probajte da svesno sporije kucate na tastaturi ili zakopčavate kaput, bez žurbe. Usporavanje tela šalje direktan inhibitorni signal nervnom sistemu da opasnost ne postoji.

2. Monoprocesiranje (Single-tasking)

Iako deluje jednostavno, fokusiranje na samo jednu aktivnost je izuzetno moćan neurološki alat za smirivanje napetosti.

Primer: Kada pijete kafu, samo pijte kafu. Kada ručate, nemojte odgovarati na poruke niti čitati vesti.

3. Kognitivno restrukturiranje pojma hitnosti

Pacijenti moraju da nauče da naprave jasnu distinkciju između stvarne, objektivne hitnosti i internalizovanog pritiska.

- Moramo da razumemo da ne zaslužuje sve u životu istu hitnu reakciju. Poslovni mejl nije isto što i požarni alarm. Napuštanje stanja hitnosti znači prekinuti doživljaj života kao testa izdržljivosti i vratiti sebi legitimno pravo da ne budemo uvek dostupni i uključeni - poručuje Schwartzberg.

(eKlinika.rs)