Jedna stvar može da smiri i najteži razgovor: Evo šta treba da uradimo pre nego što kažemo „smiri se“

Kada je neko ljut, uplašen ili povređen, instinkt nam često govori da ga razuverimo, ponudimo savet ili objasnimo zašto nije u pravu. Upravo tada možemo da napravimo grešku koja dodatno pojačava emocije.

Šta je emocionalna validacija i za koje situacije je karakteristična? 

„Nije to tako strašno“, „Preteruješ“, „Smiri se“, „Nemoj da se nerviraš“ - ove rečenice obično izgovaramo sa dobrom namerom. Želimo da utešimo osobu, smanjimo problem ili što pre pronađemo rešenje. Ali, kada je neko preplavljen emocijama, takav odgovor može da ima potpuno suprotan efekat. Umesto smirivanja, osoba može još snažnije da brani svoj stav jer dobija utisak da njena osećanja nisu shvaćena ozbiljno.

Postoji drugačiji način komunikacije: prvo pokušavamo da razumemo i priznamo emocionalno iskustvo druge osobe, a tek zatim prelazimo na savet, objašnjenje ili rešavanje problema. U psihologiji se ovaj postupak naziva emocionalna validacija.

Zašto „smiri se“ često ne pomaže osobi koja je već uznemirena

Kada je neko veoma ljut, uplašen ili povređen, prirodna reakcija može da bude pokušaj da mu dokažemo da situacija nije toliko loša koliko mu se čini. Problem je što osoba tada može da stekne utisak da pokušavamo da osporimo ono što oseća. Rečenica „Nema razloga da se toliko nerviraš“ može da zvuči sasvim racionalno onome ko je izgovara. Uznemirena osoba, međutim, može da je čuje kao: „Nemaš pravo da se ovako osećaš.“

Zbog toga je ponekad korisnije da prvo kažemo:

„Vidim koliko te je ovo uznemirilo.“

„Razumem zašto ti je ovo važno.“

„Deluje mi da si se u ovoj situaciji osećao bespomoćno.“

Time ne potvrđujemo da je druga osoba objektivno u pravu. Potvrđujemo da je njena emocionalna reakcija stvarna.

Razumevanje ne znači da moramo da se složimo

Ovo je jedna od najvažnijih razlika. Prihvatanje nečijih osećanja nije isto što i odobravanje njegovog ponašanja, odluka ili zaključaka. Možemo, na primer, da razumemo da je neko veoma ljut, a da istovremeno smatramo da nema pravo da vređa druge. Možemo da razumemo strah deteta od škole, a da dete ipak mora da ode na čas. Možemo da razumemo zašto je partner povređen, a da se i dalje ne slažemo sa njegovim tumačenjem događaja.

Poruka zapravo glasi: „Ne moram da mislim isto što i ti da bih razumeo kako se osećaš.“

Upravo ta razlika može da promeni tok konflikta.

Ova tehnika ima važno mesto i u psihoterapiji

Emocionalna validacija nije samo komunikacioni trik. Ona ima važno mesto u dijalektičko-bihevioralnoj terapiji (DBT), psihoterapijskom pristupu koji se, između ostalog, bavi regulacijom intenzivnih emocija. DBT kombinuje dva naizgled suprotna principa - prihvatanje trenutnog iskustva i potrebu za promenom određenog ponašanja.

Drugim rečima, moguće je da nekome poručimo: „Razumem zašto se tako osećaš“, a da zatim razgovaramo o tome šta može drugačije da uradi.

Istraživanja interpersonalne emocionalne regulacije ukazuju i na to da način na koji drugi ljudi reaguju na naše emocije može da utiče na njihov dalji intenzitet. Kada se osoba oseća saslušano i shvaćeno, otvara se više prostora za razgovor o problemu i mogućim rešenjima.

Najčešća greška događa se odmah posle rečenice „Razumem te“

Mnogi ljudi intuitivno koriste ovaj način komunikacije, ali ga ponište već sledećom rečenicom.

„Razumem da si ljut, ali nemaš razloga da budeš.“

„Shvatam da ti je teško, ali trebalo je drugačije da postupiš.“

„Razumem da si zabrinut, ali samo razmišljaš negativno.“

Sve što je rečeno pre reči „ali“ tada lako gubi značaj. Još jedna česta greška jeste prebrzo rešavanje problema. Čujemo da je nekome teško i odmah počinjemo da nudimo savete. Ponekad osobi u tom trenutku nije potrebno rešenje. Potrebno joj je nekoliko minuta da oseti da je neko zaista čuo šta govori.

Pet koraka koji mogu da promene težak razgovor

Prvi korak je puna pažnja. To znači da ne gledamo telefon, ne pripremamo odgovor dok druga osoba govori i ne prekidamo je čim pomislimo da znamo šta želi da kaže. Drugi korak je da svojim rečima proverimo šta smo razumeli: „Ako sam te dobro razumeo, najviše te je pogodilo to što te niko nije pitao za mišljenje.“ Treći je pokušaj da prepoznamo emociju koja stoji iza reči: „Deluje mi da te je to baš razočaralo.“

Četvrti korak jeste prihvatanje činjenice da emocija postoji, čak i kada situaciju vidimo drugačije. Tek nakon toga dolazi peti korak - razgovor o tome šta može da se uradi.

Zašto je ovo posebno važno u razgovoru sa tinejdžerima

Roditelji često pokušavaju da poprave situaciju tako što tinejdžeru objašnjavaju zašto pogrešno procenjuje problem. Ako kaže da ga nastavnik ne poštuje, odgovor može da bude: „Ma sigurno nije tako mislio.“ Ako se posvađao sa prijateljem: „Pomirićete se sutra.“ Ako je uznemiren zbog ocene: „Nije kraj sveta.“

Sve ove rečenice možda jesu racionalne, ali preskaču ono što tinejdžer u tom trenutku oseća.

Drugačiji početak razgovora bio bi:

„Vidim da te je ovo baš pogodilo.“

„Teško ti je jer imaš osećaj da nemaš nikakvu kontrolu nad situacijom.“

„Razumem zašto ti je to važno.“

Tek kada se emocija smiri, razgovor o činjenicama i mogućim rešenjima može da bude mnogo produktivniji.

Isto pravilo važi i za partnerske svađe

Tokom konflikta sa partnerom gotovo instinktivno pokušavamo da dokažemo svoju verziju događaja. Problem je što druga osoba u tom trenutku radi isto. Tako nastaju dva paralelna razgovora u kojima niko zapravo ne sluša.

Umesto trenutnog kontraargumenta, korisnije može da bude: „Jasno mi je da ti je ovo veoma važno i želim da razumem šta te je najviše povredilo.“

To nije priznanje krivice niti odustajanje od sopstvenog stava. To je pokušaj da se smanji emocionalna temperatura razgovora kako bi obe strane uopšte mogle da razgovaraju o problemu.

I govor tela može da pokaže da se tenzija smanjuje

Nije važno samo ono što govorimo. Ton glasa, izraz lica, položaj tela i način na koji slušamo mogu da prenesu potpuno drugačiju poruku od naših reči. Zato tokom teškog razgovora vredi obratiti pažnju na promene kod druge osobe. Sporiji govor, manje napeti pokreti, opuštenije držanje tela i smireniji ton mogu da budu znaci da emocionalna napetost popušta.

To je često bolji trenutak za pitanje: „Hoćeš da zajedno razmislimo šta sada možeš da uradiš?“

Postoji još jednostavniji način da proverimo šta je osobi potrebno. Možemo da pitamo:

„Da li želiš da te samo saslušam ili želiš da zajedno tražimo rešenje?“

To pitanje razdvaja dve stvari koje često mešamo - emocionalnu podršku i rešavanje problema. Nekada će osobi biti potreban savet. Nekada će već znati šta treba da uradi. A ponekad će joj biti dovoljno da neko nekoliko minuta ostane uz nju bez pokušaja da popravi situaciju.

Nije cilj da pobedimo u razgovoru

U teškim razgovorima često pokušavamo da pronađemo pravu rečenicu kojom ćemo dokazati da smo u pravu. Međutim, kada su emocije intenzivne, korisnije može da bude nešto mnogo jednostavnije - da pokažemo da smo razumeli šta druga osoba doživljava. To ne znači da prihvatamo neprihvatljivo ponašanje, odustajemo od granica ili se slažemo sa svime što čujemo.

Znači samo da prvo priznajemo emociju, a tek onda pokušavamo da rešimo problem.

Ponekad upravo tih nekoliko minuta slušanja odlučuje da li će se težak razgovor pretvoriti u još veću svađu ili u razgovor iz kojeg obe strane mogu da izađu mirnije.

(eKlinika.rs)