Toksična veza je termin koji je sve popularniji ne samo u psihologiji već i u svakodnevnom životu. Kao toksične opisujemo ljude oko nas, isto važi i za odnose, a često ovaj termin upotrebljavamo i ako za njega nema osnova.
Šta je toksična veza i zašto je za nju potrebno dvoje
Termin „toksična veza“ prvi put je upotrebila Dr Lilian Glas, komunikolog i psiholog u svojoj knjizi „Toksični ljudi” (1995). Dr Glas je partnerski odnos sa prefiksom „toksičan“ definisala kao bilo koju vezu (odnos) između ljudi koji se međusobno ne podržavaju, gde postoji konflikt i u okviru kog jedna osoba nastoji da drugu omalovaži. Za toksičnu vezu je još karakteristično da, prema njenom opisu, „postoji nadmetanje, nepoštovanje i manjak kohezivnosti“.
U toksičnoj vezi obe osobe pokazuju ponašanja koja nisu zdrava i tretiraju jedno drugo bez poštovanja, dakle, za održavanje ovakve veze je potrebno dvoje. Ovako opisan i postojeći odnos nije štetan emocionalno i psihološki samo za par koji odnos gradi i živi, već i za okruženje. Usponi i padovi su karakteristični za sve veze, ali je toksična takva da su neprijatnosti konstantne, pa crpe energiju učesnika do te mere da je jasno da je u njoj više loših nego dobrih momenata.
Međuljudski odnosi su komplikovani, ništa dobro se neće desiti samo od sebe
Iako bi ova tvrdnja mogla da zazvuči kao fraza i nešto što bi bilo sasvim normalno a ne da na to pažnju treba da skrene stručno lice, u razgovoru za eKlinika portal, porodični psihoterapeut Radmila Bojović Vulić kaže da su stvari samo naizgled jednostavne.
– Međuljudski odnosi, a to važi i za porodične su komplikovani. Kada sve ide dobro, ne ide „samo od sebe“ već je posledica toga što su se ljudi u odnosima potrudili. Veoma često ljude koji đođu sa nekim problemom podsetim da jedino korov cveta spontano, a da sve što treba da da neki plod i da napreduje mora da se neguje, zaliva, da se u to ulaže. Što se tiče izbora partnera, koji umnogome određuje porodične odnose, transgeneracijski je to kroz vekove nekako bila ipak više stvar porodične kontrole i odluke, nego samostalna volja, neuporedivo veća je bila uloga porodice u smeru povezivanja sa partnerom, odnosno supružnikom. U današnje vreme taj izbor je relativno slobodan (mada ne možemo reći da je ikada apsolutno slobodan), zreli mladi ljudi imaju neke svoje prioritete koji se često dosta razlikuju od porodičnih, kao i u odnosu na prethodne generacije
Toksična veza, komunikacija, nerazumevanje i „cut off“ – šta je to?
Ukoliko je odnos između dece i roditelja takav da počiva na otvorenosti, iskrenosti, toleranciji i poštovanju, onda lomovi, pa i problematične stvari kada se dese ne moraju da budu veliki. Kada se desi i nešto kao što je toksična veza, jednostavno mora da se razgovara o tome, naglašava psihoterapeut i dodaje:
– To je apsolutno jedini način da se dođe do minimuma zajedničkih sadržalaca i nečega oko čega vrednosti mogu da se pomire. Kada je komunikacija loša a odnosi nategnuti i nedovoljno bliski, može da dođe produbljivanja. Posledice su neodobravanje, odbacivanje, konflikt koji teško može da se razreši bez nečega što se unajmanje sistemskoj porodičnoj terapiji zove „cut off“, ili prekid. Prekid komunikacije je najmanje funkcionalan način za razrešenje konflikta i najdalje od rešenja problema – ako se komunikacija prekine, ništa nije rešeno. Svaki od aktera ostaje sa svojim intenzivnim osećanjima, koja onda „obavljaju“ jedan izolovani proces i produbljuju se. Konačno, dovode do toga da se čovek oseća sve lošije i lošije.
Izbor partnera, mišljenje roditelja i rešavanje stvari „na silu“
Izbor partnera je, uz izbor profesije, jedan od najvažnijih koji pravimo u životnom toku. Radmila Vulić Bojović podseća da posao možemo da menjamo, možemo i partnera, ali to, prema njenim rečima, ipak ostavlja dublje i složenije posledice. Naravno, ljudi koji su izvan odnosa (sa strane), uključujući roditelje, imaju pogled na potpuno drugačije aspekte veze nego neko ko je „unutra“. Tu se opet neminovno vraćamo na razgovor, otvoren, iskren, ali razgovor koji uvažava perspektivu drugog.
– Kada ste roditelj i ne slažete se sa izborom partnera vašeg deteta, možete da kažete mišljenje i svoj stav. Međutim, de facto – ništa ne možete da uradite po tom pitanju. Što vi više budete insistirali, to će najverovatnije vaše dete više braniti svoj izbor. Radi se o disfunkcionalnom obrascu kojim, pored potvrde svoje volje i samostalnosti iskazuje svoju lojalnost partneru. I generalno, sve što je u odnosu roditelji-deca na silu, na moranje, na uslovljavanje, po definiciji neće dati dobar rezultat u rešavanju problema i biće osuđeno na propast – upozorava sistemski porodični psihoterapeut sa višegodišnjim iskustvom.
Podrška roditelja i pravo na grešku
Kako smo i dalje duboko tradicionalno društvo i pored savremenih tehnoloških ali i nekih značajno društveno izmenjenih i sada prihvatljivih normi, sve se i dalje preslikava na život pojedinca. Tako se, na primer, instutucija braka često i dalje više ceni od interesa same jedinke, čoveka. Zamolili smo sagovornicu da prokomentariše i ovu perspektivu, kada se podrška roditelja praktično okrene protiv interesa pojedinca, na primer, u situaciji kada se ne odobrava razvod iako su osnovi za to postojeći.
– Moram da kažem da nisam saglasna sa onom čuvenom izrekom da „sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve koje su nesrećne nesrećne su na svoj način“. Sve srećne porodice su najverovatnij našle neki svoj način kako funkcionišu i ono što ih čini srećnim je upravo ta njihova jedinstvenost. Važno je da u jednom odnosu napreduju obe strane. Roditelji imaju svoje mišljenje i treba da ga imaju, ali je važnije od toga da deci treba dati pravo i da pogreše. Veliki broj problema nastaje iz nečijeg osećaja da mu nije dozvoljena greška, da se teži nekakvom savršenstvu. Nije niti retko niti strašno pogrešiti u izboru partnera. Suština je da se osećamo stabilno i sigurno, da imamo podršku, pa onda možemo neki svoj izbor za koji se ispostavilo da nije bio dobar i da promenimo – savetuje Vulić Bojović.
Zašto se često okrećemo jedni drugima kada su okolnosti dramatične i bežimo od suštine
Istina je, naglašava naša sagovornica, iako se pandemije covid 19 danas sećaju samo oni koji su preživeli ozbiljnije zdravstvene posledice ili izgubili nekoga, da smo se ipak nekako više okrenuli i sebi i jedni drugima. Ispostavilo se, kaže, Bojović Vulić, da je neočekivana situacija rezultirala i jednom vrstom trijaže.
– Naime, jasno se videlo ko na koga zaista može da računa. U normalnom funkcionisanju, pre pandemije, podrazumeli smo da se stvari odvijaju na određeni način i nismo ih dovodili u pitanje. Kada je krenuo „lokdaun“, nastupila zdravstvena ugroženost i strah, odjednom smo lako stavili sa strane veliki deo nekih usputnih stvari koje nam pune svakodnevni život i bili smo upućeni na suštinu, a to su odnosi sa bliskim ljudima sa kojima i uz koje živimo. To je nešto što bi inače trebalo da bude fokus, ne samo kada su okolnosti vanredne ili dramatične – podseća Radmila Vulić Bojović.
