Svaka nova generacija dece slabija je u odnosu na prethodne, konstatuju stručnjaci, a bez obzira na tehnološke inovacije i promene u načinu života i sistemu obrazovanja, raste procenat mališana koji su za školu doslovno nesposobni. Zašto se o tome kod nas ne govori? Šta mogu da urade roditelji, a šta učitelji i nastavnici da se ova realnost promeni, da deca u školi budu zadovoljnija, srećnija i sa što manje stresa?
Gradska deca imaju smanjenje kognitivnih sposobnosti: Alarmantne brojke u regionu, za Srbiju nema podataka
Profesor dr Ranko Rajović je specijalista interne medicine, neuroendokrinolog i autor NTC sistema učenja koji se primenjuje u više od 20 država Evrope. Ovaj program u 7 zemalja ima akreditaciju ministarstva obrazovanja. Sagovornik eKlinika portala je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru i ekspert EHF-a (European handball federation) za neuronauke u sportu. Autor je više od 20 knjiga, priručnika i igara za celoviti razvoj deteta. Osnivač je društva Mensa Srbije, dugogodišnji član i predsednik Komiteta međunarodne Mense za darovitu decu.
Gotovo svakodnevno profesor upozorava na sve primetnije probleme „novog doba“ koji se reflektuju na najmlađe (kašnjenje u neuromotornom razvoju, nedoumice sa vaspitanjem i obrazovanjem, lošiji rezultati u školi…), ali i ističe sve značajniju ulogu neuronauke u proučavanju ovih fenomena. Nedavno je na tribini Humanitarne organizacije „Kosovsko pomoravlje“ pod nazivom „Neću brigu, hoću igru i knjigu“, ponovio da deca iz gradskih sredina na snimcima koje je sada moguće napraviti jer ranije nije bilo adekvatnih uređaja za tu vrstu naučnih dokaza, sve više pokazuju smanjenje dubokih regija mozga. Ovo, kako je naglasio profesor Rajović, praktično znači da svaka nova generacija posebno gradske dece ima smanjenje kognitivnih sposobnosti.
Sve je više vrtićke, predškolske i školske dece sa problemima: Kako smo stigli do promena u dubokim regijama mozga
– Za Srbiju ne postoje podaci, a trebalo bi da se više priča o tome. Na primer, u Hrvatskoj prošle godine 4.000 učenika nije primljeno u prvi razred, nesposobni su za školu. To je 10 odsto generacije. Još 15 procenata dece je primljeno sa dodatnom podrškom. Godinama se govori da će biti bolje, a sve je gore. Dakle, imamo veliki problem. Niko da kaže koliko je takve dece u Srbiji. Na 1000 upisane dece, prema podacima iz jednog vrtića u Trsteniku, pre 20 godina je bilo njih tek nekolicina (dvoje, troje) sa nekim problemima u razvoju, pa je bila potrebna dodatna intervencija. Pre 10 godina – petnaestak, pre pet godina – trideset, četrdeset. A danas? Tri stotine. Jasno je da je svaka sledeća generacija sve lošija: ne mogu da sede, ne mogu da pišu, ne mogu da čitaju – kaže profesor Rajović, uz paralelu sa mališanima na Kosovu i Metohiji, koji godinama žive u enklavama, zapravo u getu.
Bez zalaženja na teren političkih okolnosti, profesor konstatuje da ta deca iako su lišena nekih od osnovnih prava (da se slobodno i bezbedno kreću, druže, školuju…), imaju za razliku od svojih vršnjaka iz gradskih sredina jednu veliku prednost – život i boravak u prirodi. Kod njih, naglasio je prof.dr Rajović, nema promena u dubokim regijama mozga.
Šta je najvažnije u procesu učenja i zašto deca sve manje vole školu: Uloga hormona, funkcionalno učenje i kanalisanje straha
Jedini motiv za dete je igra, potencira član tima zadužen za realizaciju akreditovanih stručnih NTC seminara za učitelje i za vaspitače i dodaje da su temelji neuronauke u tome precizni već duže od decenije. Dopamin je najvažniji za učenje jer fokusira mozak, podseća profesor dr Rajović, a kod dece do 12 godine on sazreva i dobija ovaj hormon uglavnom u toku igre:
– Mozak može sve da nauči. Ali, da bi se proces učenja odvijao kako treba potrebno je da se aktivira retikularna formacija, odnosno, da se stimuliše moždano stablo, koje pokreće ceo mozak. Do aktivacije dolazi kada je deci nešto interesantno, a to nije učenje napamet. Ono je prevaziđeno i njime ne pomažemo deci koju treba naučimo da misle tako što će koristiti funkcionalno znanje povezivanjem informacija. Danas je škola za decu stres, a on kod dece ne sme da postoji. Kada smo u Sloveniji u prvom razredu pitali učenike da li vole školu, svi ili 99 odsto dece je voli. U drugom skoro svi, u trećem je već 30 odsto ne voli, u četvrtom još više. Deca u školi pokazuju simptome akutnog stresa: lupa im srce, znoje se dlanovi… Kad je dete stalno u strahu i stresu pokreće se kortizol, aktiviraju se adrenalin i noradrenalin, mozak mu kao organ za preživljavanje poručuje da beži i da se spašava. A gde da beži dete i kome je onda do učenja? Struka treba da menja metode učenja. Tako ćemo naučiti decu da funkcionalno misle – poručuje poznati neuronaučnik.
Deca treba da nauče da ne mogu da dobiju sve: Roditelji su se pretvorili u bankomate
Još jedno poređenje između dece iz gradskih sredina i mališana koji žive u enklavama na Kosovu i Metohiji pravi profesor dr Ranko Rajović, i to na temu empatije. Spominje, međutim i neka prošla vremena i ulogu roditelja, a ponovo sve kroz zajednički imenitelj – dopamin.
Sa tribine na Učiteljskom fakultetu: Marija Vasić (Hum.organizacija Kosovsko Pomoravlje, prof.dr Ranko Rajović, prof.dr Vera Radović, Katarina Kojić) Foto. Humanitarna organizacija Kosovsko Pomoravlje
– Uprkos načinu života, deca u enklavama imaju više empatije od one u gradskim sredinama. Sa druge strane, gradskoj deci je sve dostupno, uglavnom i imaju sve. Setite se samo nekadašnjeg iščekivanja rođendana, na primer. To je dopamin, radost, sreća, odbojavali su se dani… Lepota detinjstva. Danas deca dobijaju poklone kao da im je rođendan svaki vikend. Ako ih naučimo da dobiju sve što požele, naviknu se na to. Gubi se prag tolerancije. Postaju centar sveta, ali i frustrirani i agresivni ako nešto ne dobiju. Dete treba da bude deo porodice sa svojim obavezama, a roditelji nisu bankomati čija je uloga samo da ispunjavaju dečje želje. To je velika greška – oštar je stručnjak, uz ogradu da o tome više treba pitati psihologe.
Uloga roditelja u poštovanju autoriteta učitelja
Umesto toga, dodaje prof.dr Rajović, roditelji bi trebalo uz mnogo ljubavi i razumevanja ali i discipline da deci postave granice. Prosto, kako kaže, ne može dete da komanduje – mora da se zna šta je roditelj i koja je njegova uloga.
Međutim, ne propušta priliku da naglasi da u procesu gubljenja autoriteta učiteljskog i nastavničkog kadra i roditelji igraju značajnu ulogu.
– Deo krivice za to sigurno pripada roditeljima. Treba da izbegavaju da pred decom govore loše o učiteljima i nastavnicima. Veliki su pritisci da se ocene koriguju, poklanjaju, traži se petica iako dete ne zna ni za trojku. Tema je kompleksna i velika, a njen deo su i međusobni odnosi i uticaj mame i tate. Ne bi trebalo da bude ni po maminom, ni po tatinom. Autoritet mora da se gradi, ali i da se čuva – naglašava profesor dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, neuroendokrinolog i autor NTC sistema učenja.
