Može li da se vrati izgubljeno poverenje u nekom odnosu: Izvinjenje nije dovoljno ako nema jedne važne stvari

Poverenje se ne gubi samo zbog prevare, velike laži ili jednog dramatičnog događaja koji zauvek promeni odnos dvoje ljudi. Mogu da ga naruše ponovljena neispunjena obećanja, prikrivanje istine, emocionalna nedostupnost i ponašanje zbog kojeg počinjemo da sumnjamo u osobu na koju smo se oslanjali. Kada se to dogodi, pitanje nije samo možemo li nekome da oprostimo, već možemo li ponovo da se osećamo dovoljno sigurno da mu verujemo.

Izvinjenje može da pomogne, ali... 

Izgubljeno poverenje može da promeni način na koji tumačimo čak i sasvim obične postupke druge osobe. Ono što ranije nije izazivalo sumnju sada može da pokrene preispitivanje, proveravanje i strah da će se povreda ponoviti. Zbog toga obnavljanje poverenja nije trenutak u kojem odlučujemo da je sve oprošteno, već proces tokom kojeg procenjujemo da li se druga osoba ponovo ponaša kao neko na koga možemo da se oslonimo.

Naučna istraživanja pokazuju da izvinjenje može da pomogne, ali i da ono samo po sebi nije garancija da će se poverenje vratiti. Važni su vrsta povrede, istorija odnosa, ponašanje osobe koja je poverenje narušila i emocionalna reakcija povređene strane. Zato dve osobe mogu da dožive naizgled sličnu izdaju, a da njihov put ka ponovnom uspostavljanju poverenja izgleda potpuno drugačije.

Zašto gubitak poverenja toliko menja odnos

Poverenje nam omogućava da prihvatimo određenu ranjivost jer očekujemo da druga osoba neće namerno iskoristiti tu ranjivost protiv nas. Kada partner, prijatelj ili druga bliska osoba prekrši takvo očekivanje, ne dovodimo u pitanje samo jedan njen postupak. Počinjemo da preispitujemo i sopstvenu procenu te osobe, prethodne događaje i ono što smo do tada smatrali sigurnim.

Posle izdaje zato se često javlja potreba da se događaji iz prošlosti ponovo analiziraju i da se traže znaci koji su možda ranije bili zanemareni. Rečenica, poruka ili neobično ponašanje koje nekada nije privuklo pažnju sada mogu da dobiju sasvim drugo značenje. Ovakvo preispitivanje može dodatno da oteža vraćanje osećaja sigurnosti u odnosu.

Važno je i šta je tačno narušeno, jer istraživači razlikuju povrede koje dovode u pitanje nečiju sposobnost od onih koje dovode u pitanje integritet. Greška, loša procena i neispunjeno obećanje zbog objektivnih okolnosti ne šalju istu poruku kao svesna laž ili prevara. Upravo priroda povrede može da utiče na to kako će osoba reagovati na pokušaj popravljanja odnosa.

Izvinjenje može da pomogne, ali reči nisu isto što i vraćeno poverenje

Iskreno izvinjenje predstavlja važan signal jer osoba koja ga upućuje priznaje da je svojim postupkom nanela štetu drugome. Eksperimentalna istraživanja pokazala su da izvinjenje posle povrede poverenja može da poveća spremnost ljudi da ponovo ukažu poverenje osobi koja ih je izneverila. Jedan od mogućih mehanizama jeste promena procene koliko je ta osoba ponovo vredna poverenja.

Ipak, izgovoreno „izvini“ ne briše automatski posledice onoga što se dogodilo. Istraživanje sa 221 učesnikom pokazalo je da su negativne emocije imale značajnu ulogu u načinu na koji je izvinjenje menjalo procenu pouzdanosti osobe koja je prekršila poverenje. Kod ljudi sa intenzivnijim negativnim emocijama izvinjenje nije na isti način poboljšalo percepciju pouzdanosti druge osobe.

Zbog toga insistiranje da povređena osoba odmah prihvati izvinjenje može da bude kontraproduktivno. Ona može da razume da se druga strana kaje, a da istovremeno još nije spremna da ponovo preuzme rizik koji poverenje podrazumeva. Oprostiti nekome, nastaviti odnos i ponovo mu verovati povezani su, ali nisu potpuno isti psihološki procesi.

Poverenje se ponovo gradi ponašanjem koje traje

Sistematski pregled istraživanja o obnavljanju poverenja u partnerskim odnosima posle izdaje izdvojio je nekoliko tema koje se ponavljaju u dostupnim studijama. Među njima su proaktivna transparentnost, odgovornost i kajanje, jasna komunikacija o razlozima izdaje i zajedničke aktivnosti partnera. Autori su analizirali 13 relevantnih radova, ali su upozorili i na ograničenja postojećih istraživanja, među kojima su mali uzorci i metodološke razlike.

Transparentnost u ovom kontekstu ne znači da jedna osoba zauvek mora da živi pod kontrolom druge. Njena važnost nalazi se u smanjivanju nesigurnosti koja nastaje kada je prethodno postojalo prikrivanje, laganje ili ponašanje koje je narušilo osećaj sigurnosti. Kada reči i postupci tokom vremena ponovo postanu usklađeni, povređena osoba dobija nove informacije na osnovu kojih procenjuje odnos.

Odgovornost takođe podrazumeva više od objašnjenja zbog čega se nešto dogodilo. Pokušaj da se krivica prebaci na okolnosti ili na povređenu osobu može dodatno da produbi već postojeće nepoverenje. Priznavanje sopstvenog postupka i promena ponašanja pružaju mnogo više informacija o budućnosti odnosa nego ponavljanje obećanja da se ista stvar više neće dogoditi.

Kada stalno proveravanje postane znak da poverenje još nije obnovljeno

Posle izdaje razumljiva je želja da se smanji mogućnost novog iznenađenja. Neko zato može češće da postavlja pitanja, traži dodatna objašnjenja ili obraća mnogo veću pažnju na ponašanje partnera. U određenoj fazi oporavka povećana potreba za informacijama može da predstavlja pokušaj ponovnog uspostavljanja osećaja sigurnosti.

Problem nastaje kada odnos dugoročno počne da funkcioniše isključivo preko kontrole, proveravanja i straha. Čitanje svake poruke, praćenje svakog kretanja ili neprekidno traženje dokaza da druga osoba govori istinu ne znače nužno da je poverenje obnovljeno. Naprotiv, mogu da pokažu da odnos još zavisi od spoljne provere jer unutrašnji osećaj sigurnosti nije vraćen.

Cilj obnavljanja poverenja zato nije da povređena osoba postane bolji istražitelj, već da vremenom više ne oseća stalnu potrebu za istragom. Do toga može da dođe kada iskustvo pokaže da druga osoba dosledno radi ono što govori i poštuje dogovorene granice. Ako se laži, skrivanje ili ista povređujuća ponašanja nastavljaju, nova iskustva ne pružaju osnovu na kojoj bi poverenje moglo ponovo da raste.

Nekada se poverenje obnovi, a nekada je zdravije prihvatiti da se odnos promenio

Ne postoji vremenski rok posle kojeg bi osoba „morala“ ponovo da veruje nekome ko ju je povredio. Poverenje ne može da se zahteva kao dokaz ljubavi, odanosti ili spremnosti na oproštaj. Ono se ponovo razvija kroz iskustvo, a za to su potrebni ponašanje koje uliva sigurnost i spremnost obe strane da učestvuju u procesu.

Moguće je i oprostiti nekome, a ipak zaključiti da više ne želimo isti odnos sa tom osobom. Oprost ne mora da podrazumeva ponovno uspostavljanje prethodnog nivoa bliskosti niti obavezu da se odnos nastavi. Granice posle ozbiljne povrede poverenja mogu da budu način na koji osoba štiti sopstveno emocionalno blagostanje.

Kada obe strane žele da sačuvaju odnos, razgovor sa psihologom ili partnerskim terapeutom može da pomogne u razumevanju obrazaca koji održavaju nepoverenje i konflikt. Stručna pomoć ne može da garantuje da će se poverenje vratiti niti treba da ima cilj da odnos opstane po svaku cenu. Suština je da se razjasne povreda, odgovornost, potrebe i granice, kako bi odluka o budućnosti odnosa mogla da se zasniva na jasnijoj slici onoga što se dogodilo.

(eKlinika.rs)