Postpartalna psihoza može da počne naglo: Simptomi koje porodica ne sme da previdi

Svedočenje psihijatra na suđenju majci optuženoj za smrt troje dece otvorilo je teško pitanje: koliko je zdravstvenih stručnjaka zaista osposobljeno da prepozna i leči postpartalnu psihozu.

Psihijatar sa više od dve decenije iskustva priznala je na sudu da nikada nije lečila ženu sa postpartalnom psihozom. Njeno svedočenje, izneto na suđenju Amerikanki Lindsay Clancy, optuženoj za smrt troje dece, ukazalo je na problem koji prevazilazi jedan sudski slučaj: postpartalna psihoza je retka, ozbiljna i još nedovoljno poznata čak i delu zdravstvenih stručnjaka.

Dr Alia Goodheart, koja je učestvovala u lečenju Lindsay Clancy tokom kratkog boravka u bolnici McLean, rekla je da kod nje nije uočila znake psihoze, niti je u trenutku otpusta procenila da predstavlja opasnost za sebe ili druge.

Lindsay Clancy izjasnila se da nije kriva za smrt svoje troje dece u januaru 2023. godine. Njena odbrana tvrdi da je u vreme tragedije imala postpartalnu psihozu i da zbog teškog psihičkog poremećaja nije bila krivično odgovorna. Tužilaštvo ne osporava da je imala probleme sa mentalnim zdravljem, ali smatra da su ubistva bila namerna i unapred isplanirana.

Suđenje je i dalje u toku, pa se na osnovu dosadašnjih svedočenja ne može donositi zaključak o krivici ili odgovornosti optužene.

Ipak, ovaj slučaj pokrenuo je važno pitanje: kako je moguće da psihijatar decenijama radi u uglednoj zdravstvenoj ustanovi, a da se nikada ne susretne sa postpartalnom psihozom?

Postpartalna psihoza nije isto što i postporođajna depresija

Postpartalna ili postporođajna psihoza pogađa približno jednu do dve žene na 1.000 porođaja. Simptomi se najčešće pojavljuju naglo, tokom prvih dana ili nedelja nakon rođenja deteta, a prema podacima britanske Nacionalne zdravstvene službe, posebno su česti u prve dve nedelje.

Reč je o psihijatrijskom hitnom stanju koje se jasno razlikuje i od postporođajne depresije i od prolazne emotivne osetljivosti poznate kao „baby blues”.

„Baby blues” se javlja kod velikog broja žena nakon porođaja i može da podrazumeva plačljivost, razdražljivost, umor i promene raspoloženja. Ove tegobe najčešće prolaze za nekoliko dana.

Postpartalna psihoza je, međutim, mnogo ozbiljnija. Žena može da izgubi kontakt sa stvarnošću, da čuje ili vidi ono što drugi ne čuju i ne vide, da razvije čvrsta ali netačna uverenja, postane izrazito zbunjena, uznemirena ili neobično aktivna.

Važno je naglasiti da nasilje nije obeležje ove bolesti. Većina žena sa postpartalnom psihozom nikoga ne povredi. Ipak, zbog poremećenog rasuđivanja i gubitka kontakta sa stvarnošću postoji opasnost po majku i dete, zbog čega je neophodno odmah potražiti stručnu pomoć.

Koji simptomi mogu da upozore na postpartalnu psihozu

Simptomi postpartalne psihoze mogu da se razviju za nekoliko sati ili dana. Porodica i zdravstveni radnici trebalo bi posebno da obrate pažnju na:

• halucinacije, odnosno kada žena čuje, vidi, oseća ili doživljava nešto što ne postoji
• sumanute ideje i uverenja koja nisu zasnovana na stvarnosti
• izraženu sumnjičavost i paranoju
• tešku zbunjenost i dezorijentaciju
• ekstremnu uznemirenost ili neuobičajenu aktivnost
• veoma ubrzan govor i tok misli
• nagle prelaze iz izrazito povišenog u depresivno raspoloženje
• nemogućnost spavanja, čak i kada beba spava i postoje uslovi za odmor
• neobično, rizično ili potpuno nekarakteristično ponašanje
• misli o samopovređivanju, smrti ili povređivanju deteta.

Simptomi mogu da osciliraju. Žena u jednom trenutku može da deluje smirenije i pribranije, a da se nekoliko sati kasnije njeno stanje naglo pogorša. Privremeno poboljšanje zato ne treba tumačiti kao dokaz da je opasnost prošla.

Problem je i to što osoba koja prolazi kroz psihotičnu epizodu često nije svesna da je bolesna. Zbog toga partner, članovi porodice ili prijatelji moraju da prepoznaju promene i preuzmu inicijativu u traženju pomoći.

Zašto se postpartalna psihoza ponekad ne prepozna na vreme

Brzina kojom se simptomi pojavljuju jedan je od glavnih razloga zbog kojih postpartalna psihoza može da ostane neprepoznata.

Prve nedelje posle porođaja obično su ispunjene nedostatkom sna, iscrpljenošću, hormonskim promenama i emotivnim oscilacijama. Zbog toga porodica, a ponekad i zdravstveni radnici, ozbiljne simptome mogu pogrešno da pripišu očekivanom umoru nove majke. Dodatni problem predstavlja mali broj stručnjaka posebno obučenih za reproduktivnu i perinatalnu psihijatriju. Zbog retkosti poremećaja, psihijatar opšte prakse može tokom čitave karijere da vidi veoma mali broj ovakvih pacijentkinja.

Svedočenje dr Alije Goodheart pokazalo je upravo to. Ona je rekla da tokom više od 20 godina rada nije lečila pacijentkinju sa postpartalnom psihozom.

To, međutim, ne znači da problem nije ozbiljan. Naprotiv, pokazuje koliko su važni dodatna edukacija, dobra saradnja ginekologa, psihijatara, izabranih lekara i patronažnih službi, kao i pravovremeno uključivanje porodice.

Ko ima povećan rizik

Postpartalna psihoza može da se javi i kod žene koja nikada ranije nije imala psihičke tegobe. Ipak, rizik nije kod svih jednak.

Veću verovatnoću imaju žene koje:

• imaju bipolarni poremećaj
• su ranije imale psihotičnu epizodu
• su već doživele postpartalnu psihozu nakon prethodnog porođaja
• u porodici imaju istoriju bipolarnog poremećaja ili postpartalne psihoze
• naglo prekinu propisanu psihijatrijsku terapiju
• prolaze kroz ozbiljan i produžen nedostatak sna.

Žene sa ovim faktorima rizika trebalo bi još tokom trudnoće da naprave plan sa psihijatrom, ginekologom i drugim članovima zdravstvenog tima. Plan treba da obuhvati praćenje nakon porođaja, zaštitu sna, podršku porodice, kao i procenu nastavka ili prilagođavanja terapije.

Psihijatrijski lekovi nikada ne bi smeli da se uvode, menjaju ili prekidaju na svoju ruku, ni tokom trudnoće ni posle porođaja.

Postpartalna psihoza uspešno se leči

Iako izgleda dramatično i može brzo da napreduje, postpartalna psihoza reaguje na odgovarajuće lečenje. Većina žena se uz pravovremenu terapiju potpuno oporavi.

Lečenje se najčešće sprovodi u bolnici i može da obuhvati antipsihotike, stabilizatore raspoloženja, lekove za smanjenje izražene uznemirenosti i nesanice, kao i druge postupke koje psihijatar proceni kao potrebne.

U jednoj studiji strukturisanog lečenja, koje je obuhvatilo postepenu primenu benzodiazepina, antipsihotika i litijuma, 98,4 odsto pacijentkinja postiglo je potpunu remisiju tokom prve tri faze terapije. Posle devet meseci, 79,7 odsto žena i dalje je bilo u remisiji.

Ovi rezultati šalju važnu poruku: postpartalna psihoza nije stanje bez izlaza. Najveća opasnost nastaje kada se simptomi ne prepoznaju, umanje ili pripišu uobičajenom umoru nakon porođaja.

Kada porodica mora odmah da reaguje

Iznenadna zbunjenost, halucinacije, paranoja, izrazita uznemirenost, potpuno odsustvo sna ili neobično ponašanje žene koja se nedavno porodila ne smeju da čekaju redovnu kontrolu.

Potrebno je odmah pozvati hitnu medicinsku pomoć ili otići u najbližu urgentnu ili psihijatrijsku službu. Ženu ne treba ostavljati samu, naročito ne sa bebom, sve dok je stručnjaci ne pregledaju i ne procene njeno stanje.

Sa njom ne treba raspravljati o tome da li su njena uverenja stvarna. Mnogo je važnije govoriti mirno, izbegavati sukob i što pre organizovati stručnu pomoć.

Posebno je važno reagovati ako žena govori da bi mogla da povredi sebe ili dete, čuje glasove koji joj nešto naređuju ili deluje kao da je potpuno izgubila kontakt sa stvarnošću.

Postpartalna psihoza nije slabost, loše majčinstvo niti nečiji izbor. To je ozbiljna bolest koja zahteva hitno lečenje. Pravovremena reakcija porodice i zdravstvenih radnika može da zaštiti i majku i dete, a uz odgovarajuću terapiju oporavak je moguć.

Jedna od važnih poruka ovog slučaja jeste da se težina psihičkog stanja ne može procenjivati samo prema tome kako žena izgleda i koliko uspešno obavlja svakodnevne obaveze. Lindsay Clancy je, prema svedočenjima, brinula o deci, odvodila ih na redovne preglede i okolini često delovala uobičajeno. Ipak, istovremeno je tražila pomoć zbog nesanice, anksioznosti, osećaja emocionalne utrnulosti i suicidalnih misli. Spoljašnja pribranost zato ne isključuje ozbiljnu psihičku krizu.

(eKlinika.rs/medicaldaily.com, ndtv.com)