Agorafobija nije samo strah od otvorenog prostora: Ovi simptomi mogu čoveka da zarobe u sopstvenom domu

Agorafobija se često pojednostavljeno opisuje kao strah od otvorenog prostora, ali ovaj anksiozni poremećaj mnogo je složeniji. Strah može da se pojavi u prevozu, prodavnici, bioskopu, gužvi, redu, na mostu ili na bilo kom mestu sa kojeg osoba veruje da ne bi mogla lako da pobegne ako joj pozli. U težim slučajevima izbegavanje postaje toliko izraženo da osoba sve ređe napušta svoj dom.

Od čega strahuju ljudi sa agorafobijom?

Čovek koji ima agorafobiju obično ne strahuje od samog tržnog centra, autobusa, ulice ili reda pred kasom. U središtu problema nalazi se strah od situacije u kojoj bi beg mogao da bude težak ili pomoć nedostupna ako se pojave panika, vrtoglavica, slabost ili drugi neprijatni simptomi. Zbog toga osoba počinje da izbegava upravo mesta na kojima očekuje takav scenario.

Preporučujemo

Agorafobija može značajno da ograniči svakodnevni život, posao, obrazovanje i društvene kontakte. Ipak, postoje efikasni načini lečenja, a kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) sa postepenim izlaganjem situacijama koje izazivaju strah ima važnu ulogu u terapiji. Klinička istraživanja pokazuju da kontrolisano izlaganje može da smanji agorafobično izbegavanje i druge simptome.

Agorafobija nije samo strah od velikih i otvorenih prostora

Naziv agorafobija potiče od grčkih reči koje se odnose na trg i strah, zbog čega je nastalo pojednostavljeno tumačenje da je reč samo o strahu od otvorenih prostora. Međutim, problem može da se pojavi u mnogo različitih situacija. Zajedničko im je uverenje osobe da bi iz njih bilo teško pobeći ili dobiti pomoć ako se pojave intenzivan strah i telesni simptomi.

Problematična mesta mogu da budu autobusi, vozovi, avioni, liftovi, prodavnice, tržni centri, bioskopi i druge zatvorene prostorije. Strah se može javiti i na parkingu, mostu, velikom trgu, u gužvi ili dok osoba čeka u redu. Nekome je posebno teško kada se izvan kuće nalazi sam, dok prisustvo osobe od poverenja može značajno da ublaži strah.

Zbog toga agorafobiju ne određuje veličina prostora, već način na koji osoba procenjuje mogućnost izlaska i dobijanja pomoći. Misao „šta ako mi pozli, a ne mogu da izađem“ može postati centralni deo problema. Strah zatim pokreće telesnu reakciju, a ona dodatno potvrđuje uverenje da je situacija opasna.

Koji simptomi mogu da prate agorafobiju

U situaciji koje se plaši osoba može da oseti ubrzano lupanje srca, znojenje, drhtanje, vrtoglavicu, slabost ili nedostatak vazduha. Mogu se javiti bol ili nelagodnost u grudima, mučnina i osećaj nestabilnosti. Neki ljudi imaju i snažan osećaj da će izgubiti kontrolu, pasti, onesvestiti se ili doživeti nešto katastrofalno.

Ovi simptomi mogu dodatno da uplaše osobu jer često podsećaju na simptome telesnih bolesti. Srce koje ubrzano lupa može, na primer, da pokrene misao da se događa nešto ozbiljno sa srcem, dok vrtoglavica može da izazove strah od gubitka svesti. Tako telesna reakcija na anksioznost postaje novi izvor straha.

Agorafobija je često povezana sa paničnim napadima, ali panični poremećaj i agorafobija nisu isto stanje. Osoba može razviti strah od mesta na kojima je ranije doživela panični napad i početi sistematski da ih izbegava. Vremenom se krug „bezbednih“ mesta može sve više sužavati.

Izbegavanje donosi trenutno olakšanje, ali dugoročno pojačava strah

Ako neko doživi snažnu anksioznost u autobusu, sledeći put može odlučiti da ide peške ili automobilom. Ako se panika pojavila u velikoj prodavnici, osoba može početi da kupuje samo u maloj radnji u komšiluku ili da zamoli nekog drugog da obavi kupovinu. Svako izbegavanje u tom trenutku donosi olakšanje.

Upravo to olakšanje može da održava problem. Osoba ne dobija priliku da iskusi da anksioznost može da poraste, dostigne vrhunac i zatim oslabi bez katastrofe koju očekuje. Umesto toga, zaključuje da se ništa loše nije dogodilo zato što je izbegla „opasnu“ situaciju.

Vremenom lista stvari koje osoba više ne radi može postajati sve duža. Neko prvo prestane da koristi javni prevoz, zatim izbegava gužve, restorane i prodavnice, a na kraju mu postaje teško da sam izađe iz kuće. U najtežim slučajevima agorafobija ozbiljno narušava samostalnost i može da utiče na posao, partnerske i porodične odnose i kvalitet života.

Klinička studija pokazala je koliko je važno kontrolisano suočavanje sa strahom

Jedno veliko kontrolisano kliničko ispitivanje obuhvatilo je 369 pacijenata sa paničnim poremećajem i agorafobijom. Istraživači su ispitivali kognitivno-bihejvioralnu terapiju i posebno značaj kontrolisanog izlaganja situacijama kojih su se pacijenti plašili. Pacijenti su dobijali 12 terapijskih sesija, a istraživači su ih pratili još šest meseci nakon terapije. Jedna grupa prolazila je kroz vežbe izlaganja u stvarnim situacijama uz prisustvo i vođenje terapeuta, dok je druga dobijala instrukcije za izlaganje, ali terapeut nije pratio pacijente tokom samih vežbi. Obe varijante kognitivno-bihejvioralne terapije dovele su do značajnog poboljšanja u poređenju sa kontrolnom grupom na listi čekanja. Ipak, terapija sa izlaganjem koje je terapeut neposredno vodio pokazala je dodatne koristi.

Pacijenti kod kojih je terapeut vodio izlaganje imali su bolje rezultate u smanjenju agorafobičnog izbegavanja i opštem funkcionisanju, kao i veće smanjenje paničnih napada tokom perioda praćenja. Istraživači su takođe uočili da se smanjenje izbegavanja ubrzalo nakon uvođenja izlaganja. Rezultati podržavaju važnost postepenog, terapijski vođenog suočavanja sa situacijama kojih se osoba plaši, umesto njihovog stalnog izbegavanja.

Kako se leči agorafobija i zašto izlaganje nije „bacanje u vatru“

Kognitivno-bihejvioralna terapija jedan je od najvažnijih psihoterapijskih pristupa u lečenju agorafobije. Osoba uči da prepozna misli koje podstiču strah, drugačije proceni telesne senzacije povezane sa anksioznošću i postepeno se vrati aktivnostima koje je počela da izbegava. Cilj nije da neko preko noći prestane da oseća strah, već da nauči da strah može da podnese i da očekivana katastrofa ne mora da se dogodi. Izlaganje zato ne znači da terapeut osobu bez pripreme šalje u situaciju koja izaziva najjači mogući strah. Pristup se planira i prilagođava pacijentu, a suočavanje sa situacijama koje izazivaju anksioznost odvija se postepeno. Na taj način osoba stiče nova iskustva koja mogu da oslabe vezu između određenog mesta i očekivanja opasnosti.

Kod nekih pacijenata lekar može da uključi i farmakoterapiju, posebno kada postoje izraženi simptomi anksioznosti, panični poremećaj ili druga pridružena stanja. Izbor terapije zavisi od simptoma, njihovog intenziteta, drugih bolesti i individualnih potreba pacijenta. Lečenje zato treba planirati sa stručnjakom za mentalno zdravlje, a lekove ne bi trebalo uvoditi niti prekidati na svoju ruku.

Kada strah prestaje da bude oprez i postaje poremećaj

Povremena nelagodnost u gužvi, liftu ili avionu sama po sebi ne znači da osoba ima agorafobiju. Problem postaje značajan kada je strah intenzivan, uporan i nesrazmeran realnoj opasnosti, a osoba zbog njega počinje da menja svakodnevni život. Posebno je važan obrazac izbegavanja mesta i situacija ili potreba da osoba kroz njih prolazi isključivo uz pratnju nekoga kome veruje.

Stručna procena obuhvata razgovor o simptomima, situacijama koje izazivaju strah i načinu na koji one utiču na svakodnevno funkcionisanje. Lekar ponekad treba da isključi i telesna stanja koja mogu da izazovu slične simptome, posebno kada postoje palpitacije, vrtoglavica, gušenje ili nesvestica. Dijagnoza zato ne bi trebalo da se postavlja samo na osnovu toga što se neko oseća neprijatno na javnom mestu.

Agorafobija može ozbiljno da suzi životni prostor, ali upravo je izbegavanje jedan od mehanizama na koje terapija može da deluje. Cilj nije život bez ijednog trenutka anksioznosti, već povratak svakodnevnim aktivnostima uprkos mogućnosti da se neprijatan osećaj povremeno pojavi. Što se problem ranije prepozna i stručno proceni, veća je mogućnost da strah ne postane pravilo prema kojem osoba organizuje ceo život.

(eKlinika.rs)