Agorafobija je vrsta anksioznog poremećaja koji se odnosi na otvoreni prostor i predstavlja strah od određenog objekta ili situacije. U većini slučajeva se razvija nakon ponovljenih napada panike. Stručnjaci za poremećaje mentalnog zdravlja često se susreću sa simptomima agorafobije, a pacijenti se uglavnom javljaju jer je njihovo svakodnevno funkcionisanje potpuno narušeno.
Agorafobija i crne misli o izlasku iz kuće
Agorafobija se u prošlosti definisala kao strah od javnih mesta i prostora ili širokih ulica, tačnije, od okupljanja ljudi i javnosti. Prema detaljnoj definiciji, uspostavljenoj nakon godina istraživanja, agorafobija takođe uključuje strah da će se osoba naći u neugodnoj ili opasnoj situaciji, kao i strah od nemogućnosti da se povuče na vreme, i da će izgubiti kontrolu.
– Manifestuje na sledeći način: pojavom anksioznosti ili napada panike, produženom izolacijom od bliskih ljudi, strahom da ćete biti sami ili udaljeni od onih koji su vam bliski, strahom od gubitka kontrole u javnim prostorima… Javlja se osećaj bespomoćnosti, stanje uznemirenosti, ponekad praćeno drhtavicom. Misli su pretežno sledećeg tipa: “Ako izađem iz kuće, počeću da paničim i možda ću da se srušim na sred ulice. Opet ću osećati mučninu, vrtoglavicu, gušenje i možda ću umreti pred drugim ljudima. Ako padnem u javnosti, ispred puno ljudi, to bi bilo jako ponižavajuće” – opisuje u razgovoru za eKlinika portal klinički psiholog Marina Valeria Zarić.
Agorafobija organičava normalan život mimo mesta koja se smatraju „sigurnom zonom“
Agorafobija ozbiljno ograničava sposobnost druženja, rada ili čak obavljanja normalnih dnevnih zadataka, a neki pacijenti imaju sigurna područja ili mesta na koja mogu da odu bez straha od panične epizode, posebno ako su u pratnji poznanika od poverenja.
– Ova vrsta fobije uglavnom pogađa ženski pol i generalno se manifestuje oko 20. godine života. Može biti praćena drugim stanjima kao što su: anksioznost, depresija, napadi panike, opsesivno ponašanje i slično. Specifični simptomi su različite vrste strahova – strah od gubitka kontrole u javnim prostorima, strah od gušenja i usamljenosti u određenim situacijama, strah od dolaska na mesta iz kojih je teško izaći (liftovi, voz…) –navodi Marina Valeria Zarić.
Takođe, kako ističe naša sagovornica, prisutna je nemogućnost napuštanja kuće na duži vremenski period, javlja se osećaj bespomoćnosti, preterana zavisnost od osoba u blizini, osećaj da je sopstveno telo nestvarno. Poremećaj uključuje i preteranu zabrinutost zbog izazivanja napada panike na javnim mestima (najčešće su to liftovi, sportski događaji, mostovi, javni prevoz, avioni, robne kuće ili velike grupe ljudi).
Biološki i psihološki faktori rizika
Marina Valeria Zarić kaže da su biološki faktori rizika uglavnom povezani sa neravnotežom na nivou neurotransmitera u mozgu, koji mogu uticati na raspoloženje i na ponašanje bilo koje osobe. To može, prema njenim rečima, dovesti do preteranog odgovora u stresnim ili opasnim situacijama, izazivajući tako osećaj panike.
Sagovornica eKlinika portala objašnjava i da psihološki faktori koji povećavaju rizik od razvoja agorafobije mogu da budu traumatično iskustvo iz detinjstva, poput smrti roditelja ili seksualnog zlostavljanja; stresni događaj poput smrti, razvoda ili gubitka posla; prethodna istorija mentalnih bolesti kao što su depresija, nervna anoreksija ili bulimija; prekomerna upotreba alkohola ili droga; nesrećna veza, ili veza u kojoj se osećate pod kontrolom partnera.
Lečenje je jedini način da se vratite normalnom životu
Iako se agorafobija neočekivano manifestuje, ovo stanje, objašnjava Zarić, ne nestaje na isti način.
– Jedini način da se prevaziđe strah i vodi normalan život je lečenje, a njegov uspeh zavisi od ozbiljnosti problema. Opcije lečenja uključuju farmakoterapiju (lekove), posebno antidepresive propisane za napade panike, kognitivno-bihevioralnu terapiju koja ima za cilj razumevanje problema od strane pacijenta i učenje efikasnih načina za rešavanje istog, kao i pronalaženje efikasnih metoda za kontrolu i promenu neželjenog ponašanja desenzibilizacijom (terapija izloženosti), psihoterapiju i grupnu terapiju koja olakšavaju oporavak – naglašava Marina Valeria Zarić .
Agorafobija zahteva podršku porodice
Poznato je da je u bilo kom procesu zaceljivanja, podrška porodice i bliskih osoba je izuzetno važna.
– Kod agorafobije je specifično da se obolela osoba “lepi” za drugu osobu i razvija taj osećaj sigurnosti kada su u blizini. U tom slučaju, porodica i bliske osobe mogu da nauče strategije uz pomoć kojih direktno mogu da utiču na misli, emocije i ponašanje obolelog, naravno, uz konsultacije sa stručnim licem. Za stručna lica je izuzetno važno da se pacijent vrednuje, razume i podrži u procesu terapije, kako bi lakše razumeo i prevazišao situaciju u kojoj se našao – objasnila je u razgovoru za eKlinika portal klinički psiholog Marina Valeria Zarić.
