Prevencija suicida: Za mnoge je traženje pomoći trnovit put zbog stigme i objektivnih problema

Od 10. septembra, Svetskog dana prevencije suicida do 10. oktobra, Svetskog dana mentalnog zdravlja, Pokret za mentalno zdravlje organizuje obeležavanje Meseca mentalnog zdravlja. O važnosti i potrebi prevencije suicida, objektivnim poteškoćama u sistemskoj podršci i najšešćim problemima onih koji se danas suočavaju sa takvim problemima i ciljevima kampanje, za eKlinika portal govori Anne Marie Alves Ćurčić, novinarka i aktivistkinja.

Raskorak između objektivnih okolnosti i potrebe da se potraži pomoć

O mentalnom zdravlju danas se govori mnogo više nego pre nekoliko godina, ali veća vidljivost teme ne znači nužno da je čoveku koji pati lakše da zatraži pomoć. Gde vidite najveći raskorak između poruke „potraži pomoć“ i onoga što osobu zaista čeka kada odluči da tu pomoć potraži?

Preporučujemo

- Mislim da je veoma važno da imamo na umu da samoj odluci da se potraži pomoć prethodi čitav niz koraka. Prvo, treba da prepoznamo da nam je pomoć potrebna, da prevaziđemo strah, stid ili bojazan od reakcije okoline, da znamo kome tačno treba da se obratimo i, konačno, da do odgovarajuće podrške zaista i dođemo. Za veliki broj ljudi, to je zaista trnovit put jer su prepreke vrlo konkretne - nisu svuda dostupne iste usluge, na pojedine preglede se čeka nedeljama, kontinuirana psihološka podrška nije uvek lako dostupna, a da ne govorimo o tome da veliki broj ljudi ne može sebi da priušti privatnu praksu. Ako tome dodamo da u Srbiji psihoterapija još uvek nije zakonski uređena kao zasebna delatnost, jasno je koliki je zapravo teret na pojedincu kojem je potrebna podrška - od toga da proceni kome da se obrati, do toga da bude siguran kakvu stručnu podršku može da očekuje - precizira Alves Ćurčić.

Foto: Pokret za mentalno zdravlje

"Mentalno zdravlje bez granica, podrška bez prepreka"

Šta ove godine želite da stavite u fokus kampanje i šta bi za vas bio željeni i najvažniji rezultat ne samo u javnom prostoru, već u životu ljudi kojima je podrška potrebna?

- Ovogodišnji Festival održava se pod sloganom "Mentalno zdravlje bez granica, podrška bez prepreka" i mislim da on u potpunosti odražava ono na šta želimo da skrenemo pažnju kako šire javnosti, tako i donosilaca odluka. Činjenicu da je tema mentalnog zdravlja neuporedivo vidljivija nego ranije još uvek ne prate dovoljno razvijeni i dostupni sistemi podrške u zajednici koji bi odgovorili potrebama ljudi. Mislim da je veoma važno da ne ostanemo samo na podizanju svesti o važnosti brige o mentalnom zdravlju i poruci da je u redu potražiti pomoć, već da govorimo i o tome šta se dešava kada neko tu pomoć pokuša da dobije. Dostupnost podrške ne bi smela da zavisi od toga gde neko živi, da li sebi može da priušti privatnu praksu, koliko može da čeka ili da li u svojoj sredini uopšte ima kome da se obrati. U godini u kojoj ističe važenje strateškog dokumenta "Program o zaštiti mentalnog zdravlja u Republici Srbiji za period 2019.-2026.", pitanje dostupnosti podrške u zajednici i dalje ostaje jedan od gorućih problema - kaže Alves Ćurčić u razgovoru za naš portal i dodaje da duboko veruje da se i kroz Festival može dati doprinos otvaranju prostora za ozbiljniji razgovor o tome šta moramo sistemski da menjamo i unapređujemo kako bi podrška i zaista bila dostupna.

Jer, dodaje naša sagovornica - mentalno zdravlje nije samo stvar pojedinca, već društva u celini. Nije dovoljno samo reći nekome da potraži pomoć - moramo se pobrinuti da ima gde i da je pronađe.

Lične i kolektivne traume, pritisci i težak izlazak iz anonimnosti zbog govora o problemima mentalnog zdravlja

Kroz rad udruženja i Fejsbuk grupe „Za tebe - važno je“ imate neposredan kontakt sa ljudima koji često govore o onome što možda ne mogu da kažu porodici, prijateljima ili kolegama. Sa kakvim vam se problemima najčešće ljudi obraćaju i primećujete li da se poslednjih godina menja ono zbog čega ljudi osećaju da više ne mogu sami? Čini se da kao pojedinci i društvo nikada nismo bili opterećeniji, ranjiviji, neotporniji...

Foto: Pokret za mentalno zdravlje

- Nesumnjivo je da okolnosti u kojima živimo ostavljaju trag. Zaista smo izloženi ogromnom broju različitih pritisaka, uz to smo i kao društvo, u svega nekoliko godina, prošli kroz duboke kolektivne traume - masovna ubistva u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, a potom i pad nadstrešnice u Novom Sadu. Međutim, ne bih rekla da smo postali neotporniji, pre da ne možemo očekivati da sve ono čemu smo kao pojedinci i društvo izloženi ne ostavi posledice i na naše mentalno zdravlje. To se vidi i kroz teme o kojima ljudi govore u našoj grupi. Teškoće zbog kojih nam se obraćaju su različite - od anksioznosti, depresivnosti, usamljenosti i gubitka, do problema u porodičnim i partnerskim odnosima. Naravno, jedno od najčešćih pitanja koje se provlači jeste - gde potražiti podršku? - kaže naša sagovornica i dodaje:

Od straha do osude

- Ono što takođe primećujemo jeste da je vrlo mali broj ljudi spreman da izađe iz anonimnosti kada govori o teškoćama sa kojima se suočava. I upravo je to bilo jedno od polazišta naše kampanje "Nismo samo ono što se vidi" koju trenutno sprovodimo u susret Svetskom danu mentalnog zdravlja. Želeli smo da otvorimo pitanje zašto nam je ponekad toliko teško da kažemo da nismo OK, koliko toga kroz šta prolazimo ostaje nevidljivo ljudima oko nas. Naravno, ne moramo se otvarati pred svakim, ali je važno da stvaramo prostor u kojem možemo iskreno da kažemo kako smo, bez straha od osude, nerazumevanja ili osećaja da ćemo time nekoga opteretiti. Ovom kampanjom pokušavamo da otvorimo upravo takav prostor i zaista nam je drago što su Društvo psihologa Srbije, Caritas Srbije, projekat "Zajedno za aktivno građansko društvo - ACT" i kompanija Two Desperados prepoznali značaj teme kojom se bavimo i podržali našu kampanju.

Nismo vaspitavani da kažemo kada nam je teško, ne čekajmo da "dogori do noktiju"

Iza rečenice „nije mi dobro“ mogu da stoje usamljenost, anksioznost, depresivnost, problemi na poslu, finansijska neizvesnost, porodični odnosi, bolest ili osećaj da čovek više nema na koga da se osloni. Koje signale kod sebe i ljudi oko nas najčešće previdimo, a koji bi trebalo da nam kažu da nije reč samo o prolaznom lošem periodu koji će proći i da je vreme za stručnu pomoć?

- Čini mi se da često previdimo upravo ono što i sami kod sebe primećujemo - da nam je sve teže da funkcionišemo, da jedva izguramo dan i slično. Rekla bih da je to, delom, i kulturološka stvar - nismo baš vaspitavani da otvoreno kažemo kad nam je teško, a uz to živimo u vremenima u kojima se od nas očekuje da budemo funkcionalni i produktivni 24/7, da samo "guramo dalje". Zato mislim da je veoma važno da naučimo da ne moramo da čekamo da stvari dogore do noktiju da bismo potražili stručnu pomoć. Isto važi i kada primetimo da neko u našem okruženju nije dobro. Važno je da to ne ignorišemo, da pokrenemo razgovor, saslušamo bez osuđivanja i, ako je potrebno, budemo podrška u traženju stručne pomoći.

Suština prevencije suicida je edukacija

Prevencija suicida često se svodi na poruku da osoba u krizi treba da se obrati nekome, iako znamo da čovek u najtežem trenutku možda nema ni snage ni mogućnosti da napravi taj korak. Šta bi stvarna prevencija suicida morala da podrazumeva pre nego što dođe do krize i šta porodica, prijatelji, zdravstveni sistem, mediji i društvo mogu da urade kako odgovornost za preživljavanje ne bi ostala samo na osobi koja pati?

- Za mene je jedan od preduslova svake prevencije, pa i prevencije suicida - edukacija. Jer, kako očekivati od ljudi da budu u stanju da prepoznaju da je neko u riziku, da znaju kako da reaguju i kome da se obrate ako o tome nemaju dovoljno znanja? Mislim da bi teme mentalnog zdravlja i brige o njemu trebalo da budu sastavni deo obrazovanja, od vrtića do fakulteta. Na taj način bismo od najranijeg uzrasta učili da prepoznajemo i razumemo sopstvene emocije, ali i da prepoznamo kada je nekome pored nas teško, da znamo kako možemo da reagujemo. A jedno je sasvim sigurno - prevenciju suicida ne možemo svesti na poruku "potraži pomoć" jer time, između ostalog, ponovo svu odgovornost stavljamo na pleća osobe koja, u kriznom trenutku, možda ni nema snage da to učini. Zato je važna mreža podrške, ali i sistem u kojem će besplatna i kontinuirana stručna pomoć biti dostupna onda kada je potrebna - jasna je Ann Marie Alves Ćurčić.

Foto: Pokret za mentalno zdravlje

Uloga medija, odgovornost i posledice: Javni anganžman i aktivizam kao način slavljenja života

Kako sprečiti neodgovorno, neetičko i senzacionalističko izveštavanje medija nakon nekog suicida?

- Pre svega doslednim poštovanjem profesionalnih i etičkih standarda, ali i doslednom primenom postojećih medijskih zakona. Smernice za odgovorno izveštavanje o suicidu, ali i drugim događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol - postoje. Dakle, nije problem u odsustvu smernica i zakonskih okvira, već u tome što se oni svesno zanemaruju i krše zarad klikova, tiraža ili gledanosti. Ono što je poražavajuće jeste da se takvo beskrupulozno kršenje svih mogućih pravila, koje i te kako može da ima posledice ne samo po aktere tih događaja i njihove bližnje, već i po širu društvenu zajednicu, pravda floskulom "ljudi vole to da čitaju". Ne, ljudi će čitati ono što im mediji serviraju - govori novinarka sa višedecenijskim medijskim iskustvom i podseća da najveću odgovornost po njenom mišljenju snose pre svega urednici tih medija. Nema, kaže Anne Marie Alves Ćurčić, tog naslova, te fotografije, tog snimka koji će otići u etar bez njihovog zelenog svetla, a nažalost, za to najčešće ne trpe nikakve posledice.

Na pitanje o razlogu javnog angažmana na polju zaštite mentalnog zdravlja i prevencije suicida kome je prethodilo bolno lično iskustvo, sagovornica eKlinika portala odgovorila je upravo demonstracijom etičkog kodeksa naizgled jednostavnom rečenicom: Ovo je moj način da slavim život onih sa nama i u nama.

Centar "Srce" u kampanji „Ako posegneš za nečim, neka to bude razgovor“

Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji i Centar za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva SRCE, na Međunarodni dan prevencije suicida pokreću kampanju „Ako posegneš za nečim, neka to bude razgovor“.

Kampanja je usmerena na smanjenje stigme povezane sa mentalnim zdravljem i ohrabrivanje ljudi da o svojim osećanjima i teškoćama razgovaraju i podršku potraže na vreme. Poseban fokus je na muškarcima, za koje su društvena očekivanja i predrasude o „snazi“ i samostalnosti često dodatna prepreka za traženje podrške.

Foto: Centar SRCE

Tokom dana, volonteri i volonterke Centra SRCE razgovaraće sa građanima i građankama u Novom Sadu i deliće informativne materijale o najčešćim predrasudama u vezi sa samoubistvom, o znacima koji ukazuju na to da osoba prolazi kroz psihološku krizu i kako joj pomoći, kao i o dostupnoj podršci. Takođe, u okviru kampanje će na autobuskim stajalištima i drugim javnim prostorima na otvorenom u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i Čačku biti postavljeni posteri sa porukom da u teškim trenucima razgovor treba da bude prvi korak ka traženju podrške.

Kampanja „Ako posegneš za nečim, neka to bude razgovor“ realizuje se u okviru projekta „Smanji rizik - Povećaj bezbednost III“, koji sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), uz podršku Multi-partnerskog poverilačkog fonda za podršku sprovođenju Mape puta za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja na Zapadnom Balkanu.

(eKlinika.rs)