Prevencija suicida je nešto čime se javnost neuporedivo više bavi nego ranije, ali je sam suicid tema koja je u našem podneblju i dalje duboko stigmatizovana. Upravo prevencija samoubistva je u fokusu aktivnosti Centra „Srce“, nevladine, neprofitne organizacije koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi već 33 godine. Ovih dana građani upućuju više poziva nego što je to uobičajeno.
Kriza ne bira vreme, a tada je potrebno imati nekoga ko će da vas sasluša, čuje i razume: Prevencija suicida je tema od izuzetnog značaja
Volonteri „Srca“ na raspolaganju su putem broja telefona 0800-300-303 (poziv je besplatan), četa i mejla na web stranici 365 dana u godini u tri smene, od 14 do 23 h.
– Svi ljudi koji odgovore na poziv putem broja telefona imaju neke osobine, veštine i sposobnosti koje ih kvalifikuju za to da pričaju sa osobama koje se javljaju u trenucima najveće krize. To naravno ne znači da profesionalnu pomoć stavljamo sa strane ili da mislimo da je nebitna – naprotiv. Međutim, ono što je jako važno u ključnim momentima jeste imati nekog pored sebe ko će da vas sasluša, dobro čuje, razume i prihvati to što mu govorite. Upravo to rade volonteri u Centru „Srce“, koji su za više od tri decenije primili desetine, možda i stotine hiljada poziva. Nažalost, kapaciteti su takvi da ne možemo da postignemo da radimo non-stop, iako je jasno da kriza ne bira vreme. To nije dovoljno, ali je maksimum koji u ovom trenutku možemo da obezbedimo. Radimo 365 dana u godini, pa i u dane praznika ili odmora, kada mnogi koji pružaju psihološku pomoć nisu dostupni. Ljudi koji zovu to znaju. Važno je dalje širiti glas o tome šta Centar „Srce“ radi, kako bi se otvorio prostor i za druge u misiji prevencije suicida – reči su psihologa i psihoteraputa Tanje Bokun, volonterke „Srca“ od samog početka rada.
Važno je otvoreno razgovarati o osećanjima, to je moguće učiniti i anonimno
Pored svakodnevnog rada u pružanju emotivne podrške osobama koje zovu i kojima je potreban razgovor, postoje situacije koje volonteri uvek prepoznaju kao posebno preplavljujuće. Tako je i od petka, 1. novembra, kada se desila nezapamćena tragedija u Novom Sadu.
– Od tog dana beležimo povećan broj poziva, koji je oko četiri puta veći nego inače. To nam govori koliko su ljudi uznemireni usled svega što se desilo. Razgovarajući sa osobama koje zovu mogli smo da primetimo razne emocije. Ljudi su veoma uznemireni, tužni, besni, uplašeni, bespomoćni. Kod nekih je još uvek prisutan šok, kao i pitanja kako se nositi sa ovakvim osećanjima i mislima. Verujem da je veliki broj ljudi osetio strah za sebe, za svoje bližnje, i da smo ranjivi u ovim danima. Zato je važno da o svemu tome otvoreno razgovaramo, da osećanja koja imamo u sebi, podelimo, u nadi da ćemo se osetiti bar malo lakšim. Centar „Srce“ nudi siguran prostor za razgovor, u kome osoba ukoliko želi može ostati anonimna, i sa kojom se volonteri trude da uspostave odnos poverenja. To je mesto na kome se ničije emocije i misli neće „umanjivati“. Vrlo je značajno kada je sa druge strane neko ko ume i želi da sasluša ono što imate da podelite, trudeći se da vam u svemu tome bude oslonac i podrška – potvrđuje u razgovoru za eKlinika portal i Milica Lazić, volonterka Centra „Srce“.
Ko je podložniji burnim emotivnim reakcijama, a koje generacije najčešće traže podršku
Lazić veruje da to ko je podložniji burnijim emotivnim reakcijama zavisi od više faktora. Prema njenim rečima, ono što može da se zaključi iz poziva koje volonteri svakodnevno primaju jeste da smo kao društvo kolektivno uznemireni, uplašeni, tužni i ljuti u bolu. Redovna statistika koju u „Srcu“ vode govori da ih najviše kontaktiraju osobe između 15 i 34 godine, ali da ne zaostaju ni stariji. Mnogi od njih su usamljeni, navodi Lazić, pa je i to je jedan od razloga zbog kog im je potreban neko sa druge strane slušalice (veze).
Kada potražiti psihološku pomoć i podršku, koji je to trenutak: Strah od osude i stid sprečavaju mnoge da se povere bliskima
Tanja Bokun kaže da je trenutak kada treba potražiti psihološku pomoć i pomoć individualan, ali da je sa druge strane to svaka situacija u kojoj imate potrebu da se požalite a u okruženju nema nekoga ko je dovoljno poverljiv ili nije procenjen kao dobar sagovornik. Mnogi, naglašava naša sagovornica, ne žele da opterećuju porodicu ili misle da ih neće dobro razumeti. I strah od osude i stid je nešto zbog čega ljudi u sebi zadržavaju osećanja.
– Često kada porazgovaramo sa nekim ko podeli suicidalne misli zauzvrat dobijemo olakšanje („Konačno me neko razume“). Nažalost, nije retko ni nerazumevanje okoline, pa i pitanja poput „Jesi li ti normalan/na“, „O čemu ti razmišljaš“, „Nisi jedini, i meni je bilo tako“, „Biće bolje sutra“… Sa druge strane, neki roditelji čija deca su pokušala da počine suicid ili pričaju o tome prave greške, jer im ne dozvoljavaju da glasno govore o svojim osećanjima i mislima. U najboljoj nameri, projektuju na decu svoje ideje o tome šta bi bilo najbolje da urade, ali im ne ostavljaju dovoljno prostora da suštinski kažu kako se osećaju. Nema heroja, nema slabića, nema kukavica. Ako uviđate da ne možete nešto sami da rešite, nemojte čekati, javite se – apeluje Tanja Bokun.
Razgovor neće rešiti sve probleme, ali pomaže
Milica Lazić u razgovoru za eKlinika portal koristi priliku da ponovi da je u danima u kojima se mnogi suočavaju sa različitim emocijama važno da budemo tu jedni za druge. Da osećanja povodom novosadske tragedije ne zadržavamo, da ih pustimo „napolje“ i kažemo sebi da je u redu što se tako osećamo:
– U redu je da ovakve tragedije u nama probude različita pitanja, misli, pojačane emocije koje je nekad teško nositi sam. Svedoci smo, iz mnogo godina iskustva i razgovora sa osobama koje nas zovu, da razgovor pomaže. On neće uvek rešiti sve probleme sa kojima se nosimo, ali je dobar alat za situacije u kojima osećamo da je potrebno da teret koji imamo podelimo sa drugom osobom. Nije sramota potražiti podršku i pomoć. Naprotiv: to je potez koji radi za nas, koji čini da neke naredne dane dočekamo lakše i sa njima se nosimo najbolje što umemo, bilo da je podrška zatražena od bliskih ljudi, porodice, prijatelja, stručnog lica ili kontatiranjem našeg centra. Važno je da to bude osoba od poverenja, neko sa kim ćete osetiti slobodu da otvoreno razgovarate – objašnjava sagovornica našeg portala.
Volonteri Centra „Srce“ na prošlogodišnjem rođendanu Foto: Centar „Srce“
Aktuelne okolnosti mogu da utiču na suicidne misli: Različiti su kapaciteti za podnošenje traumatičnih događaja
Pored emocija koje može da probudi, nedavna tragedija kod nekih ljudi bi mogla i da intenzivira neka prethodna osećanja i stanja sa kojima se nose, upozorava Milica Lazić i dodaje:
– S obzirom na to da se Centar „Srce“ prvenstveno bavi prevencijom suicida i da se trudimo da u našim razgovorima stvorimo prostor da osobe govore i o svojim suicidalnim mislima ukoliko su prisutne, verujem da ovo mogu biti situacije u kojima je i takvim osobama teže da se sa njima nose. Verujem i da kao pojedinci imamo različite kapacitete da se nosimo sa teškim osećanjima, kao i sa ovakvim tragedijama. Zato je važno da kada osetimo da to više ne možemo sami, pomoć potražimo na drugom mestu. Teško da se bilo šta može meriti sa osećajem kada vam neko kaže da određeni problem nije podelio/podelila ni sa kim osim sa vama, jer nije osećao/osećala da to može. Zbog toga ističem koliko je važno da slušamo jedni druge, da pitamo ljude oko nas kako su, postoji li nešto što ih tišti i muči, jer baš to pitanje nekad može biti uvod u priču koja nije izrečena.
Ne odustajte ako su linije zauzete: Niko nije sam i ne mora to da bude
Lazić želi da ohrabri one koji odluče da pozovu a možda ne uspeju da dobiju vezu odmah usled većeg obima posla i zauzetih linija, da ne odustaju. Svi volonteri daju svoj maksimum da doprinesu koliko god je moguće i koliko to resursi dozvoljavaju.
– Volela bih da svako ko ovo čita zna da nije sam, i da ne mora biti sam. Važno je još jednom naglasiti da mi ne pružamo psihološku pomoć i da su naši volonteri raznih zanimanja. Svako ko poželi da postane deo Centra „Srce“ prolazi više niova obuke. Ona traje više meseci uključujući intervjue, radionice i mentorski rad, nakon čega se procenjuje koji volonter je spreman da počne sa radom u smenama. Takođe, ne procenjujemo koga je potrebno uputiti na dalju psihološku opservaciju, ali se dešava da pozivari u želji da sebi dodatno pomognu, traže savet kome stručnijem dalje mogu da se obrate. Jedan od principa kojim se Centar „Srce“ od njegovog osnivanja vodi jeste da mi ne dajemo savete, već da se uz našu pomoć, razgovorom i postavljenjem pitanja, trudimo da osoba sama dođe do potrebnih odgovora – objasnila je za eKlinika portal Milica Lazić, volonterka Centra „Srce“.
