Koje dete roditelji najčešće zapostavljaju u porodicama sa više dece i kakve posledice to može da ostavi?

U porodicama sa troje ili više dece roditelji često pokušavaju da usklade različite potrebe, obaveze i očekivanja svakog deteta. Najstarije dete obično dobija više odgovornosti, najmlađe često zahteva dodatnu brigu, dok srednje dete ponekad ostaje u senci braće i sestara. Ipak, stručnjaci upozoravaju da redosled rođenja nije jedini faktor koji određuje koliko će se dete osećati voljeno, primećeno i prihvaćeno.

Zašto neka deca u velikim porodicama dobijaju manje pažnje?

Porodice sa više dece suočavaju se sa izazovom da svakom detetu pruže dovoljno vremena, pažnje i emocionalne podrške. Iako roditelji uglavnom nastoje da budu podjednako posvećeni svoj deci, svakodnevne obaveze često utiču na raspodelu njihovog vremena. Zbog toga pojedina deca mogu da steknu utisak da su njihove potrebe manje važne od potreba braće i sestara.

Preporučujemo

Najmlađe dete često zahteva više neposredne nege, posebno tokom prvih godina života. Najstarije dete može da privuče pažnju školskim obavezama, postignućima ili odgovornostima koje roditelji očekuju od njega. U takvim okolnostima srednje dete ponekad dobija manje individualne pažnje, naročito ako je samostalno i ne pokazuje otvoreno nezadovoljstvo.

Međutim, osećaj zapostavljenosti ne zavisi isključivo od broja dece ili redosleda njihovog rođenja. Na njega mogu da utiču temperament deteta, razlika u godinama između braće i sestara, zdravstvene potrebe pojedinih članova porodice i emocionalna dostupnost roditelja. Dete koje ne traži mnogo pažnje ne mora da bude dete kojem pažnja nije potrebna.

Da li je srednje dete zaista najviše zapostavljeno?

U popularnoj psihologiji često se pominje takozvani sindrom srednjeg deteta, koji podrazumeva osećaj zanemarenosti između najstarijeg i najmlađeg člana porodice. Prema ovom shvatanju, najstarije dete uživa posebnu pažnju kao prvenac, dok najmlađe zadržava status porodične bebe. Srednje dete zato može da razvije osećaj da nema jasno određeno mesto u porodičnoj hijerarhiji.

Ipak, sindrom srednjeg deteta nije zvanična medicinska ili psihijatrijska dijagnoza, a naučni dokazi ne potvrđuju da su srednja deca po pravilu emocionalno zapostavljena. Studija objavljena u naučnom časopisu PLOS ONE analizirala je položaj dece različitog redosleda rođenja u istorijskim finskim porodicama i nije pronašla opšte dokaze da srednja deca imaju nepovoljnije životne ishode. Istraživači su ipak uočili određene razlike povezane sa polom i redosledom rođenja, što pokazuje koliko su porodični odnosi složeni.

Srednje dete može da razvije izraženu samostalnost, sposobnost prilagođavanja i veštine pregovaranja sa drugima, ali takve osobine nisu univerzalne. Njegov emocionalni razvoj mnogo više zavisi od porodične atmosfere nego od samog položaja među braćom i sestrama. Roditelji zato ne bi trebalo da pretpostave da je srednje dete zadovoljno samo zato što retko traži pomoć ili pažnju.

Šta naučna istraživanja otkrivaju o redosledu rođenja?

Redosled rođenja može da bude povezan sa razlikama u vremenu koje roditelji posvećuju deci, kao i sa njihovim ulaganjima u obrazovanje, razvoj i zdravlje. Prvorođeno dete određeni period ima nepodeljenu roditeljsku pažnju, dok kasnije rođena deca od početka odrastaju uz braću ili sestre. Istraživači pokušavaju da utvrde da li te razlike utiču na razvojne mogućnosti i svakodnevne navike dece.

Istraživanje objavljeno 2026. godine u časopisu Journal of Economic Behavior & Organization analiziralo je kako redosled rođenja utiče na aktivnosti dece uzrasta od dve do 15 godina. Rezultati zasnovani na podacima iz Australije i Sjedinjenih Američkih Država pokazali su da kasnije rođena deca u porodicama sa dvoje ili troje dece provode manje vremena u aktivnostima koje podstiču razvoj, a više uz digitalne medije. Istraživači su ustanovili i da roditelji u proseku provode manje vremena sa kasnije rođenom decom nego sa prvorođenom, što može delimično da objasni uočene razlike.

Takvi nalazi ne znače da roditelji manje vole kasnije rođenu decu ili da će ona nužno imati razvojne poteškoće. Razlike u raspodeli vremena mogu da nastanu zbog većeg broja porodičnih obaveza, i promena u roditeljskim navikama. Važno je razlikovati manju količinu zajedničkog vremena od emocionalnog zanemarivanja, jer jedno ne mora automatski da podrazumeva drugo.

Kako se oseća dete koje misli da roditelji više vole brata ili sestru?

Dete koje ima utisak da roditelji više pažnje posvećuju njegovoj braći ili sestrama može da razvije osećaj ljubomore, tuge ili nesigurnosti. Ponekad pokušava da privuče pažnju neposlušnošću, svađama ili preteranim insistiranjem na svojim potrebama. Druga deca reaguju povlačenjem, ćutanjem i izbegavanjem razgovora o osećanjima.

Posebnu pažnju zaslužuju deca koja se trude da budu besprekorna kako ne bi dodatno opterećivala roditelje. Ona mogu da preuzimaju previše odgovornosti, potiskuju nezadovoljstvo i izbegavaju da traže pomoć čak i kada im je potrebna. Takvo ponašanje odrasli ponekad pogrešno tumače kao znak emocionalne zrelosti i potpune samostalnosti.

Dugotrajan osećaj nepravednog tretmana može nepovoljno da utiče na samopouzdanje, odnose sa braćom i sestrama i doživljaj pripadnosti porodici. Ipak, pojedinačni sukobi, ljubomora ili povremeno nezadovoljstvo ne predstavljaju sami po sebi dokaz emocionalnog zanemarivanja. Roditelji bi trebalo da obrate pažnju na trajne promene raspoloženja, povlačenje iz porodičnih aktivnosti i učestale izjave deteta da ga niko ne primećuje.

Zašto najstarije i najmlađe dete takođe mogu da budu zapostavljeni?

Iako se pažnja često usmerava na položaj srednjeg deteta, ni najstarija deca nisu zaštićena od osećaja zapostavljenosti. Roditelji od njih ponekad očekuju da budu odgovornija, samostalnija i spremna da pomognu mlađoj braći i sestrama. Kada takva očekivanja postanu prevelika, dete može da stekne utisak da su njegove potrebe manje važne od porodičnih obaveza.

Najstarije dete može da oseća pritisak da stalno postiže dobre rezultate i služi kao primer ostalima. Ako roditelji pohvale uglavnom povezuju sa uspehom i odgovornošću, dete može da počne da veruje da pažnju mora da zasluži. Zato je važno da roditelji pokažu interesovanje i za njegova osećanja, strahove i potrebu za odmorom, a ne samo za postignuća.

Najmlađe dete, uprkos dodatnoj pažnji koju često dobija, takođe može da se oseti neshvaćeno ili potcenjeno. Starija braća i sestre ponekad dobijaju više slobode i ozbiljnije zadatke, dok roditelji najmlađe dete duže posmatraju kao nekoga kome je stalno potrebna zaštita. Svako dete, bez obzira na redosled rođenja, može da doživi osećaj zapostavljenosti kada njegove individualne potrebe ostanu neprepoznate.

Kako roditelji mogu da spreče osećaj zapostavljenosti kod dece?

Jedan od najvažnijih načina da roditelji očuvaju bliskost sa svakim detetom jeste da redovno odvajaju vreme za individualno druženje. To ne mora da podrazumeva duge izlete ili posebno organizovane aktivnosti, već može da bude zajednička šetnja, razgovor pred spavanje ili omiljena igra. Važno je da dete tokom tih trenutaka oseti da roditelj obraća pažnju upravo na njega, bez stalnog prekidanja zbog drugih obaveza.

Roditelji bi trebalo da izbegavaju poređenja među decom, posebno kada je reč o školskom uspehu, ponašanju ili karakteru. Izjave kojima se jedno dete predstavlja kao pametnije, poslušnije ili odgovornije mogu da pojačaju rivalstvo i osećaj nepravde. Umesto toga, korisnije je da roditelji prepoznaju trud, sposobnosti i interesovanja svakog deteta pojedinačno.

Podjednaka roditeljska ljubav ne znači da sva deca u svakom trenutku moraju da dobiju potpuno istu količinu pažnje. Dete koje je bolesno, prolazi kroz težak period ili se suočava sa određenim problemom privremeno može da zahteva veću podršku, ali ostaloj deci treba objasniti razloge takve promene. Najvažnije je da svako dete zna da ima svoje mesto u porodici, da su njegova osećanja važna i da može da računa na roditelje kada mu je potrebna pomoć.

(eKlinika.rs)