Stalno govorite "dobro sam", a u sebi trpite? Evo šta se dešava sa telom kada potiskujemo tugu, bes i strah

Kada prećutimo ono što nas boli, progutamo bes ili sakrijemo tugu iza osmeha, možda verujemo da tako pokazujemo snagu i čuvamo mir. Međutim, emocije koje ne izražavamo ne moraju zbog toga da nestanu, a njihovo stalno potiskivanje može da bude povezano sa psihološkim opterećenjem, napetošću i problemima u odnosima sa drugim ljudima.

Da li emocije regulišemo tim što ih krijemo?

Mnogi ljudi odrastaju uz poruke da ne treba da plaču, pokazuju ljutnju ili otvoreno govore o stvarima koje ih povređuju. Vremenom takve poruke mogu da postanu duboko ukorenjena uverenja, zbog kojih počinjemo da doživljavamo izražavanje emocija kao znak slabosti, preterane osetljivosti ili gubitka kontrole.

Preporučujemo

Ipak, potiskivanje emocija nije isto što i njihovo zdravo regulisanje. Postoji velika razlika između odluke da u određenom trenutku ne pokažemo ljutnju i dugotrajne navike da ignorišemo sopstvena osećanja, čak i kada nam ona ukazuju na nezadovoljene potrebe, unutrašnje sukobe ili odnose koji nas povređuju. Istraživanja pokazuju da navika da skrivamo osećanja može da utiče na način na koji organizam reaguje na stres, ali i na kvalitet naših bliskih odnosa.

Zašto potiskujemo emocije i pravimo se da je sve u redu?

Potiskivanje emocija često počinje još u detinjstvu, kada učimo šta je u našem okruženju prihvatljivo da osećamo i pokazujemo. Ako dete često sluša da nema razloga za plač, da ne sme da se ljuti ili da mora da bude jako bez obzira na okolnosti, može da zaključi da određene emocije nije poželjno pokazivati. Takva iskustva ne moraju kod svakoga da ostave iste posledice, ali mogu da oblikuju način na koji se osoba kasnije suočava sa neprijatnim osećanjima.

U odraslom dobu emocije često skrivamo zbog straha od odbacivanja, sukoba ili osude. Neko neće reći partneru da je povređen jer ne želi svađu, dok će druga osoba prećutati nezadovoljstvo na poslu iz straha da ne izgubi naklonost kolega ili nadređenih. Ponekad se iza stalnog osmeha krije uverenje da moramo da budemo oslonac svima oko sebe i da nemamo pravo na sopstvenu slabost.

Važno je, međutim, da razlikujemo potiskivanje osećanja od svesnog izbora kada ćemo ih izraziti. Ne moramo svaku emociju odmah da pokažemo, niti smo dužni da o svojim najintimnijim doživljajima razgovaramo sa svakim. Problem može da nastane kada skrivanje emocija postane jedini način suočavanja sa njima, pa više ne uspevamo ni sebi jasno da priznamo šta osećamo i šta nam je potrebno.

Šta se dešava u telu kada stalno krijemo tugu, bes i strah?

Kada doživimo snažnu emociju, naš organizam može da reaguje promenama u radu srca, disanju, mišićnoj napetosti i aktivnosti autonomnog nervnog sistema. Ako pritom pokušavamo da potpuno prikrijemo ono što osećamo, spolja možemo da delujemo smireno, iako unutrašnja fiziološka reakcija i dalje traje. Upravo je ova razlika između spoljašnjeg ponašanja i telesnog odgovora bila predmet više naučnih istraživanja.

U istraživanju psihologa Džejmsa Grosa i Roberta Levensona, objavljenom u časopisu Journal of Abnormal Psychology, učestvovalo je 180 žena koje su gledale filmove osmišljene tako da izazovu različite emocionalne reakcije. Deo učesnica dobio je zadatak da prikrije izražavanje osećanja, dok su ostale mogle spontano da reaguju. Rezultati su pokazali da potiskivanje spoljašnjeg izražavanja emocija može da bude praćeno povećanom aktivnošću simpatičkog nervnog sistema, koji učestvuje u telesnom odgovoru na stres.

Ovi nalazi ne znače da će svaka prećutana emocija izazvati bolest, niti da je opasno ako povremeno zadržimo osećanja za sebe. Ipak, pokazuju da odsustvo vidljive emocionalne reakcije ne mora da znači da je organizam potpuno smiren. Kada se tome pridruže dugotrajan stres, nedovoljno sna, stalna zabrinutost i nedostatak podrške, mogu da se pojave umor, napetost, glavobolje ili druge tegobe koje zahtevaju pažnju, ali i procenu mogućih medicinskih uzroka.

Potiskivanje emocija može da naruši bliske odnose i poveća osećaj usamljenosti

Kada uporno skrivamo šta nas boli, plaši ili ljuti, ljudi oko nas možda neće moći da prepoznaju naše potrebe. Partner može da veruje da je sve u redu, prijatelji da nam podrška nije potrebna, a članovi porodice da nas određeni događaji uopšte ne pogađaju. Tako se može dogoditi da vremenom počnemo da se osećamo neshvaćeno i usamljeno, iako smo okruženi ljudima koji nam žele dobro.

O povezanosti izražavanja emocija i kvaliteta odnosa govori metaanaliza objavljena 2017. godine u časopisu Emotion, koja je obuhvatila 43 naučna rada. Istraživačice Elizabet Červonski i Kerolajn Hant utvrdile su da je izraženije potiskivanje emocija povezano sa slabijom socijalnom podrškom, manjim zadovoljstvom društvenim odnosima i lošijim kvalitetom romantičnih veza. Rezultati su pokazali i povezanost sa nepovoljnijim prvim utiscima koje drugi ljudi stiču, ali sama analiza nije dokazala da potiskivanje emocija neposredno izaziva sve ove probleme.

To, naravno, ne znači da je nekontrolisano izražavanje svakog osećanja dobro za odnose. Ista metaanaliza pokazala je da izražavanje besa može da bude povezano sa nepovoljnijim socijalnim ishodima, što dodatno ukazuje na važnost načina na koji saopštavamo svoja osećanja. Zdrava komunikacija podrazumeva da možemo da kažemo da smo povređeni, razočarani ili ljuti, a da pritom ne vređamo, ne ponižavamo i ne ugrožavamo druge ljude.

Kako da prepoznamo da previše emocija držimo u sebi?

Osobe koje često potiskuju emocije ne moraju uvek da budu svesne da to rade. Ponekad primećuju da im je teško da objasne zbog čega su tužne, razdražljive ili iscrpljene, dok istovremeno drugima govore da je sve u redu. Neki ljudi gotovo automatski menjaju temu kada razgovor postane emotivan, izbegavaju sukobe ili umanjuju značaj događaja koji su ih duboko pogodili.

Mogući znakovi uključuju teškoće da prepoznamo i imenujemo sopstvena osećanja, stalnu potrebu da udovoljimo drugima i osećaj krivice kada kažemo da nam nešto smeta. Ponekad se javljaju i iznenadni izlivi ljutnje nakon dužeg perioda ćutanja, osećaj emocionalne udaljenosti ili utisak da više ne znamo šta nas zaista raduje. Međutim, nijedan od ovih znakova sam po sebi ne dokazuje da osoba potiskuje emocije, jer slične tegobe mogu da nastanu i zbog depresije, anksioznosti, iscrpljenosti ili drugih zdravstvenih stanja.

Posebno je važno da obratimo pažnju na to kako se osećamo nakon situacija u kojima smo prećutali nešto što nam je bilo važno. Ako se iznova vraćamo istom razgovoru, zamišljamo šta je trebalo da kažemo ili osećamo dugotrajnu napetost zbog neizgovorenih reči, možda postoji potreba da bolje razumemo sopstvene reakcije. Koristan prvi korak može da bude jednostavno pitanje: „Šta zapravo osećam, zbog čega se tako osećam i šta mi je u ovom trenutku potrebno?“

Kako da prestanemo da gutamo emocije i naučimo da ih izrazimo na zdrav način?

Prvi korak nije u tome da sve što osećamo odmah kažemo drugima, već da sebi dozvolimo da emociju prepoznamo bez osuđivanja. Umesto da pomislimo kako nemamo pravo da budemo ljuti, tužni ili ljubomorni, možemo da pokušamo da razumemo šta nam određeno osećanje poručuje. Emocije nisu same po sebi dobre ili loše, ali način na koji na njih reagujemo može da bude koristan ili štetan za nas i naše odnose.

Potiskivanje emocija ne znači da smo snažni, kao što ni njihovo izražavanje ne znači da smo slabi. Prava emocionalna stabilnost podrazumeva sposobnost da prepoznamo šta osećamo, razumemo zbog čega se to dešava i pronađemo način da reagujemo bez povređivanja sebe ili drugih. Ne možemo uvek da biramo emocije koje će se pojaviti, ali možemo postepeno da naučimo kako da se prema njima odnosimo sa više razumevanja, umesto da ih stalno guramo u stranu.

(eKlinika.rs)