Pokušaj suicida (samoubistva) jedno je od glavnih stanja kojim se bavi urgentna psihijatrija. Iako je nemoguće precizno predvideti ga, brojni upozoravajući faktori mogu da se uoče, pomognu lekaru da predvidi rizik za pacijenta i reaguje na vreme. Uloga porodice je takođe od neprocenjive važnosti, kao i poverenje u lekare.
Stigma i dalje prati poremećaje mentalnog zdravlja, kao i pokušaj suicida
Prvi put, u Srbiji je jun zvanično proglašen za mesec brige o mentalnom zdravlju. Stručnjaci naglašavaju potrebu da se o ovoj temi, a o suicidu posebno, mora govoriti svakodnevno. Poremećaji mentalnog zdravlja u ekspanziji su bez obzira na godine, obrazovni i drugi status.
Takođe, iako postoje pozitivni pomaci, stigma u vezi sa poremećajima mentalnog zdravlja kojoj su izloženi oboleli, ali i njihove porodice, i dalje je sveprisutna. Nedovoljna informisanost građanstva često rezultira strahom, čija je posledica izostanak lečenja. To ponekad može, nažalost, da bude i kobno. Takođe, i članovi porodica obolelih imaju brojne dileme, pa dovode u pitanje odluke lekara o korišćenju lekova ili metoda koje su ponekad neophodne u cilju zaštite života pacijenta. Takva je, recimo, vezivanje.
Pokušaj suicida: razlika između ideje i namere
– Suicid predstavlja konačni akt u kojem osoba želi da umre. Neke osobe imaju suicidalne ideje povremeno. Ali, nikada nisu pokušale da se ubiju. Druga grupa pacijenata pokuša suicid impulsivno, u trenutku afektivnog rastrojstva, bez prethodne namere ili plana. Ovo je čest slučaj posebno kod pacijenata koji su pod akutnim dejstvom psihoaktivnih supstanci ili alkohola. Takođe, postoji razlika između suicidalnih ideja i suicidalnih namera – kaže u razgovoru za eKlinika portal dr Maja Tomašek, specijalista psihijatrije iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu.
Žene češće imaju neuspeli pokušaj suicida
Jedan od faktora rizika je razlika u polu. Dr Tomašek objašnjava da muškarci češće izvršavaju suicid u odnosu na ženski pol. To je, prema njenim rečima, obično povezano sa načinom na koji muškarci najčešće pokušavaju suicid: koristeći vatreno oružje, vešanjem, ili skokom sa visine. Žene, pak češće imaju neuspele suicide. Najčešći način pokušaja suicida kod žena je konzumiranje prekomerne doze psihofarmaka ili otrova.
Koje osobe su još predisponirane za suicidalne namere
Kod muškaraca su, kažu statistike koje nam prenosi dr Tomašek, pokušaji suicida najčešći nakon 45 godina života. Kod žena, posle 55. godine. Starija populacija ređe pokušava suicid u odnosu na mlađe osobe, ali su obično „uspešniji“ u tome. Kod mladih su najčešći pokušaji u periodu između 15. i 24 godine.
Veći je rizik za suicid kod osoba koje nisu u braku i nemaju decu. Razvod supružnika se smatra povećanim rizikom za suicid. Suicidalni rizik se povećava u periodima ekonomske recesije, nezaposlenosti ili za vreme rata. Ozbiljna somatska bolest takođe povećava rizik od suicida.
Najčešći razlozi zbog kojih neko sebi pokuša da oduzme život
Gotovo 95 odsto osoba koji su izvršile suicid imale su dijagnozu mentalne bolesti. Depresija je zastupljena kod 15, shizofrenija kod 10 odsto, a demencija kod oko 5 procenata obolelih. Uz to, kaže dr Maja Tomašek, oko 20 odsto je obolelih od alkoholizma kao samostalne bolesti, ili kao komorbiditeta uz neku drugu mentalnu bolest.
– Veliki procenat onih koji počine suicid ima dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti (5-10 odsto). Manji procenat se javlja i kod paničnog poremećaja i socijalne fobije. Prethodni pokušaj suicida je verovatno najbolji indikator da je pacijent pod pojačanim suicidalnim rizikom. Kod psihijatrijskih pacijenata, porodična istorija suicida povećava rizik za suicid ostalih članova porodice – objašnjava sagovornica našeg portala.
Kako izgleda pregled pacijenta koji je pokušao suicid
Kada osoba pokuša suicid i ne uspe u toj nameri, koje su osnove „prvog fronta“ lečenja u ustanovi kakva je klinika „Dr Laza Lazarević“?
– Pokušaj suicida spada u urgentna stanja u psihijatriji. Tako se i tretira. Pacijenti koji su pokušali suicid se najčešće dovode na pregled u našu Kliniku kolima službe Hitne pomoći, a ukoliko je procenjeno da je potrebno, i u pratnji pripadnika MUP-a. Najčešće su ti pacijenti prethodno pregledani u dežurnom KBC ili UCS radi opservacije povreda koje su zadobili tom prilikom, ili se dovode sa toksikologije VMA gde su prethodno boravili na detoksikacionoj terapiji ukoliko su popili veću količinu lekova ili neku drugu supstancu u cilju suicida – odgovara dr Maja Tomašek.
Stabilizacija vitalnih parametara i procena daljih suicidalnih rizika
– Po oporavku somatskog stanja i stabilizaciji vitalnih parametara, saniranju svežih povreda ili prethodom ORL pregledu ukoliko je pokušaj suicida bio vešanjem, pacijent se pregleda u prijemnoj ambulanti Klinike. Evaluira se njegovo psihičko stanje i procenjuju dalji suicidalni rizici. To onda dovodi do odluke lekara specijaliste da li će se odlučiti za hospitalni tretman, ili će preporučiti neki drugi vid praćenja – detaljno opisuje dr Tomašek.
Koje osobe se zadržavaju na bolničkom tretmanu
Ukoliko se proceni da je pacijent u pogoršanju psihičkog stanja i da je suicidalni rizik i dalje prisutan, zadržava se na bolničkom tretmanu. Cilj je, navodi sagovornica eKlinika portala, da se zaštiti život pacijenta na dalje i korigovanje pogoršanja psihičkog stanja, koje je dovelo do takvog akta.
Takođe, dodaje dr Maja Tomašek, na sličan način se procenjuje i stanje pacijenta koji nije još uvek pokušao suicid ali je imao suicidalne ideje u okviru pogoršanja psihičkog stanja osnovne bolesti od koje boluje, ili pojave prvih simptoma bolesti u smislu suicidalnih ideja.
Akutno pogoršanje psihičkog stanja, hospitalizacija i stabilizacija
Procenjuju se i specifična afektivna akutna stanja u kojima pacijent nije u mogućnosti da uspostavi kontrolu nad svojim ponašanjem. To može, prema rečima dr Tomašek, lako da dovede do pokušaja suicida u nekom sledećem trenutku. Tada se, kod suicidalnog rizika koji je procenjen kao visok, sprovodi preporučena hospitalizacija u cilju čuvanja života pacijenta.
– Pacijent za koga je procenjeno da je potreban hospitalni tretman zbog akutnog pogoršanja psihičkog stanja koje mu potencijalno ugrožava život ili je već ugrozilo, na samom početku lečenja se tretira farmakoterapijom. Odabrani lekovi će mu omogućiti redukovanje napetosti, afektivnu stabilizaciju, regulisati san i omogućiti dalji oporavak – objašnjava dr Maja Tomašek, koja je i upravnik Stacionara Beograd u okviru Klinike „Dr Laza Lazarević“.
Šta je parasuicid, a šta „apel fenomen“
Specijalista psihijatrije priča nam da se termin „parasuicid“ odnosi na opis pacijenata koji se samopovređuju. Oni najčešće površno režu kožu, ali obično nemaju želju da umru. Parasuicid se tri puta češće javlja kod žena.
– Osoba koja se samopovređuje obično tvrdi da pri tome ne oseća nikakvu bol, a da to radi u trenucima kada oseća bes, ljutnju, potrebu za smanjenjem napetosti. Većina ima poremećaj ličnosti i ćešće su introvertne osobe, neurotične, i sa otežanom kontrolom impulsa. Obavezni deo psihijatrijskog pregleda podrazumeva pitanje najčešće direktno upućeno pacijentu: da li ima suicidalne ideje ili namere. „Apel fenomen“ se odnosi na najrizičniji oblik samoagresivnog ponašanja. Ono se ređe završava fatalno, ali zahteva jednako ozbiljan pristup, kao i suicidalnost u najužem smislu – ističe naša sagovornica.
Ne zahtevaju svi pacijenti hospitalizaciju, koji su još indikatori
– Većina psihijatrijskih pacijenata kod kojih se utvrdi povećani suicidalni rizik, prima se na hospitalni tretman, preventivno ili nakon samog pokušaja i saniranja somatskog stanja. Odluka o hospitalizaciji obično zavisi od dijagnoze, težine depresije, suicidalnih namera, mogućnosti za obezbeđivanje socijalne podrške. Odluka o potrebi preventivne hospitalizacije suicidalnog pacijenta spada u neke od najdelikatnijih odluka pri prijemu. Ne zahtevaju svi pacijenti hospitalizaciju. Neki mogu da se leče i ambulantno ukoliko se tako proceni – objašnjava dr Tomašek.
Doktorka upozorava i da su odsustvo jake socijalne podrške, istorija impulsivnog reagovanja, kao i postojanje suicidalnog plana, obično indikatori za hospitalizaciju. Ukoliko se proceni da je suicicidalni rizik visok, potrebna je hitna hospitalizacija u cilju zaštite pacijentovog života i zdravlja.
Kako se određuje potrebno vreme boravka na bolničkom lečenju
Po prijemu pacijenta nakon pokušaja suicida u kliniku „Dr Laza Lazarević“, odmah započinje adekvatan farmakoterapijski protokol lečenja. Važno je reći, naglašava specijalista psihijatrije, da se on individualno prilagođava svakom pacijentu i njegovoj potrebi. Tako postepeno dolazi do poboljšanja psihičkog stanja.
– Naravno, to je proces koji traje više nedelja. Početna poboljšanja se prvo primećuju u smislu redukovanja napetosti, strahova, omogućavanju postepene regulacije sna. Primenom leka u dužem periodu (obično nekoliko nedelja), dolazi do postepenog povlačenja patoloških sadržaja koji su bili prisutni u okviru osnovnog psihijatrijskog oboljenja (posebno iz domena psihotičnih poremećaja) – objašnjava dr Maja Tomašek.
Farmakoterapija je neophodan i važan deo tretmana
Inače, navodi upravnik Stacionara Beograd, težak depresivni poremećaj sa psihotičnim simptomima, koji najčešće ima za posledicu pokušaj suicida u periodu pogoršanja, zahteva višenedeljni farmakoterapijski tretman. To dovodi do adekvatne afektivne stabilizacije i povlačenja patoloških sadržaja, kao i sticanja uvida pacijenta u potrebu daljeg lečenja, kao prevencije relapsa. Akutna afektivna stanja kod pacijenata bez poremećaja kontakta sa realnošću, obično se nešto kraće tretiraju hospitalno. Stanje im se svakodnevno prati i primenjuje individualni pristup svakom pacijentu i njegovim potrebama.
Šta znači kada je pacijent smešten na intenzivnu negu
– Po obavljanju hitnog prijema u urgentnoj službi naše Klinike, pacijent se najčešće prima na odeljenje Intenzivne nege. Postoji potreba stalnog pojačanog nadzora i praćenja stanja pacijenta odmah po prijemu, kao i sprovođenja adekvatnih terapijskih protokola koji će postepeno dovesti do inicijalnog poboljšanja kliničke slike. To će u narednom periodu omogućiti da se pacijent prevede na kliničko odeljenje, kao i nastavak daljeg lečenja. Stanje svih pacijenata se svakodnevno evaluira i procenjuje dalji tok – priča dr Tomašek.
Porodica je zbunjena i uplašena, šta bi trebalo da znaju najbliži
Porodice i bližnji su u tom trenutku, logično, uplašeni, zabrinuti… Šta bi bila prva i najvažnija poruka za njih?
– Naravno da su porodice pacijenata koji su pokušali suicid ili imali ozbiljne suicidalne namere jako zabrinute. Prvi korak ka saniranju takvog stanja obično i potekne od članova najuže porodice, koji su primetili promenu u ponašanju ili su shvatili da postoje suicidalne namere. Moguće je i da su prisustvovali njegovom aktuelnom pokušaju suicida. Stoga su oni i najčešće prvi koji alarmiraju službu hitne pomoći i policiju, zbog reakcije u prvom trenutku. Zatim i dovode pacijenta do naše Klinike – kaže dr Tomašek.
Adekvatno praćenje pacijenta je ponekad moguće jedino u hospitalnim uslovima
– Pravovremeno reagovanje, posebno prepoznavanje rizika ili shvatanje da je članu porodice potrebna medicinska pomoć, omogućava da pacijent na vreme bude doveden u našu ambulantu. Ambulanta radi 24h i tu se odmah ukazuje potrebna pomoć. Samo pod uslovima hospitalnog praćenja pacijenta u toku 24h u bolničkim uslovima i spovođenjem adekvatne terapije, koja nije najčešće moguća u kućnim uslovima, moguće je da se prevaziđe ovo jako ozbiljno psihičko stanje i sačuva život pacijenta. Nema razlike da li je on na vreme doveden zbog prisustva suicidalnih ideja, ili je već i pokušao da sebi oduzme život. Potrebno je da se adekvatno zbrine da se to ne bi ponovilo u kratko vremenskom roku – upozorava specijalista psihijatrije.
Pacijent nema adekvatan uvid u svoje stanje
Često zbog svog psihičkog stanja pacijent nema adekvatan uvid u potrebu za hospitalnim tretmanom. To se posebno odnosi na slučaj kada postoji gubitak kontakta sa realnošću uslovljenog psihičkim poremećajima. Pacijent takođe, objašnjava dr Tomašek, nema svest ni o tome da je farmakoterapija neophodna u cilju inicijalnog poboljšanja. Upravo tu je uloga porodice, koja ovo može da uvidi i tako bude ključna podrška pacijentu. Sve to onda omogućava i bolji i brži oporavak, objašnjava sagovornica eKlinika portala.
Porodica, preispitivanje i osećaj griže savesti
– Često se u porodicama pacijenata koji su primljeni u našu Kliniku u hitnim stanjima javljaju dileme da li su ispravno postupili jer su pozvali službu Hitne pomoći ili policiju. Zbog toga često po prijemu ostaje osećaj zebnje da će im pacijent to zameriti, da možda nije morao da bude hospitalno lečen… Taj osećaj se obično javlja kada je pacijent već zbrinut na odeljenju Intenzivne nege – objašnjava naša sagovornica jednu od najčešćih dilema koja interesuje naše čitaoce.
Prema njenim rečima, porodica zapravo oseti olakšanje što je doprinela da se u tom trenutku sačuva život bližnjeg. Mnogi od njih su već prošli kroz često neprijatan proces slanja i primanja pacijenta na lečenje kada on sam to nije želeo.
Najčešće dileme članova porodice osobe koja je pokušala suicid
Ponekad, u porodice stižu sumnje i osećaj griže savesti.
– Pitaju se da li su sve uradili u najboljem interesu pacijenta. Zbog tih dilema raspituju se kod lekara da li „mu dajemo mnogo velike doze lekova, da li je zbog toga omamljen, da li se vezuje“… Ta pitanja se, naravno, rešavaju u direktnom svakodnevnom kontaktu sa lekarom koji prati pacijenta. Porodica dobija objašnjenja i detaljno se upućuje u terapijski protokol, aktuelno stanje pacijenta i dalji plan lečenja – ističe dr Maja Tomašek.
Da li je vezivanje neophodno i u kojim slučajevima
– Medicinska mera u običnom rečniku nazvana „vezivanje“, jedna od onih koja se sprovodi isključivo kada je neophodno na taj način sprečiti pacijenta da u stanju akutnog pogoršanja ili uznemirenosti ugrozi svoj ili tuđi život. Primenjuje se isključivo po nalogu lekara. Osoblje se pridržava striktne procedure, a mera se sprovodi u vrlo kratkim vremenskim periodima, i to kada se proceni da je neophodna. Uvek je to uz farmakoterapiju, kojoj se na taj način omogući da brže i efikasnije dovede do redukovanja uznemirenosti i uspostavljanja sna pacijenta – kao veoma važno naglašava sagovornica eKlinika portala.
Razlog stigme je i dalje nedovoljna informisanost građanstva
Nedovoljna informisanost stanovništva i stigma koja, nažalost, i dalje prati psihijatrijske bolesti i na taj način prosto „odbija “ ljude da se adekvatno informišu o psihičkim poremećajima, ponekad može da dovede u zabludu člana porodice. On onda ne prepozna znake psihičke izmenjenosti kod bližnjeg i zbog toga ne reaguje adekvatno. Ima slučajeva, priča doktorka, da se te promene objasne „bezobrazlukom, izvoljevanjem pacijenta ili lažnim pretnjama“.
Negiranje bolesti i stigma povećavaju rizike
– Tako se zapravo negira bolest pacijenta. Ona je često i ranije već bila evidentirana i bila su data objašnjenja da je uslov adekvatne remisije redovno uzimanje preporučene terapije, kao i ambulantno kontinuirano praćenje od strane psihijatra. Samim tim, pacijent ne dobija pravovremenu medicinsku pomoć i lečenje, a nekad se zbog toga izgubi dragoceno vreme. Pogoršanje dobije na intenzitetu, što onda povećava rizik od daljeg komplikovanja– upozorava dr Maja Tomašek iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, specijalista psihijatrije.
razmišljam o suicidu,probao, sve vi lepo napišete, ali kad ostanete sami sa detetom, i pokušate da se lečitte od takozvane depresije,a lekari ne mmogu ni da saslušeju i ukapiraju kako vam je .još ispada da možeš ti, a nemaš želju ni krevet da napustiš, strahovi, napetost, bes, bolovi nepodnošljivi, pucaš na sve strane, bukvalno se gubiš…imate bolesti -kičma razorena, psiha bolesti druge…,izadjete na invalidsku komisiju,a oni vas zajebavaju, možeš da radiš, pribavi ono, ovo a, traže lopovi pare, a znate da ne možete raditi, a treba da se detetu da hrana, i vidite da ste nemoćni šta onda, pa normalno je bolje da se roknete,dete mora da dobije bar porodičnu penziju i ne morate više da gledate ovo zlo od ljudi, zemlje, pokvarenosti,sve ovo smeće, bar vas niko više neće zajebavati, ovde u ovakvoj zemlji pomoći nema, i ne verujem vam više psihijatri čudotvorci,jedino naći način za smrt……………..