Hronični bol u pojedinim trenucima može razorno da deluje na sve segmente ljudskog života i uslovi jake, ne samo telesne, već i duševne patnje. Senke depresije i anksioznosti prikradaju se pacijentu, lečenje se komplikuje, a jake tegobe s kojima često počinje radni dan ne mogu da se umire lekovima protiv bolova. Stručnjaci kažu da je tačno da veliki broj osoba sa hroničnom bolešću trpi različite psihičke teškoće, ali i ističu da mnogi pacijenti žive funkcionalno i stabilno, ostvaruju svoje ciljeve, nisu anksiozni niti depresivni. Život je i pored svih prepreka često jači od ograničenja koje bolest nameće.
Skladan život i pored ograničenja bolesti
Da pored nas i sa nama žive osobe koje i pored bolesti svakog dana uspešno savladavaju nevidljive prepreke, podseća nas klinički psiholog Tijana Vraneš. U Southmead bolnici u Bristolu Tijana Vraneš je posvećena radu sa pacijentima koji boluju od autoimunih bolesti. Nastoji da svojim znanjima i iskustva pomogne i pacijentima u Srbiji, rado je viđen gost kao predavač na tribinama u organizaciji Udruženja obolelih od reumatskih bolesti Srbije – ORS.
Telesni bol svakodnevica je za oko 1.800.000 osoba u Srbiji, koje imaju neki oblik reumatskih tegoba. Bol u leđima, kukovima, zglobovima, nekada dovodi do nervoze, pojačanog osećaja stresa i dana kada je pacijentu teško da se pokrene ili čak i ustane iz kreveta.
– Tačno je da se kod velikog broja pacijenata koji žive sa hroničnom bolešću javljaju različite psihičke teškoće. Međutim, ja bih ipak krenula od činjenice da mnogi ljudi koji imaju hroničnu bolest žive prilično funkcionalno, ostvaruju svoje ciljeve, nisu anksiozni ni depresivni i osećaju se stabilno. To je odlična vest koju uvek treba naglasiti, jer nam ona govori o tome da postoje neke snage i rezilijentnost i da je moguće živeti ispunjen i skladan život uprkos ograničenjima koje bolest nameće. Neće svakome ko boluje od artritisa biti potrebna psihološka podrška. Najčešći razlog zbog koga se ljudi obraćaju za pomoć psihologu je javljanje izrazito negativnih i disfunkcionalnih misli koje su vezane za bolest i simptome. Na primer, da su samo na teretu drugima, ili da je nepodnošljivo živeti sa takvim bolom. Posebno je problematično ako ovakve misli značajno utiču na svakodnevni život i funkcionisanje, predstavljaju stalni izvor stresa, ili su veoma česte i nestišljive – kaže u razgovoru za portal eKlinika Tijana Vraneš.
Na koji način psihološki faktori utiču na bolest i oblikuju simptome?
Pacijenti odlučuju da potraže i pomoć psihologa kada osećaju frustraciju i krivicu jer ne mogu da ostvare svoje ciljeve. Potrebna im je pomoć da fokusiraju energiju, održe motivaciju ili da
prosto prilagode te ciljeve svom trenutnom nivou funkcionisanja, objašnjava Vraneš.
– Mnogi pacijenti nam se obraćaju jer neka od prethodnih iskustava, uključujući tu i traumatska, utiču na njihove sadašnje kapacitete da se nose sa fizičkim simptomima. U takvim slučajevima, važno je pomoći ljudima da razumeju na koji način su prethodna nepovoljna životna iskustva povezana sa bolom koji osećaju danas, ali i sa načinom na koji se odnose prema sebi, svom telu i svojim potrebama. Stigma jeste tradicionalno povezana sa psihičkim problemima, ali moje iskustvo u radu sa pacijentima sa reumatskim bolestima jeste da oni rado prihvataju psihološku podršku. Čini mi se da je veći problem nedostatak edukacije o tome na koji način psihološki faktori utiču na bolest i oblikuju simptome, ali i koja je njihova uloga u redukciji simptoma. Brojna istraživanja ukazuju na to da su psihički poremećaji kao što su anksioznost ili depresija povezani sa sporijim postizanjem remisije, većom aktivnošću bolesti, većim stepenom funkcionalnih oštećenja, otežanim nošenjem sa simptomima bolesti i naravno generalno lošijim kvaliteta života – precizira Vraneš.
Bol nikada nije isključivo organska
Nekada pacijenti dođu na prvu seansu potpuno zbunjeni i frustrirani, ponekada i ljuti na svog lekara, smatrajući da to što su upućeni psihologu znači da im lekar ne veruje, odnosno da smatra da njihov bol nije „realan“, da je „umišljen“ ili „psihološki“, objašnjava Vraneš.
– Pokušavajući da razjasne svoju situaciju, oni se upinju da mi objasne da je njihov bol „stvaran“ i „organski“. Naravno da je bol i stvaran i organski, ali bol nikada, ali zaista nikada nije isključivo organski. Ono što danas znamo o bolu je da je on uvek biopsihosocijalni fenomen, dakle kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih iskustava. Naše psihološko stanje, socijalna iskustva, kontekst u kome se bol dešava, sve to utiče način na koji naš mozak procesira i generiše fizički bol. Svaki bol, bilo kog dela tela, bilo da je akutni ili hronični, bilo da je posledica upale ili mehaničke povrede, uvek je bio-psiho-socijalni fenomen – napominje Tijana Vraneš.
Šta kada biomedicinske intervencije nisu dovoljne?
Sagovornica portala eKlinika precizira da bol naravno ima i svoje veoma bitne biološke komponente, ali dodaje da postoje i mnogi drugi faktori, kao što su psihološka stanja, kontekst, socijalna iskustva, koji nisu biološki, a koji u značajnoj meri utiču i na nastanak i na redukciju bola.
– Biološka komponenta bola leči se naravno biomedicinskim sredstvima, kao što su analgetici ili hirurške intervencije, i one su obično efikasne, posebno kada je u pitanju akutni bol. Međutim, kada je u pitanju hronični bol, biomedicinske intervencije su nedovoljne. Neophodno je identifikovati i raditi na psihološkim i socijalnim faktorima koji oblikuju bol i pojačavaju ga, ali isto tako mogu i da ga stišaju. U psihološke faktore koji utiču na bol spadaju misli, uverenja, emocije i različita ponašanja. Na primer, ljudi koji žive sa hroničnim bolom često se povlače u kuću, ostaju dugo u krevetu, izbegavaju da izlaze napolje, da se druže, da imaju seks, da vežbaju, da se bave svojim hobijima, i postepeno upravo to izbegavanje aktivnosti pojačava dovodi do toga da bol preuzima kontrolu nad njihovom životom. Sve počinje da se vrti oko bola i čitav život organizovan je oko bola. Treći domen, o čijem se doprinosu još manje priča, jesu socijalni faktori, u koje spadaju mreža podrške, socijalno okruženje, pristup zdravstvenoj zaštiti, ali i različita društvena i kulturološka očekivanja i standardi koji neosporno utiču i na naš subjektivni doživljaj bola i na to kako se sa njim nosimo – kaže Vraneš.
Bol i kognitivno-bihejvioralna terapija
Kada bol postane jaka biološka, psihološka, ali i socijalna tegoba koja u bitnoj meri ograničava život pacijenti taže psihološku podršku. Stručnjaci primenjuju nekoliko psihoterapijskih pristupa od kojih je najzasupljenija kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT).
– Ovaj pristup razvijen je prvenstveno za potrebe rada sa anksioznim i depresivnim pacijentima, ali je uspešno adaptiran da pomogne ljudima koji se nose sa hroničnim bolom. Cilj KBT intervencija za hronični bol je da pomognu ljudima da ispitaju neka od svojih disfunkcionalnih uverenja koja imaju u vezi sa bolom. Radi se o uverenjima kao što su: „Nikada se neću osloboditi ovog bola“, „Moj život je gotov“, „Nikada neću moći da budem majka/otac/prijatelj/muškarac/žena/stručnjak kakav sam mogao/mogla da budem“. Glavni cilj KBT intervencija je da pomogne ljudima da identifikuje ove misli i da ih modifikuje tako da postanu realističnije i manje ometajuće. Takođe se radi na određivanju specifičnih ciljeva kako bi se pomoglo ljudima da budu što aktivniji, uprkos bolu koji osećaju – kaže Vraneš.
Terapija prihvatanjem i prosvećivanjem
Psiholog Tijana Vraneš objašnjava da je drugi veoma efikasan pristup terapija prihvatanjem i posvećivanjem ili skraćeno ACT.
– Ova terapija je inače i moj omiljeni pristup, jer pomaže ljudima da prihvate iskustvo bola i da žive u skladu sa svojim vrednostima, bez obzira na simptome koje imaju. ACT počiva na ideji da naši napori da se oslobodimo ili da izbegnemo bol, paradoksalno samo pojačavaju njegov intenzitet jer je sva naša energija i pažnja usmerena na bol, umesto na one stvari, ljude i aktivnosti koji našem životu daju smisao i značenje. Pored ova dva pristupa čija je efikasnost dokazana u brojnim istraživanjima, postoji i novija grupa pristupa koji se fokusiraju konkretno na emocionalnu komponentu bola, što je posebno važno kod nekih stanja i bolesti, na primer, fibromialgije – ističe Vraneš.
Terapija reprocesiranja bola
Stručnjaci napominju da se psihoterapijski pristupi razlikuju prema načinima na koje tretiraju traume i prethodna nepovoljna životna iskustva i kako ih dovode u vezu sa bolom.
– Razumevanje veze između traume i bola nekada pomaže ljudima i poboljšava njihovo subjektivno iskustvo simptoma. Još jedan od novijih pristupa je terapija reprocesiranja bola, u kome se, pojednostavljeno govoreći, polazi od ideje da kod ljudi sa hroničnim bolom, mozak počinje da pogrešno interpretira signale iz tela kao znak opasnosti i onda kada realna opasnost ne postoji. Intervencije se sastoje u tome da se ta sekvenca reprogramira, kako bi mozak nastavio tačno da prepoznaje i odgovara na telesne senzacije koje opaža i na taj način se prekida začarani krug hroničnog bola – navodi Tijana Vraneš.
