Artritis je bolest koja može da se javi u svakom životnom dobu. Tegobe ništa ne najavljuje, a sam bol može da počne na važnom poslovnom sastanku, ispitu, godišnjem odmoru. Bolest zahteva veliko angažovanje, a dodatni teret pacijentima predstavljaju nepredvidivost tegoba i uvek prisutna mogućnost njihovog pogoršanja. Artritis deluje i na telo i na psihu. Većina pacijenata se lavovski bori sa simptomima, živi funkcionalno i stabilno, bez anksioznosti ili depresije. Ipak, u životu neminovno nekada dođe do momenata kada osećamo da nemamo dovoljno snage i da postoji nešto teže i od samog fizičkog bola.
Pacijenti stalno objašnjavaju prirodu svoje bolesti
U ovakvim trenucima dobro je da razgovaramo sa prijateljima i porodicom, ako je potrebno da potražimo i stručnu psihološku pomoć, koja nas neće u potpunosti lišiti bola, ali će nas naučiti kako da ga kontrolišemo. Stručnjaci navode da postoje različiti faktori koji utiču na javljanje ili pogoršavanje anksioznosti kod pacijenata koji boluju od artritisa – kao na primer, nepredvidivost bolesti.
– Mnogo puta sam od pacijenata čula da im ta nepredvidivost teže pada od simptoma bola, hroničnog umora, ukočenosti i smanjene pokretljivosti. Činjenica da nikada ne znaju kakav će im dan osvanuti često otežava bilo kakve planove. Sve to naravno utiče ne samo na anksioznost, nego izaziva i stalnu frustraciju, a na nivou ponašanja dovodi do povlačenja i pasivizacije. Drugi aspekti artritisa koji mogu da pojačaju anksioznost su mogućnost progresije simptoma. Tok bolesti kod artritisa podrazumeva nepravilno i nepredvidivo javljanje upala i nevidljivost simptoma koja usložnjava komunikaciju sa drugim ljudima i iscrpljuje pacijente, jer stalno moraju da objašnjavaju prirodu svoje bolesti – kaže za portal eKlinika klinički psiholog Tijana Vraneš iz Southmead bolnice u Bristolu.
Psihičke teškoće često su pratioci hroničnih bolesti
Tijana Vraneš nastoji da intervjuima i predavanjima pomogne pacijentima u Srbiji. Predavač je na tribinama u organizaciji Udruženja obolelih od reumatskih bolesti Srbije – ORS. Objašnjava nam da je svaka vrsta neizvesnosti i nedefinisanosti osnova za jačanje anksioznosti.
– Kako će se ko nositi sa tom neizvesnošću zavisi od mnogih stvari – osobina ličnosti, podrške porodice i prijatelja, unutrašnjih snaga i mehanizama odbrane, ali takođe i prethodne istorije psihičkog funkcionisanja. Oni ljudi koji su i pre pojave bolesti imali epizode depresivnog raspoloženja i povišene anksioznosti u većem su riziku da će na isti način odreagovati prilikom suočavanja sa dijagnozom artritisa. Zato je izuzetno važno da pacijenti budu svesni da su različite vrste psiholoških teškoća prilično uobičajeni pratioci hroničnih bolesti, ali i da postoje nekada vrlo jednostavne i efikasne intervencije i praktični saveti koji u velikoj meri mogu da ih ublaže – naglašava Vraneš.
Anksioznost, depresija i hronični stres utiču na simptome artritisa
Sagovornica portala eKlinika kaže da je poznato da se kod osoba sa hroničnim bolovima češće javljaju simptomi anksioznosti i depresije. Prema rezultatima objavljenih studija, oko 40 odsto pacijenata sa hroničnim bolom ima i depresiju ili anksioznost. Međutim, to samo znači da se ove dve grupe poremećaja često javljaju zajedno, dodaje Vraneš.
– Ali ono što ne znamo jeste na koji način su one povezane. Ranije se smatralo da su ljudi depresivni zato što žive sa bolom i to i deluje sasvim logično. Naravno da će osobe koje svakodnevno trpe bol, osećaju se hronično umorno, uz različita fizička i funkcionalna ograničenja, biti skloni epizodama lošijeg raspoloženja i povišene anksioznosti. Međutim, sa pojačanim fokusom na istraživanja u ovoj oblasti i boljim razumevanjem neuronauke bola, postalo je jasno da je ova veza dvosmerna. Iako hronični bol zaista nekada prethodi anksioznosti i depresiji, nekada anksioznost i depresija isto prethode bolu. Danas znamo da anksioznost, depresija i hronični stres imaju jasan uticaj na simptome artritisa – precizira Tijana Vraneš.
Ona ističe da je ovaj uticaj nekada direktan, posredstvom endokrinog, nervnog i imunog sistema, ali da može da bude i indirektan, posredstvom određenih obrazaca ponašanja koji mogu da imaju razorne efekte na bolest.
– Na primer, depresivni pacijenti su skloniji povlačenju, socijalnoj izolaciji, slabije sarađuju u lečenju, otežano donose odluke u vezi sa svojim zdravljem – pojašnjava Vraneš.
Kontekst je bitan, čak i krucijalan
Organska bol deluje na psihu, ali i emocije pa se neko žali da ga „od tuge bole kosti, mišići, celo telo“. Da li je moguće da se posle jakog stesa, velike neprijatnosti, gotovo preko noći javi ukočenost i bol? Kako osećaj radosti, zadovoljstva s druge strne deluje na osećaj bola, pitali samo Tijanu Vraneš.
– Upravo tako. Emocije imaju ogroman uticaj na naše telo. Taj primer koji ste naveli, tuga koju osećamo kao bol u mišićima, glavobolja koja nam se javi nakon neke teške svađe, sve su to primeri koji pokazuju koliko su emotivni i fizički bol neraskidivo povezani i isprepletani. Kontekst je takođe veoma bitan, rekla bih čak i krucijalan. Jedna ista povreda daće potpuno drugačiji doživljaj bola, ako je zadobijemo dok smo u veoma stresnoj situaciji, uplašeni, nervozni i nesrećni. Doživljaj bola biće drugačiji ako ga zadobijemo dok smo relaksirani i spokojni, u sredini koju doživljavamo kao bezbednu, okruženi bliskim i dragim ljudima. Važna je i uloga pažnje. Ukoliko je pažnja konstantno usmerena na telo i na ono što se dešava u njemu, prag osetljivosti se snižava i intenzitet bola se pojačava – napominje Vraneš.
Nema ničeg prirodnijeg od osećanja tuge i zabrinutosti
Naša sagovornica nas podseća i na to da su neprijatne emocije prirodni i očekivani pratilac života osoba sa hroničnom bolešću, ali i svih nas.
– Mislim da nema ničeg prirodnijeg od osećanja tuge i zabrinutosti, pa i ljutnje kada se čovek suoči sa takvom promenom i gubitkom. Međutim, važno mi je da naglasim da su sva ta osećanja i inače prirodni i očekivani pratioci života svakog ljudskog bića. Svako od nas doživljava i tugu i strah i ljutnju, i razočarenje i stid, kao što doživljavamo i radost, ushićenje, ponos i oduševljenje. Neprijatne emocije ne možemo izbeći i, ako živimo dovoljno dugo, svako od nas će doživeti i trenutke velikih gubitaka, odbacivanja, neuspeha i bola – kako fizičkog, tako i emotivnog. Zato mi nikada u terapiji ne postavljamo kao cilj da se pacijent oslobodi ovih emocija niti da ih izbegne, već da ublažimo njihov uticaj i da mu pomognemo da izgradi ispunjen i smislen život uprkos tim neprijatnim emocijama – zaključuje Tijana Vraneš.
