Otkaz nije samo gubitak posla: Rečenicu „To je samo posao“ nikada nemojte reći nekome kome se to upravo desilo

Gubitak posla može da se dogodi u nekoliko minuta, ali njegove posledice često traju mnogo duže. Čak i kada otkaz nije potpuno neočekivan, trenutak u kojem čovek sazna da više nema posao može da pokrene snažnu stresnu reakciju. Gubitkom radnog mesta prihodi postaju neizvesni, ali i svakodnevna rutina, profesionalni planovi, a ponekad i slika koju osoba ima o sebi.

„To NIJE je samo posao“

Zbog toga rečenica „To je samo posao“ nekome ko je upravo dobio otkaz najčešće neće mnogo pomoći. Posao za većinu ljudi nije samo način da zarade novac, već i izvor strukture, socijalnih kontakata, osećaja sigurnosti, kompetentnosti i pripadnosti, pa njegov nagli gubitak može da se doživi kao ozbiljan životni potres.

Reakcije su veoma različite: neko će prvo osetiti bes, drugi strah, a neko čak i olakšanje ako je dugo radio u lošim uslovima. Nema jednog „ispravnog“ načina reagovanja na otkaz, ali je važno prepoznati kada očekivani stres počinje ozbiljno da narušava svakodnevno funkcionisanje.

Zašto otkaz može da pogodi mnogo jače nego što očekujemo

Kada čovek izgubi posao, ne gubi samo platu koja svakog meseca stiže na račun. Nestaje i predvidljivost koju čine vreme ustajanja, odlazak na posao, kolege, zadaci, sastanci i osećaj da znamo šta ćemo raditi sutra, sledeće nedelje ili narednog meseca.

Istovremeno se otvara niz pitanja na koja često nema brzog odgovora: koliko dugo će trajati potraga za novim poslom, da li će prihodi biti dovoljni, kako platiti račune i kredit, šta reći porodici i kako objasniti situaciju ljudima iz profesionalnog okruženja. Upravo kombinacija gubitka i neizvesnosti može da učini otkaz jednim od snažnijih izvora stresa.

Poseban problem nastaje kada osoba profesionalni uspeh snažno povezuje sa sopstvenom vrednošću. Tada poslovna odluka kompanije lako postaje lični zaključak: „Nisam dovoljno dobar“, „Propao sam“ ili „Niko me više neće zaposliti“, iako otkazi mogu da budu posledica reorganizacije, smanjenja troškova, gašenja radnih mesta ili okolnosti koje nemaju veze sa sposobnostima pojedinca. Takve misli mogu da budu posebno izražene kod ljudi koji su godinama gradili karijeru u istoj kompaniji. Što je posao imao veću ulogu u identitetu osobe, njegov gubitak može da ostavi veći osećaj praznine.

Telo takođe reaguje na gubitak posla

Veliki stres nije samo psihološko iskustvo. Kada procenimo da smo ugroženi ili da se suočavamo sa situacijom koju teško možemo da kontrolišemo, aktiviraju se fiziološki sistemi povezani sa odgovorom organizma na stres, zbog čega se mogu pojaviti ubrzan rad srca, napetost mišića, problemi sa varenjem i teškoće sa spavanjem.

Prvih dana nakon otkaza zato nije neobično da osoba uveče ne može da zaspi iako je iscrpljena. Misli se vraćaju na razgovor u kojem je saopšten otkaz, analiziraju se sopstvene greške, preračunavaju finansije i zamišljaju najgori mogući scenariji, pa telo ostaje u stanju pojačane pripravnosti i onda kada neposredne opasnosti nema. Apetit takođe može da se promeni. Neki ljudi gotovo izgube interesovanje za hranu, dok drugi počinju češće da jedu kao način da ublaže neprijatne emocije, a mogu da se pojave glavobolja, umor, razdražljivost i problemi sa koncentracijom.

Ako stres potraje, čoveku postaje teže da obavlja upravo one aktivnosti koje su mu potrebne da izađe iz situacije. Pisanje biografije, pregled oglasa, razgovori sa potencijalnim poslodavcima i donošenje finansijskih odluka zahtevaju koncentraciju i energiju, a dugotrajna napetost može da oslabi i jedno i drugo.

Najveća zamka posle otkaza može da bude povlačenje od drugih ljudi

Otkaz kod nekih ljudi izaziva stid, čak i kada objektivno nisu uradili ništa zbog čega bi trebalo da ga osećaju. Osoba počinje da izbegava pitanje „Kako je na poslu?“, ne javlja se bivšim kolegama, odlaže viđanje sa prijateljima i sve više vremena provodi sama.

Takvo povlačenje kratkoročno može da deluje kao zaštita od neprijatnih pitanja, ali dugoročno može dodatno da pojača osećaj izolacije. Socijalni kontakti u periodu velikog stresa nisu važni samo zbog emocionalne podrške - upravo ljudi koje poznajemo mogu da budu izvor informacija o novim poslovima, preporuka i kontakata koji će pomoći u narednom profesionalnom koraku. Ni druga krajnost nije dobra. Neposredno nakon otkaza lako je poslati ljutitu poruku bivšem nadređenom, napisati objavu na društvenim mrežama ili u afektu izneti detalje sukoba koje kasnije više nije moguće povući.

Kada emocije još imaju veliki intenzitet, korisno je odložiti odluke koje nisu hitne. To ne znači da treba ignorisati ono što se dogodilo, već dati sebi dovoljno vremena da sledeći potez bude rezultat procene, a ne prvog naleta besa ili straha.

Rutina postaje važnija upravo kada više ne moramo da ustajemo zbog posla

Jedna od prvih stvari koje nestaju zajedno sa radnim mestom jeste dnevna struktura. Kada više nema alarma, odlaska na posao i jasno određenog kraja radnog dana, lako se dogodi da se vreme spavanja pomeri, obroci postanu neredovni, a potraga za poslom pretvori u celodnevno pregledanje oglasa bez pravih pauza.

Važno je i da potraga za novim poslom ne postane aktivnost koja traje od trenutka buđenja do odlaska na spavanje. Više sati provedenih ispred oglasa ne znači nužno i kvalitetniju potragu, posebno kada umor dovede do toga da osoba šalje iste prijave na desetine mesta bez prilagođavanja konkretnom poslu. Koristan prvi korak može da bude i sasvim praktičan pregled finansijske situacije. Kada se nepoznanice pretvore u konkretne brojeve - koliki su raspoloživi prihodi i ušteđevina, koji troškovi su neophodni i šta privremeno može da se smanji - deo neodređenog straha može da postane problem za koji postoji plan.

Istovremeno, nije potrebno već prvog jutra nakon otkaza napraviti savršen plan za narednih pet godina.Kratkoročni ciljevi, poput sređivanja biografije, kontaktiranja nekoliko ljudi iz profesionalne mreže ili prijavljivanja na pažljivo odabrane pozicije, često su korisniji od pokušaja da se čitava budućnost reši odjednom.

Otkaz ponekad pokrene pitanje: Ko sam ja ako više nisam ono što radim?

U društvu u kojem se već pri upoznavanju često pitamo „Čime se baviš?“, nije neobično da zanimanje postane važan deo identiteta. Posle dugogodišnjeg rada na jednoj poziciji čovek može da izgubi ne samo posao već i titulu, status, profesionalno okruženje i osećaj da negde pripada.

Upravo zato gubitak posla kod nekih ljudi pokreće proces koji podseća na druge vrste gubitka. Mogu da se smenjuju neverica, bes, tuga, pregovaranje sa samim sobom i postepeno prihvatanje nove situacije, ali taj proces nije pravolinijski i ne postoji rok do kojeg bi neko „morao da se sabere“. Problem nastaje kada se događaj pretvori u konačnu presudu o sopstvenoj vrednosti. Rečenica „dobio sam otkaz“ opisuje događaj, dok „ja sam neuspešan“ predstavlja zaključak o čitavoj osobi, a ta dva iskaza nisu isto.

Profesionalni identitet jeste važan, ali je samo jedan deo identiteta. Odnosi sa porodicom i prijateljima, znanje, iskustvo, interesovanja i sposobnosti ne nestaju onog trenutka kada prestane radni odnos, čak i kada je osobi potrebno vreme da ponovo stekne taj osećaj.

Kada stres zbog otkaza više nije samo očekivana reakcija na težak događaj

Ako nedeljama nema poboljšanja, osoba gotovo ne spava, ne uspeva da ustane iz kreveta, gubi interesovanje za stvari koje su joj ranije prijale ili oseća intenzivnu beznadežnost, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može da bude važan korak. Pomoć je posebno potrebna kada stres počne ozbiljno da narušava odnose, ishranu, svakodnevno funkcionisanje ili sposobnost da osoba napravi naredne praktične korake.

Alkohol, sedativi bez preporuke lekara ili druga sredstva kojima se pokušava „isključiti“ neprijatno razmišljanje mogu kratkoročno da stvore osećaj olakšanja, ali ne rešavaju problem i mogu da otvore nove. Ako se njihova upotreba povećava upravo nakon otkaza, to je dodatni znak da osoba teško izlazi na kraj sa stresom. Misli da život nema smisla, razmišljanje o samopovređivanju ili samoubistvu i osećaj da osoba više ne može da izdrži zahtevaju hitnu stručnu pomoć. U takvoj situaciji ne treba ostajati sam niti čekati da kriza spontano prođe, već odmah kontaktirati hitnu medicinsku službu ili dostupnu kriznu službu.

Otkaz jeste kraj jednog profesionalnog odnosa, ali u trenutku kada se dogodi može da izgleda kao da se odjednom srušilo mnogo više od posla. Upravo zato prvi cilj ne mora da bude munjevito pronalaženje sledećeg radnog mesta - ponekad je važnije prvo povratiti dovoljno stabilnosti da odluke o onome što dolazi posle mogu da budu promišljene, a ne donesene pod pritiskom straha.

(eKlinika.rs)