Kad vas tuga stisne ne sabijajte je, pustite da izađe: Može li se „umreti“ od tuge?

Kad nas tuga stisne toliko snažno da imamo osećaj da fizički boli, prvi impuls često je da je sakrijemo, potisnemo i nastavimo dalje kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, tuga nije slabost niti emocija koje treba da se stidimo ili da je sabijamo u sebi.

I tuga i sreća su sastavni deo života

Ona je prirodan odgovor na gubitak, razočaranje i druge bolne životne događaje. Umesto da je sabijamo u sebi, važno je da joj dozvolimo da izađe i da je proživimo, uz podršku kada nam je potrebna. Tuga i radost nalaze se na različitim krajevima emocionalnog spektra, ali su obe sastavni deo života. Čovek ne može stalno da bude srećan, niti je svaka tuga znak psihičkog poremećaja. Problem nastaje kada pokušavamo da neprijatne emocije potpuno isključimo, ignorišemo ili sakrijemo.

Savremena kultura često šalje upravo suprotnu poruku. Sreća se predstavlja kao imperativ, dok se tuga doživljava kao nešto što treba što pre prevazići.

Društvo nam poručuje da moramo da budemo srećni, čak i kada nismo

Društvene mreže dodatno su pojačale predstavu o životu u kojem su svi uspešni, nasmejani, zaljubljeni i zadovoljni. Fotografija nasmejane osobe, međutim, ne govori ništa pouzdano o tome kako se ona zaista oseća kada ostane sama.

Neko može da ostavlja utisak izuzetno srećne osobe, a da istovremeno prolazi kroz period duboke tuge. Tu je i ukorenjeno uverenje da pokazivanje tuge predstavlja slabost.„Budi jak“, „nemoj da plačeš“, „moraš dalje“ i „drugima je gore“ rečenice su koje često izgovaramo sa najboljom namerom, ali one čoveku koji pati mogu da pošalju poruku da za njegova osećanja nema mesta.

Emocije, međutim, ne nestaju samo zato što smo odlučili da ih ne pokazujemo.

Tuga je normalna reakcija na ono što nas je povredilo

Tuga je prirodna emocionalna reakcija na gubitak, razočaranje ili događaj koji nas je izbacio iz uobičajene ravnoteže. Najintenzivnije je često osećamo posle smrti voljene osobe, raskida ili razvoda, gubitka bliskog odnosa, ali i onda kada izgubimo nešto u šta smo ulagali nadu, vreme, emocije i veliki deo sebe.

Ne mora, međutim, da se dogodi velika tragedija da bismo imali pravo da budemo tužni.

Gubitak posla, neuspeh na fakultetu, smrt kućnog ljubimca, prekid prijateljstva, finansijski problemi, neostvarena očekivanja ili životna prepreka koju u određenom trenutku ne uspevamo da savladamo takođe mogu da izazovu duboku tugu. Nije presudno koliko neki događaj izgleda veliki drugima. Važno je šta on znači osobi koja ga doživljava.

Neko će želeti da se povuče i bude sam, neko će plakati, a neko će nastaviti da odlazi na posao i razgovara sa ljudima dok iznutra oseća ogromnu prazninu. Ne postoji samo jedan „ispravan“ način tugovanja.

Kad vas tuga stisne, ne sabijajte je - pustite je da izađe

Kada postoji razlog zbog kojeg smo povređeni, cilj nije da tugu što pre „ugasimo“. Mnogo je važnije da sebi dozvolimo da je prepoznamo i proživimo. To može da znači da ćemo plakati, razgovarati sa nekim kome verujemo, zapisivati misli, provesti neko vreme sami ili jednostavno priznati sebi: „Da, sada mi je teško.“ Prihvatanje tuge ne znači prepuštanje očajanju.

Naprotiv, kada sebi dozvolimo da osećamo ono što zaista osećamo, otvaramo prostor da se intenzitet emocije vremenom promeni. Kod žalovanja ne postoji precizan rok posle kojeg bi čovek „morao“ ponovo da bude dobro. Tuga može da dolazi u talasima. Čoveku se učini da mu je bolje, a onda pesma, miris, fotografija, datum ili sasvim slučajna uspomena ponovo pokrenu snažne emocije.

I to može da bude deo normalnog procesa tugovanja.

Potiskivanje nije isto što i upravljanje emocijama

Važno je napraviti razliku između regulacije emocija i njihovog potiskivanja.

Upravljati tugom znači prepoznati šta osećamo i pronaći način da kroz taj period prođemo bezbedno, uz brigu o sebi i podršku drugih ljudi. Potiskivanje znači ponašati se kao da emocija ne postoji, čak i kada nas iznutra preplavljuje. Dugotrajno izbegavanje bolnih osećanja kod nekih ljudi može da bude povezano sa većom psihičkom napetošću, anksioznošću, problemima sa spavanjem i teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju.

Zato „pustiti tugu da izađe“ ne znači dozvoliti joj da preuzme čitav život, već dati sebi pravo da tugujemo bez stida i osećaja krivice.

Tuga ili depresija - razlika je veoma važna

Jedna od čestih grešaka jeste izjednačavanje tuge i depresije.

Tuga je emocija. Depresija je poremećaj raspoloženja koji obuhvata mnogo širu i dugotrajniju sliku simptoma. Tužna osoba ne mora da ima depresiju. Tuga se često javlja kao odgovor na određeni događaj i njen intenzitet se vremenom menja. Čak i tokom perioda žalosti čovek može povremeno da oseti zadovoljstvo, da se nasmeje ili uživa u nečemu, a da time ne umanjuje značaj svog gubitka.

Kod depresije se, pored tuge ili osećaja praznine, mogu javiti gubitak interesovanja i zadovoljstva, izrazit umor, poremećaji spavanja i apetita, teškoće sa koncentracijom, osećaj bezvrednosti ili krivice, beznađe i misli o smrti.

Posebno je važno obratiti pažnju kada se stanje ne popravlja, kada čovek više ne uspeva da obavlja svakodnevne aktivnosti ili kada se pojave misli o samopovređivanju ili samoubistvu.

Zašto nam se ponekad čini da ćemo „umreti“ od tuge

Izraz „srce mi se slomilo“ nije slučajno toliko prisutan u svakodnevnom govoru. Snažan emocionalni stres može da izazove vrlo intenzivne fizičke reakcije.

Čovek može da oseti stezanje u grudima, knedlu u grlu, mučninu, drhtavicu, gubitak apetita, nesanicu, lupanje srca ili izrazitu iscrpljenost. Zato u najtežim trenucima može zaista da ima subjektivni osećaj da ga tuga fizički lomi. 

Postoji i medicinsko stanje poznato kao sindrom slomljenog srca ili Takotsubo kardiomiopatija, koje može da se pojavi posle izuzetno snažnog emocionalnog ili fizičkog stresa. Simptomi mogu da podsećaju na srčani udar, zbog čega bol u grudima i otežano disanje zahtevaju hitnu medicinsku procenu. Dakle, ne „umire se od tuge“ u doslovnom smislu kako ovu rečenicu koristimo u svakodnevnom govoru, ali intenzivan i dugotrajan stres može ozbiljno da utiče na telo i psihičko zdravlje.

Tuga ne mora da nestane da bismo nastavili dalje

Posebno posle velikog gubitka cilj nije da čovek izbriše tugu ili zaboravi osobu i ono što je izgubio. Vremenom se najčešće menja način na koji sa tim gubitkom živimo. Ostaju uspomene, a intenzitet bola može postepeno da slabi. Neki dani biće lakši, drugi mnogo teži. Zato nije korisno određivati sebi rok: „Do tada moram da budem dobro.“

Mnogo je važnije pratiti da li uprkos tugovanju postepeno uspevamo da se vratimo osnovnim životnim aktivnostima, odnosima sa ljudima, obavezama i stvarima koje su nam ranije donosile zadovoljstvo.

Kada tuga više nije nešto kroz šta treba prolaziti bez stručne pomoći

Postoje trenuci kada podrška porodice i prijatelja nije dovoljna. Ako je tuga toliko intenzivna ili dugotrajna da ozbiljno remeti spavanje, ishranu, posao, školovanje, odnose i osnovno svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom može da bude važan korak.

Posebno ozbiljno treba shvatiti osećaj potpunog beznađa, misli da život nema smisla, razmišljanje o samopovređivanju ili samoubistvu, kao i osećaj da osoba više nije bezbedna kada ostane sama. U takvoj situaciji pomoć treba potražiti odmah, preko hitne medicinske službe ili najbliže zdravstvene ustanove. Tuga nije dokaz da smo slabi. Ona govori da nam je nešto bilo važno.

Kada vas tuga stisne, ne sabijajte je u sebi samo zato što okolina očekuje da budete jaki. Pustite je da izađe, dajte sebi vreme i prihvatite podršku. A kada osetite da je teret postao pretežak da biste ga nosili sami, potražite stručnu pomoć.

(eKlinika.rs)