– Masovna ubistva koja su se dogodila 3. i 4. maja prošle godine su nas ozbiljno uzdrmala, a neposredne posledice tragedije proširile su se kao koncentrični krugovi od epicentra na društvo u celini i postale kolektivno traumatsko iskustvo – rekla je na nedavno održanoj tribini „Na kafi sa psihologom“, pod nazivom „Trauma koja ne prolazi – Godinu dana od masovnih ubistava u Ribnikaru, Malom Orašju, Duboni“ Tamara Džamonja Ignjatović, profesor psihologije.
Džamonja Ignjatović: Šta je urađeno, a šta još može da se uradi u cilju pomoći i prevencije
Ove reči možda i najbolje opisuju ono što bismo mogli da godinu dana kasnije apostrofiramo i kao zaključak i kao upozorenje.
– Mnogo toga je rađeno da bi se posledice ublažavale i puno toga se dešavalo što je anuliralo efekte pomoći koju smo mi zaista pokušali od prvog dana, volonterski, da organizujemo – rekla je Džamonja Ignjatović i istakla da se u prvih 24 sata nakon tragedije u maju prošle godine javilo oko 200 psihologa da volonterski pomogne u prevazilaženju traume, kao i da je empatija i te kako postojala.
Džamonja Ignjatović je govorila i o stepenu traumatizacije koji smo doživeli pre godinu dana, te konstatovala da je broj žrtava ogroman, a da je na te potrebe društvo je moralo da odgovori. Međutim, sistem u tom trenutku nije bio pripremljen za takvu situaciju, a nisu postojala ni gotova rešenja.
– Ostalo još mnogo toga što se i dalje može uraditi u cilju prevencije. Jedna od stvari je i formiranje regionalnog Centra za žrtve trauma i intervencije u krizi, koji bi imao ulogu centralnog tela za informisanje i koordinaciju pružanja pomoći i upućivanje na druge vrste pomoći svih pogođenih tragedijom, ali, i formiranje regionalnih Centara u zajednici za mentalno zdravlje i Porodičnih savetovališta širom Srbije – navela je Tamara Džamonja Ignjatović.
Jurić: Posle Tijanine smrti bio sam u teškoj depresiji i tražio smisao kako dalje da nastavim život
Aktivista Igor Jurić je rekao da u našem društvu ima empatije, ali da ljudi vrlo često ne znaju kako da reaguju i kako da se ponašaju u prisustvu onih koji su izgubili nekoga. Govoreći o tragediji koju je doživeo, Jurić je istakao da je tri meseca posle smrti kćerke bio u teškoj depresiji, tražeći smisao u tome kako da dalje nastavi život.
– Ja sam shvatio da, koliko god to delovalo apsurdno, moram da živim život i da budem srećan zbog onoga što sam imao, a ne tužan zbog onoga što sam izgubio. Gubitak deteta naučio me je teške, ali vredne lekcije. Naučio sam da iako ne mogu da kontrolišem šta će se desiti, mogu da kontrolišem kako ću reagovati na te događaje. Imao sam sreću da nisam mrzeo i našao sam način da odam počast Tijani. Posvetio sam svoj život borbi za društvo u kom će se u potragu za nestalim detetom kretati odmah, u kom će svako imati pristup potrebnoj psihološkoj i pravnoj podršci bez obzira na finansijsku situaciju, u kom će oni koji biraju da povrede najnežnije biti adekvatno kažnjeni i u kom će svako dete dobiti priliku da ima pravo, bezbrižno detinjstvo – poručio je Jurić.
Dragan Ilić, Igor Jurić, Tamara Džamonja Ignjatović, Veran Matić, Suzana Đorđević Foto: Marko Risović
Matić: Država po svojoj definiciji mora da bude empatična i da stane u zaštitu najranjivijih
Novinar Veran Matić je na tribini izjavio da je reagovanje na ove zločine jedan od najgorih i najvećih poraza našeg društva, da je napravljeno mnogo grešaka i dodao:
– Nije bilo konzistentne reakcije institucija što je samo proizvelo nove traume. Država po svojoj definiciji mora da bude empatična, mora da stane u zaštitu najranjivijih a u ovom trenutku su to porodice, đaci koji su nastavili da idu u školu i prijatelji, i da kroz rešavanje problema na jedan efikasan način spreči dalju retraumatizaciju društva.
Tribine „Na kafi sa psihologom“ deo su kampanje za borbu protiv depresije i stigme „Nesalomivi“, a organizuje ih Hemofarm fondacija u partnerstvu sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu i Art komunom Dorćol Platz.
