Tri godine od Ribnikara: Sećanje koje ne bledi i pitanja na koja još tražimo odgovore

Tri godine su prošle od 3. maja 2023. godine, dana koji je zauvek promenio Srbiju.

U Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu ugašeni su životi dece i jednog školskog čuvara. Tog jutra, koje je počelo kao i svako drugo, pretvorilo se u tragediju koja je ostavila dubok i trajan ožiljak – u porodicama, u školama, u svakome od nas.

Danas, tri godine kasnije, sećanje ne bledi. Ono se menja – iz šoka i neverice u tihu tugu, iz pitanja „kako je ovo moguće” u bolno suočavanje sa posledicama.

Kako smo kao društvo prolazili kroz bol

Od prvih dana nakon tragedije, pisali smo o onome što je bilo najteže razumeti – kako deci objasniti nasilje, kako roditelji da razgovaraju sa decom, kako prepoznati znakove upozorenja.

Stručnjaci su tada upozoravali da trauma ne prolazi sama od sebe. Govorili su o važnosti razgovora, o tome da deca tugu izražavaju na različite načine, i da je ćutanje često znak da im je pomoć najpotrebnija.

Danas znamo – bili su u pravu. Posledice ovakvih događaja ne mere se danima ni mesecima, već dugim godinama.

Ribnikar kao prekretnica: šta se promenilo, a šta nije

Nakon tragedije, pokrenuta su brojna pitanja – o bezbednosti u školama, o uticaju nasilja u društvu, o mentalnom zdravlju mladih.

Uvedene su određene mere, pojačano je prisustvo policije u školama, otvorene su teme koje su dugo bile potiskivane. Ipak, osećaj sigurnosti kod mnogih roditelja i dalje nije u potpunosti vraćen.

Možda je najveća promena to što danas više ne možemo da kažemo da se „to dešava negde drugde”.

Sećanja koja ostaju i odgovornost koju nosimo

Iza brojki i naslova ostali su životi koji su prekinuti i porodice koje svakodnevno žive sa gubitkom koji ne može da se opiše.

Zato je važno da se ne sećamo samo datuma, već i ljudi.

Sećanje nije samo pogled unazad. Ono je i obaveza, da kao društvo budemo pažljiviji, odgovorniji i spremniji da reagujemo na vreme.

Šta smo naučili – i šta još moramo

Tri godine kasnije, i dalje tražimo odgovore na neka od najtežih pitanja:

Da li dovoljno slušamo decu? Prepoznajemo li na vreme njihove strahove, bes i povlačenje? Koliko smo kao društvo spremni da se suočimo sa nasiljem – ne samo kada se desi, već i dok nastaje?

Možda nemamo sve odgovore. Ali imamo odgovornost da ih tražimo.

Da se ne zaboravi – ali i da se razume

Ribnikar nije samo tragedija iz prošlosti. To je događaj koji nas i danas uči koliko su krhki sigurnost i poverenje koje uzimamo zdravo za gotovo.

Zato danas ne obeležavamo samo godišnjicu. Podsećamo sebe da moramo više da slušamo, više da razumemo i više da brinemo jedni o drugima.

(eKlinika.rs)