Dan kada je u Srbiji zaživeo „Amber alert“ je od velikog značaja za čitavu zajednicu, nepovratno ranjenu nezamislivim tragedijama u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Orašje u blizini Mladenovca. Sistem, koji je sa radom počeo juče nešto pre 10 časova u budućnosti će se aktivirati prilikom nestanka dece, ali pod strogo definisanim kriterijumima.
Program konferencije: Aktuelan, bolan i upozoravajući
Zvanično puštanje u rad srpskog „Amber Alert“ sistema obavljeno je na 8. Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti dece„Bezbednost i odgovornost 2023“. Organizator je „Centar za nestalu i zlostavljanu decu“ Igora Jurića, uz podršku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. Jurić je, motivisan ličnom tragedijom gubitka ćerke Tijane 2014.godine najzaslužniji za to što i Srbija od juče ima operativan „Amber Alert“ koji, iskreno se nadamo, neće biti aktiviran često.
Bila je to prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici državnih institucija i domaćih i stranih organizacija, kao i stručnjaci u oblasti bezbednosti dece iz zemlje i inostranstva, sa ciljem razmene znanja, iskustava i dobrih praksi u pogledu zaštite dece. Posebnu pažnju Centar inače posvećuje unapređenju bezbednosti dece u realnom i onlajn okruženju. Takav je bio i program ovogodišnje konferencije, uz teme o pravima deteta i nasilju nad njima, ali i prevenciji problema u ponašanju. Izuzetno potresni, ali nažalost aktuelni segmenti ovog događaja bili su „Odgovor na nasilje u kriznim situacijama“ i posebno panel „Čekaj me“, koji je pozledio rane koje nisu samo sveže, već ćemo se od njih kao društvo dugo i bolno oporavljati.
Slobodan Negić: Nema pametnog saveta šta raditi kada izgubite dete, ali bolje sam, odlučio sam da se borim
Slobodan Negić, otac Sofije Negić, pojavio se prvi put u javnosti 18 dana nakon tragedije koja je promenila naše poimanje sveta. Kako je juče ispričao na panelu, imao je veliku potrebu da se u tom trenutku oglasi i to bez nekog konkretnog plana, više intuitivno. Nema čoveka koji se tada nije zapitao odakle mu snaga. Ali, to je pitanje koje je zdravorazumski postaviti i danas, kada nas od šestomesečnog pomena svim nevinim žrtvama koje nismo uspeli da sačuvamo deli tek nekoliko dana. Zahvalivši se Igoru Juriću na prilici da govori na panelu (naslovljenom imenom pesme koju je napisao svojoj Sofiji – „Wait for me“), kao i svim ljudima dobre volje na podršci, Slobodan Negić je ponovo svojom snagom, iskrenošću i verom u ljude uprkos svemu, učinio da zanemimo, pa i da se postidimo i duboko zamislimo:
– To što sam ovde je dokaz da sam bolje, odlučio sam da se borim i da nađem neki cilj u svemu ovome. Ne bih da pametujem o tome šta bi bilo najbolje rešenje kada izgubite dete, jer to niko ne zna. Do tog 3.maja meni je najveći životni problem bio diskus hernija i operacija kičme koju sam imao. Za mene je to bilo nezamislivo, teško i strašno, uz mnogo bola, verovatno i blagu depresiju zbog tih okolnosti. Sreća u nesreći je bila a to je tek sada jasno, to što sam već zbog tih okolnosti bio na psihoterapijskom režimu. A onda se u danu sve potpuno promenilo zauvek.
Foto: Nikola Tomić/Telegraf.rs
„Ne znam kako sam preživeo“: Prijatelji, brat i psihoterapija kao spas
Negić ipak izdvaja nešto što je po njegovom iskustvu značajno za onog ko se nađe u takvoj situaciji: disati. Nemoguće je, kaže, predočiti to stanje i tok svesti. Ostaje samo da dišete, što mu je i sugerisano: dah po dah, udah po udah. Onda su, što takođe ističe kao krucijalno, sa širenjem vesti pritrčali prijatelji koji ga ni na trenutak nisu ostavljali samog. Pomogli su mu, uz brata Dragana, da ne padne i da nekako preživljava dan po dan. Nemerljivu podršku tada je dobio a ima je i danas od strane svog psihijatra, koji mu je, kako je opisao, pružio i ljudsku i profesionalnu priliku da se na njega osloni kad god mu je potrebno. I sam doktor je, prema rečima Negića, ovu tragediju doživeo kao traumu.
Slobodan ne zaboravlja ni fizičku aktivnost kao važan činilac preživljavanja. Kad mu nije bilo ni do čega terao je sebe da ustane iz kreveta, bude fizički aktivan i da vežba. Tri treninga nedeljno od po sat i po vremena su ga, ispričao je, doslovno držali u životu – i njegovu operisanu kičmu i njega samog.
Ipak, Sofijin otac je mišljenja da na neki način njegov mozak i njegova svest verovatno nikada neće moći sasvim da razumeju šta se tada zaista dogodilo. Ni sam ne zna, priznaje, kako je stvarno preživeo. Veruje da jedino stručnjaci mogu da objasne kojim kapacitetima se čovek nosi sa ovakvom traumom, pa čak i kada misli da bi bilo bolje da umre i padaju mu na pamet i samoubilačke ideje, nastavlja da živi.
Nisam bio besan, to nije ni u Sofijinoj ni u mojoj prirodi: Ova trauma je krug koji se širi
U svom prvom obraćanju javnosti neposredno nakon tragedije, što su mogli da vide svi koji su ga gledali i slušali, Slobodan Negić i pored svega nije ostavio utisak čoveka koji je besan. Bio je, potvrđuje i danas, van sebe, tužan, polomljen, umoran i šokiran, teško je disao… Ali, nije bio besan. To su ljudi prepoznali i odreagovali su pozitivno i mimo njegovih očekivanja. Uspeo je, dakle, zbog čega je bio zadovoljan, da pošalje jednu pre svega emotivnu poruku, koja nije imala nikakve veze sa negativnim emocijama, dnevnom politikom, besom…
– Sofija nije bila takva, ja nisam takav, mi smo jednostavno ljudi bez trunke agresije. Mogu da se naljutim, da budem glasan, ali agresija nije deo moje prirode. U svojim psihoterapijskim seansama izvršioca zločina sam spomenuo 0 (nula) puta. To je konstatovao i moj psihijatar i rekao da je to jako dobro. Jasno je da ni struka ni mi ne možemo da nađemo neko razumno objašnjenje zašto se to dogodilo – dete je ubilo decu, nemamo ni dovoljno iskustava iz sveta na koja bismo mogli da se oslonimo. Međutim, ova trauma je kao krug koji se širi. U centru smo mi, roditelji poginule dece, ali ona se širi dalje poput koncentričnih krugova u vodi i zahvata okolinu i celo društvo – osvešćuje nešto sa čim se u najvećem delu još uvek nismo suočili Slobodan Negić.
Da li smo išta naučili nakon nezamislivih tragedija: Sofijin tata veruje u ljudsku dobrotu
Tragični dan u „Ribnikaru“ i ono što se sutradan dogodilo u okolini Mladenovca na trenutak su nas zaustavili. No, život je odmah krenuo dalje. To je neminovno. Svako se sa ovom tragedijom nosi kako ume, može i mora, uključujući one koji su neposredno pogođeni, ali i svakog čoveka svesnog da posle tih dana u našim životima više ništa jednostavno ne sme da bude isto.
Da li smo to razumeli ili za nas opet radi ono naše čuveno kratko pamćenje? Da li je uopšte moguće potisnuti da smo u dva dana izgubili toliko mladih života? Hoćemo li ih se sećati svakog dana i upućivati im izvinjenje i pijetet tako što ćemo kroz lični primer činiti najbolje što možemo da nam se to kao društvu više nikada ne ponovi? Ili ćemo samo na „okrugle“ datume, pomene i godišnjice na društvene mreže stavljati tužne pesme i njihove umrlice, gotovo po pravilu zaboravljajući žrtve iz Dubone i Orašja, kao i preživele ali ranjene? Hoćemo li kada neko padne na ulici preskočiti telo koje leži na trotoaru jer žurimo ili se zaustaviti? Učiti decu da ne zadirkuju ili ne sprovode nasilje nad vršnjacima u Viber grupama i na odmorima? Hoćemo li razgovarati jedni sa drugima, ne proglašavajući ludima one koji imaju problem sa mentalnim zdravljem?
Možda bi trebalo da nam svetionik i svakodnevni podsetnik na to kako da se borimo sa svojim traumama bude baš Sofijin tata, koji je smogao snage da se opet oglasi u javnosti. Jer, on još uvek veruje u ljude, a mi sami možda nismo baš toliko loši. Samo češće nego što bismo smeli zaboravljamo ono što je jedino suštinski važno, važnije od jurnjave za novcem, statusom, ili golom egzistencijom: naša deca i to koliko im se posvećujemo.
Tragedija me je promenila: Ne bih menjao 13 godina sa Sofijom ni za šta na svetu
– Ljudi su reagovali tako što su bili skamenjeni, nisu znali i ne znaju šta da kažu. Imaju želju da pričaju sa mnom, gledaju me u oči. Razumem ih, žele da pokažu empatiju, čak sam dolazio u situaciju da ja njih štitim od svoje reakcije potiskivanjem. Tada sam i stekao običaj da ljude gledam u oči i da ih pažljivo slušam. Promenilo me je to. Nešto što nisam ranije primećivao sada moram da vidim. A opet, neke stvari koje ja sada jasno uočavam nisu tako lako dostupne. I ne bi bilo fer da ja sada odustanem, da napustim svet ranije i odnesem to sa sobom. Sve što sada vidim više vredi ako prenesem i tako pronađem smisao u svojoj egzistenciji, da nekome pomognem. Povratka nema. Sofija je na nekom drugom mestu sada i tako će i biti. Ipak, ne bih menjao ovu sudbinu ni za šta drugo. Ponovo bih zbog tih 13 godina koje sam imao sa njom odlučio da ovo sada prolazim na isti način – bez puštene suze je uspeo da izgovori Slobodan Negić.
Foto: Nikola Tomić/Telegraf.rs
Panel „Čekaj me“: Šta smo mogli da uradimo, a šta nas čeka u borbi sa traumama iz „Ribnikara“ i okoline Mladenovca
Moderator ovog panela je bila dr Tijana Mirović (doktor psihologije, individualni i porodični psihoterapeut, supervizor i medijator), a učesnici, pored Slobodana Negića, John-Michael Keyes (fondacija „I Love U Guys“, SAD) i prof. dr Tamara Džamonja Ignjatović (doktor psihologije).
O izuzetno značajnom aspektu psihološke pomoći pogođenima tragedijama u „Ribnikaru“ i selima Dubona i Orašje, onome što je bilo, što traje i svemu što nas čeka, šta bismo morali da preduzmemo kao društvo i kao pojedinci na putu suočavanja sa užasom koji je promenio naše poimanje sveta, ali i prevazilaženju traume bez obzira da li je reč o akterima ili samo savremenicima, govorili su stručnjaci neposredno uključeni od početka maja u proces psihološke podrške i pomoći, kao i ugledni gost iz inostranstva. Te važne poruke podelićemo sa pratiocima eKlinika portala na dan obeležavanja šest meseci od tragedije, 3.novembra.
Samo najbolji među nama,mogu da govore u svom bolu,na ovako uzvišeni način.
Hvala za svaku lekciju,divni čoveče.