Nasilje dece nad životinjama često nas šokira brutalnošću a više nam je „pred očima“ zbog društvenih mreža i interneta kao i senzacionalizma, uobičajenog pratioca takvih situacija. Ono je, međutim, uvek signal koji kao porodica ili zajednica ne smemo da zanemarimo.
Nasilje dece prema životinjama ili grubost u igri, važno je napraviti razliku
– Kada govorimo o maloj deci i kontaktu sa životinjama a to su najčešće kućni ljubimci, pre svega treba razumeti da na ranom uzrastu deca nemaju razvijenu sposobnosti postavljanja u položaj druge osobe, odnosno drugog živog bića. Često ne postoji namera o povredi, već dete odgurne ili udari drugo dete, bez svesti da će mu to izazvati bol. Po istom principu deca takva ponašanja mogu da ispoljavaju i prema životinjama. Tako su u igri sa ljubimcima ponekad gruba. Počupaju ih za dlaku, odgurnu, vuku, zajašu i slično. U ranom uzrastu dete nema razvijenu teoriju uma, što znači sposobnost da se ima svest o tome kako drugi misle ili šta osećaju. Kod dece se ovaj kapacitet pistepeno razvija do četvrte ili pete godine života – kaže u razgovoru za eKlinika portal doktor psihologije Tamara Džamonja Ignjatović.
Može li nasilje dece prema životinjama da indikuje ranu psihopatiju
Međutim, kada kod dece uzrasta 4, 5 ili 6 godina vidimo da nije u pitanju razvojna nesposobnost usled nezrelosti da se postavi u poziciju drugog već uživa u bolu koji nekome pričinjava, to bi apsolutno trebalo shvatiti ozbiljno, naglašava naša sagovornica i dodaje:
– Svesnost da se drugom živom biću nanosi bol i posledično uživanje u tome je u direktnoj suprotnosti sa empatijom. To je jedan od indikativnih, upozoravajućih ranih znakova psihopatije, u teškim oblicima praćenim sadizmom. Roditelji treba da intervenišu prvenstveno pitanjima. „Kako bi se ti osećao/la da tebi neko tako nešto uradi, da li bi tebe bolelo da te neko tako zgazi, počupa…“, uz objašnjenje. Ne treba odmah delovati kažnjavanjem ili pretnjama, već objašnjenjem, buđenjem i osvešćivanjem osećaja „stavljanja u tuđu kožu“.
Da li je nasilje dece prema životinjama i drugim bićima urođeno ili stečeno: „Crvena lampica“ za neophodnu stručnu pomoć
Prema rečima predsednice Društva psihologa Srbije, kada je u pitanju očigleda namera deteta za nanošenje povrede i bola životinjama ili drugoj deci, roditelji neće moći sami da se izbore. Džamonja Ignjatović konstatuje da sa ovim stanjem ni stručnjaci uvek ne izlaze na kraj lako. Dodaje međutim da je to bez sumnje momenat kada treba uključiti stručno lice.
Kako objašnjava profesorka, tada je najverovatnije reč o dubljem poremećaju, kada ne treba uvek kriviti roditelje za izostanak empatije. Ipak, pojedina deca su grublja, agresivnija ili egocentričnija, a roditelji i okolina im mogu pomoći da razviju neke prosocijalne veštine. Nažalost, naglašava Džamonja Ignjatović, kada su u pitanju rano ispoljeni znaci psihopatije, tu su mogućnosti za intervenciju manje. Ne znači da ne treba pokušati pomoći i raditi što je moguće više na boljitku, ali je neophodno uključivanje dečjeg psihologa ili psihijatra.
Svako negativno roditeljsko ponašanje utiče na dete
Iako su kućni ljubimci deo mnogih porodica, odrasli ljudi često nemaju čime da se pohvale u ovom odnosu. Bilo koje negativno ponašanje prema živim bićima, ljudima, ali i prema životinjama (zlostavljanje, ostavljanje ljubimaca, neadekvatna briga…), deca mogu da usvoje kao odobreni pa i
nagrađivani model, posebno kada prođe nekažnjeno. I ovde postoje razlike koje treba imati u vidu.
– Ilustrativan primer su deca iz seoskih sredina. Ona u svakodnevnom životu gledaju prizore ubijanja životinja namenjenih ishrani. Ali, to ne doživljavaju na način kao ona deca kada je neko iz najbližeg okruženja grub prema ljubimcu sa kojim žive. Roditelji su često ti koji indukuju i strahove kod dece od životinja (u gradskoj sredini najčešće od pasa). Međutim, oni ne modeluju samo strah, već i druge vidove odnosa dece prema životinjama. Svaka grubost poput teranja, udaranja ili čak šutiranja psa ili mačke kao i generalno nedostatak empatije prema njima u bilo kom obliku može da se prenese na dete – objasnila je u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Tamara Džamonja Ignjatović.
Pa 90% srba to rade