Čini se da je širenjem svesti o neophodnosti brige o mentalnom zdravlju pojam „depresija“ ušao u gotovo svakodnevnu upotrebu. Stručnjaci naglašavaju da je veoma važno napraviti razliku između tuge, depresivnih misli, sličnih osećanja i depresije. Uz to, neadekvatna upotreba i korišćenje ovog pojma može da rezultira relativizacijom problema onih kojima je zaista potrebna stručna pomoć i lečenje.
„Nisam nešto raspoložen“, „Nije mi ni do čega“, „Depresija je“: Kako prepoznati toliko bitnu razliku?
Procenjuje se da u Srbiji od depresije pati oko 250.000 ljudi. Alarmantna je i činjenica da 10 do 15 odsto pacijenata sa depresijom izvrši samoubistvo. Iako je nesporno da ljudi od pandemije Covid 19 otvorenije govore o problemima mentalnog zdravlja i sa manje stida traže psihološku ili psihijatrijsku pomoć, još uvek je u građanstvu mnogo nepoznanica, pa i „zamena teza“. Stigmatizacija problema sa mentalnim zdravljem i dalje je izražena uprkos pozitivnom trendu da se pre svega u javnom prostoru više govori o depresiji, podele lična iskustva, apeluje na potrebu traženja pomoći kroz različite kampanje.
Kako će običan čovek koji nije toliko upućen u specifičnosti prepoznavanja ovog ozbiljnog zdravstvenog problema napraviti razliku između „nisam nešto dobro“, danas mi nije ni do čega“, „imam depresivne misli“ i „ovo je depresija“?
Tuga nije isto što i depresija, čak ne mora kao osećanje ni biti prisutna
– Ovo je vrlo značajno pitanje. Uvek u svemu variramo između dve stvari: da nešto potcenimo (kažemo da ga nema) ili precenimo, odnosno da ga vidimo mnogo većim nego što zaista jeste. Tako je i sa psihijatrijskim poremećajima, pa i depresijom. Veliki problem je to što se često izjednačava osećanje depresivnosti, neraspoloženja i melanholije sa depresijom kao poremećajem. To nije isto. Jednostavno, to nisu sinonimi. Osećanje da je neko neraspoložen, melanholičan, tužan, potišten… jeste nešto što svi imamo. Ne mogu da kažem svakodnevno, već vrlo, vrlo često. Ali, to nije bolest, nije poremećaj. O poremećaju možemo da govorimo kada imamo sindrom, a sindrom je skup simptoma, i to određeni broj različitih simptoma od kojih tuga i neraspoloženje čak ne moraju ni da budu prisutni – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal prof. dr Čedo Miljević, specijalista psihijatrije i predsednik Udruženja psihijatara Srbije.
Šta je tipično kada je u pitanju klinička depresija i koja su dva ključna simptoma: Zašto tuga sama po sebi nije dovoljna
Uprkos visokim brojkama depresija i dalje ostaje nedovoljno prepoznata u našem društvu. Veliki deo populacije ima predrasude u vezi sa problemima mentalnog zdravlja. To je jedan od najvećih razloga zašto se većina obolelih ne leči. Međutim, dobar deo dilema je i u prethodno opisanom (ne)prepoznavanju. Kako prepoznati depresiju? Šta se menja u ponašanju?
– Postoje dva ključna simptoma. Jedan je tuga, a njen ekvivalent je gubitak osećaja zadovoljstva u životu. Odjednom vam više ništa nije značajno, bitno… Ništa ne može da vas oraspoloži, da vam podigne tonus, da vas učini veselim, srećnim, makar za kratko. U tom smislu tuga sama po sebi nije ni neophodna. Ali, onda imamo razne druge simptome od kojih određeni broj mora da bude prisutan kao što su problemi sa koncentracijom, pamćenjem, apetitom (kada nema apetita ili se prekomerno jede), teško spavamo ili neprestano spavamo, osećaj krivice, suicidalna razmišljanja i slično. Znači, depresija je mnogo više od samog osećanja da je neko neraspoložen – naglašava naš sagovornik.
Funkcionalnost osoba sa depresijom
Prema rečima prof. dr Miljevića, indikativna je i funkcionalnost. Psihijatar opisuje da depresivni pacijenti sve teže i teže funkcionišu ili uglavnom ne mogu da ispune čak i svakodnevne obaveze, pogotovo poslovne. Prisutna je, kako kaže, i socijalna izolacija (restrikcija). Od depresivnog pacijenta često ćemo čuti da mu nije ni do čega, da želi da ga svi puste na miru. „Ostavite me, samo bih da legnem, da spavam, da se pokrijem ćebetom i da se ni sa kim ne viđam“ – uobičajene su rečenice osoba sa depresivnim poremećajem.
Kome se javiti za pomoć: Dom zdravlja, udruženja pacijenata…
Za mnoge koji kod sebe ili nekog bliskog prepoznaju simptome i osvestili su da je pomoć potrebna, kamen spoticanja je finansijska nemogućnost odlaska psihologu ili psihijatru u privatnoj praksi. Kapaciteti zdravstvenog sistema su nedovoljni, ali, kako kaže prof. dr Miljević, to ne bi trebalo i ne bi smelo da obeshrabri:
– Ukoliko neko nema mogućnost da potraži pomoć u privatnim ordinacijama, svakako je odlazak u dom zdravlja prvi stepenik. Lekar opšte prakse će potom uputiti pacijenta ili kod psihijatra ili kod psihologa. Dobar trenutak je reći i da imamo sve više raznih udruženja građana, koja uglavnom potpuno besplatno rade vrlo ozbiljne i korisne stvari. Podižu svest, pomažu ljudima, rade sa njima. Primer su udruženja „Herc“ i „Videa“, ali i Udruženje pacijenata Srbije kao krovna organizacija. Preko njih je moguće besplatno dobiti psihološku ili psihijatrijsku pomoć, jer tu veliki broj psihologa radi potpuno besplatno, što je izuzetno važno – ističe sagovornik eKlinika portala.
Od čega zavisi pristup lečenju
Profesor dr Miljević ponavlja da depresija može da se dogodi svakoj osobi bez obzira na starost, pol, nivo obrazovanja ili imovinsko stanje. Ipak, oni koji imaju neku bolest zavisnosti, preživeli su težak gubitak ili druge velike stresogene događaje, skloniji su joj. Statistika kaže i da žene češće obolevaju nego muškarci. Iako depresija vrhunac učestalosti dostiže kod starijih, prema rečima specijaliste psihijatrije, upadljiv je porast stope obolevanja kod dece i adolescenata.
Pre odgovora na pitanje koja terapija je najdelotvornija za depresiju, predsednik Udruženja psihijatara Srbije podseća da je svaki čovek individua.
– Depresija ni kod jednog pacijenta nije ista i u svojoj pojavi se menja tokom vremena. Različiti ljudi imaju različitu izraženost depresije, znači da tretman zavisi od intenziteta i kliničke slike. Za blage i umerene forme svakako je psihoterapija jedan vrlo efikasan način lečenja. Kako depresija napreduje, potreba za određenim lekovima (psihofarmacima) postaje sve neophodnija – kaže profesor dr Čedo Miljević, koji nam za kraj prenosi i veoma važne informacije o inovativnom lečenju depresije:
Najvećem broju pacijenata sa depresijom danas može da se pomogne: Stižu i najsavremenije metode u Srbiju
– Danas imamo nekoliko potpuno novih metoda lečenja koje su ranije bile praktično nezamislive, kao što je transkranijalna magnetna stimulacija. Iako može da zvuči rogobatno, radi se o jednom metodu lečenja pri kom se potpuno neinvazivno deluje magnetnim poljem na strukture mozga i stimuliše njihova aktivnost. Neke studije (na primer, sa čuvenog Stenford Univerziteta u Americi) govore da je ovaj metod ubedljivo najefikasniji tretman depresivnih pacijenata. I mi u Srbiji treba da dobijemo nekoliko ovih aparata.
Dodajmo i da je krajem prošle godine Institutu za mentalno zdravlje uručen aparat za transkranijalnu magnetnu stimulaciju (rTMS), donacija Vlade Japana.
